Zašto EU ima slabe lidere?
Photo: Copyright European Union, 2025.
Evropska unija se već nekoliko godina suočava sa ozbiljnim egzistencijalnim krizama – od čak ne više ni toliko haldnog rata sa Rusijom zbog invazije na Ukrajinu, gubitka kompetitivnosti zbog preambiciozne ekološke ili energetske politike, preregulisanosti poslovnih aktivnosti na još nedovršenom zajedničkom tržištu, rastuće konkurencije Kine u oblastima u kojima je do pre samo par godina to bilo nezamislivo (automobilska industrija i nove tehnologije), institucionalne skleroze usled komplikovanih procedura donošenja odluka i instiranja na konsenzusu, u oči pada još jedan problem: na čelu Evropske komisije ponovo se nalazi slabo liderstvo.
Ursula fon der Lajen, ponovo je predsednica Evropske komisije. Njen prethodni angažman bio je rpilično katastrofalan – tokom njenog vođenja nemačkog Ministarstva odbrane (2013–2019), Bundesver je pao u stanje potpune nespremnosti. Ambicija nemačke vojske svela se na cilj da ima makar jednu borbeno spremnu brigadu, kojoj bi bilo potrebno najmanje mesec dana da se rasporedi van granica zemlje.
Ali najsmešniji primer je svakako taj da su zbog nedostatka opreme, nemački vojnici na vojnim vežbama NATO ‘’snaga za veoma brzu reakciju“ koristili metle ofarbane u crnu boju umesto mitraljeza. Kada je napuštala funkciju, nijedna nemačka podmornica nije bila sposobna za plovidbu, a manje od 30% nemačkih lovaca, helikoptera i tenkova bilo je operativno.
Arhitekta te katastrofe danas predvodi proces ponovnog naoružavanja Nemačke, sada iz fotelje u Briselu. I slučaj Fon der Lajen nije izuzetak. Od početka ovog veka, Evropskom komisijom je upravljao niz političara najblaže rečeno vrlo upitnih sposobnosti, poput Žozea Manuela Baroza, Žan-Klod Junkera i sada Fon der Lajen.
Barozo je napustio Lisabon ostavivši portugalsku privredu i javne finansije u rasulu, posle samo dve godine premijerskog mandata, a Junker je otvoreno priznao da se pravila EU primenjuju selektivno – u zavisnosti od političke pogodnosti, a ne prema obavezi iz ugovora (izjavivši za Politiko da pravila o prevelikom deficitu neće primeniti na Fracusku, upravo zato jer je u pitanju Francuska).
Proces izbora pogoduje kompromisu
Izbor bezličnih i mlakih figura na čelo Komisije nije slučajnost već je to sastavni deo sistema EU. Drugim rečima, it’s a bug, not a feature.
Nacionalni lideri u Evropskom savetu predlažu kandidata, a zatim ga mora odobriti Evropski parlament. Proces po prirodi favorizuje političare koji izazivaju najmanje otpora. Ukratko, EU ne bira najbolje, nego najmanje sporne.
Nacionalni lideri žele Komisiju koja će sprovoditi njihove politike bez ugrožavanja njihovog autoriteta, a snažan predsednik Komisije mogao bi postati konkurentan centar moći, koji može da ih zaseni ili pozove na odgovornost kao „čuvar Ugovora“. Zato nacionalne vlade biraju lidere sa malo političkog kapitala, skromnim ambicijama ili lošim rezultatima kako bi Komisija ostala skrajnuta. Zbog toga uspešni nacionalni lideri retko postaju predsednici Komisije.
Izbor fon der Lajen 2019. bio je jasan primer. Osobine koje su je činile lošom ministarkom odbrane, sklonost praznoj retorici, nesposobnost da se suprotstavi interesnim grupama, bile su upravo ono što ju je činilo prihvatljivom kao predsednicu Komisije.
