Kako su izgledale najvažnije Đinđićeve reforme u Srbiji?
Ekonomija,Vruće teme |
November 2, 2018
Vreme čitanja: 4 minuta

Foto: Svetski ekonomski forum, 2003.


Prošle nedelje je Centar za istaživačko novinarstvo CINS objavio platformu koja na jednom mestu nudi najvažnije izvor o 24 sporne privatizacije u Srbiji. Odlučili smo da se osvrnemo na period Đinđićeve Vlade i na sporne privatizacije tog perioda.

Za vreme Đinđićeve Vlade (2001 – 2003, sa tim što nakon njegovog atentata Vlada nastavila da funkcioniše do 2005, a premijersku funkciju zauzimali su Nebojša Čović i Zoran Živković) usvojen je novi Zakon o privatizaciji 2001, prema čijim odredbama je ponovo otpočeo ceo proces ’’svojinske transformacije’’. Ministar za privatizaciju bio je Aleksandar Vlahović. Za vreme ove Vlade privatizovano je oko 1400 preduzeća.

24 slučaja sporne privatizacije su bili slučajevi privatizacije velikih preduzeća u kojima je došlo (ili postoje osnovane sumnje da je došlo) do zloupotrebe službenog položaja visokih državnih činovnika i korupcije, kao i do štete po javne finansije ili male akcionare. Ovim slučajevima posebno se bavio Savet za borbu protiv korupcije, dok je i Delegacija Evropske unije u svojim godišnjim izveštajima navodilo ovih 24 slučajeva kao ozbiljan problem i prepreku za pristupanje EU. ovom slučajevima nedavno je detaljno pisao CINS, koji je i kreirao bazu relevantnih dokumenata i sudskih epiloga, ako ih je u opšte bilo.

Ovde ćemo se ukratko osvrnuti na slučajeve privatizacije do kojih je došlo tokom Đinđićeve i nakon toga Živkovićeve Vlade 2001 – 2005. Njih je bilo ukupno 7.

 

Šečerane i afera izvoza šećera

Privatizacija šećerana ’’za 3 evra’’ nije bila sporna. Sporan je bio izvoz šećera u EU. Naime, Srbija je dobila preferencijalni tretman u izvozu šećera na tržište EU, bez carina. Izvoz šećera broj je porastao, ali je ova količina bila znatno veća nego što je bio višak proizvodnje u zemlji. Ispostavilo se da je i uvoz takođe rastao, a  najveći izvoznici šećera bili su istovremeno i najveći uvoznici: šećer iz uvoza se prepakivao i bez adekvatno deklaracije o poreklu proizvoda izvozio. EU je nakon istrage već u maju 2003. ukinula preferencijalni status Srbije, da bi ga vratila tek 2005. Iako je podignuto 17 krivičnih prijava protiv 18 osoba, kako odgovornih u preduzećima tako i carinika, nema osuđenih.

 

Jugoremedija

Paket akcija od 42% Jugoremedije (ostalih 58% su posedovali mali akcionari) je kupio niški biznismen Jovica Stefanović Nini dok je bio na Interpolovoj poternici. On je sklapao nepovoljne poslove sa svojom firmom pa je tako zadužio Jugoremediju kod nje, pa je konverzijom duga u kapital postao većinski vlasnik preduzeća. Nakon štrajka i tužbi, manjinski akcionari su uspeli da ponište kupoprodajni ugovor i smene rukovodstvo, ali je u međuvremenu firma zadužena i devastirana. Nije pokrenut nijedan proces protiv državnih službenika u ovom slučaju.

