Za razliku od današnje Republike Hrvatske, poricanje Holokausta nakon raspada socijalističke Jugoslavije nikada nije bilo prisutno u Republici Srbiji.
Ključna reč je „empatija“, jer ona jeste jedna od dostupnih terapija za traume kojima su naši preci bili izloženi.
Posledice martovskog nasilja dovele su do promene dugoročne strategije međunarodne zajednice prema kosovskom pitanju.
Zašto građani Republike Srbije uopšte, a srpski narod posebno, imaju toliko, diplomatski rečeno, ambivalentan odnos prema republičkim institucijama?
Tokom celokupne ljudske istorije bilo je, i po svoj prilici, biće zločina čije namere i opseg dostižu nivo genocida. Zašto je Holokaust, onda, paradigmatičan?