Posle evropskih izbora, glavni favorit bio je Manfred Veber, kandidat Evropske narodne partije (EPP). Međutim, blokirao ga je francuski predsednik Emanuel Makron. Njegov glavni rival, Frans Timermans, bio je odbijen od strane Poljske i Mađarske jer je on pozivao na jače pritiske evropskih institucija u slučaju političkih napada na pravosuđe upravo u ovim zemljama.
Nakon trodnevnog pregovaračkog maratona, Fon der Lajen se pojavila ne zbog svojih kvalifikacija, već zato što je bila najmanje sporna opcija. Kada je odlazila iz Ministarstva odbrane, njen ugled je bio toliko narušen da joj je politička budućnost u Nemačkoj izgledala sumorno. Za tadašnju kancelarku Angelu Merkel, slanje Fon der Lajen u Brisel bilo je zgodno rešenje: uklonila je oslabljenu saveznicu iz domaće politike i istovremeno postavila poslušnu sunarodnicu na čelo Komisije.
Jedan demokratski filter mogao je da zaustavi ovu igru – Evropski parlament, koji se dugo zalagao za Spitzenkandidat proces, po kojem lider pobedničke liste postaje predsednik Komisije, što bi u ovom slučaju upravio bio Manfred Veber jer je grupacija EPP bila odnela najviše glasova. Međutim, zbog gore opisanog mehanizma, Fon der Lejen je pobedila, makar i samo sa 9 glasova razlike.
EU već duži niz godina upravlja velika koalicija partija desnog centra, liberala i socijaldemokrata. Umesto ideološkog nadmetanja, glavni cilj Parlamenta je očuvanje proevropskog centra i potiskivanje krajnjih levih i desnih polova i populista, koji su tokom prethodne dve decenije značajno ojačali. Ali ta potreba da se „održi centar“ i da se zakoni donose kroz široke dogovore i koalicije ubija političku raspravu i značajnije reforme.
Prilično mršav prvi mandat Fon der Lajen
Uprkos pričama o „geopolitičkoj Komisiji“, njena administracija reagovala je slabo na najveće izazove. Kada je reč o osnovnoj dužnosti, sprovođenju ugovornih obaveza država članica, Komisija se ponašala više kao poslušni činovnik nego kao „čuvar ugovora“. U domenu jedinstvenog tržišta, broj pokrenutih postupaka za povredu pravila pao je za 21% u četiri godine, dok su trgovinske barijere rasle. Današnja fiskalna kriza u Francuskoj ne bi bila moguća da je Komisija primenjivala pravila, što je i sam Junker svojevremeno priznao.
Kada su trošeni fondovi za oporavak, fon der Lajen je odbila da kontroliše pravne uslove za isplate. Nije uspela da obuzda italijanski „superbonus“ haos niti da zaustavi isplate Španiji, iako je ta zemlja prekršila obaveze usvajanjem penzijske reforme koja je dodatno produbila strukturni deficit.
Za snažnije lidere potrebna su drugačija pravila
Dokle god nacionalne vlade doživljavaju jakog predsednika Komisije kao potencijalnu pretnju svom centru moći, biraće slabe i kompromisne kandidate. Nekoliko reformi moglo bi promeniti taj obrazac: direktni izbor predsednika Komisije dao bi mu mandat na nivou čitavog kontinenta (što ne vidim kao politički ostvarivo na duži vremenski period jer su čak i dosadašnji najevropskiji izbori, oni za Evropski parlament organizovani na nivou država članica), ali tu je dosledno poštovanje Spitzenkandidat procesa što donelo bi stvarnu demokratsku legitimnost i jačanje njegovog autoriteta.
Istorijski gledano, države članice su prenosile nadležnosti na Brisel samo pod pritiskom kriza. Današnji rizik je da bi te krize mogle izmaći kontroli i urušiti samu Uniju. Ponovno imenovanje fon der Lajen pokazuje otpornost tog sistema: uprkos njenom učinku, bila je poznato lice za koje su države članice verovale da ga mogu kontrolisati, što je upravo ono što trenutna izborna pravila i ohrabruju.
Glavni urednik Talasa