 

Veterinarski zavod

U julu 2003. raspisan je tender za privatizaciju 70% kapitala Veterinarskog zavoda, proizvođača stočne hrane. Bile su samo dva ponuđača:  konzorcijum zaposlenih, i konzorcijum preduzeća Zekstra – Bankom. Zekstra je ovde bila glavni igrač, ali da bi ispunila uslove tendera morala je da ima iskustvo obavljanja delatnosti u kojoj je bio aktivan Veterinarski zavod, pa je zato uzela Bankom da bi dobila pokriće. Iako ovaj konzorcijum Zekstra – Bankom nije bio sklopljen u trenutku dostavljanja ponude, ova ponuda je ocenjena kao bolja. Radnici su se žalili, Ministarstvo je odbilo prigovor, pa su se radnici obratili Vrhovnom sudu, koji je presudio u korist radnika, ali je Ministarstvo nastavilo privatizaciju ne obazirući se na to. Veterinarski zavod je 2014. ušao u stečaj, a vlasnik Zekstre je sklopio sporazum o priznanju krivice za zloupotrebu položaja odgovornog lica i dobio je godinu dana kućnog zatvora uz novčanu kaznu.

 

Nacionalna štedionica

Nacionalnu štedionicu je osnovalo 13 firmi 2001, a jedan od manjinskih vlasnika postaje i Republika Srbija 2002. Banka je naknadno prodata Eurobanci EFG. Tadašnji guverner Dinkić je Nacionalnoj štedionici i još dvema bankama dao pravo korišćenja imovine kojoj je upravljala Narodna banka Jugoslavije, oko 19 000 kvadrata poslovnog prostora Zavoda za obračun i plaćanje; postoji sumnja da je zakon prethodno kršen u banci time što su povezana lica imala 37% vlasništva nad bankom, iako je zakonski maksimum iznosio 15% iznad čega je bila neophodna dozvola Narodne banke. Dinkić nije imao ingerencije da sam da imovinu na korišćenje, pokrenuta je istraga protiv njega ali je ona kasnije obustavljena.

 

Zavod za obračun i plaćanja

Zavod za obračun i plaćanja bio je institucija za obavljanje platnog prometa, dok nije ugašen 2002, a platni promet je prebačen na poslovne banke. Nacionalna štedionica (i druge banke) je dobila prostor i ekspoziture ZOP-a na korišćenje po nalogu guvernera Dinkića, iako on nije imao pravo da donese sam tu odluku, a zauzvrat bi obučila za rad i preuzela radnike ZOP-a. Zbog ovog čina je pokrenuta istraga protiv Dinikića, da bi ona kasnije bila obustavljena.

 

Sartid

Nad Železarom Sartid u Smederevu je 2002. pokrenut stečaj zbog prezaduženosti, da bi ona 2003. bila prodata kompaniji US Steel. Indikativno je te da je prvo potpisano pismo o namerama sa ovom kompanijom, pa je tek onda pokrenut stečaj i proces prodaje. Savet za borbu protiv korupcije navodi kako su odluke donošene promptno, u roku od nekoliko dana, umesto da traju nedeljama ili mesecima kako je to bio slučaj u drugim primerima. Stečajni upravnik tako je 28.03. dao predlog prodaje kompaniji US Steel, da bi ona bila prodata već 3 dana kasnije. Preduzeće je prodato za 21,3 miliona USD dok je procenjena vrednost bila značajno veća – prema Ekonomskom institutu bila je između 28,8 i 51,9 miliona USD.

 

Keramika Kanjiža

Preduzeće iz Kanjiže privatizovano je 2002, kada je država prodala svojih 35% akcija. Novi vlasnik Keramika Metal Coop već nakon pad dana pokušala je da proda deo akcija preduzeća – iako je bilo zabranjen promet akcijama van berze, niti je mogla da prodaje akcije ni zbog kredita koji je uzela da kupi preduzeće a za šta su akcije bile kolateral. Preduzeće je posle toga emitovalo nove akcije koje jeste prodalo, ali uskoro je pukla tikva među ovim partnerima, pa su se pojavljivala dvojica upravitelja. Preduzeće je kasnije sklapalo štetne ugovore sa preduzećima svojih vlasnika, i loše je poslovalo, pa je i otišlo u stečaj. Nekoliko ljudi je kasnije osuđeno za zloupotrebu položaja i utaju poreza.