Tokom celokupne ljudske istorije bilo je, i po svoj prilici, biće zločina čije namere i opseg dostižu nivo genocida. Zašto je Holokaust, onda, paradigmatičan?
Šta Fejsbuk i Tviter žele da postignu u debati koju otvaraju – što javnim zagovaranjem državne regulacije, što jednostranim odlukama o uređivanju sadržaja.
Zbog čega se devojke lakše odlučuju da saopšte svoje iskustvo tumačici položaja zvezda nego policiji ili drugim institucijama? Sve lažu? Ne bih rekao.
Ko kontroliše internet? Da li su to „big tech“ kompanije ili države i zakonodavci koji su do sada postavljali okvire i za sve ostale medije?
Prvo pitanje tiče se fokusa na ulogu žene kao žrtve, a drugo se tiče snebivanja dela javnosti i nepoverljivosti prema navodima žrtava.