Najodvratniji fizičar svih vremena

U svakoj profesiji, pa samim tim i u nauci, ima najrazličitijih tipova, od najboljih do najgorih. O najboljima se često govori, možda i suviše, mada često tek posthumno. O najgorima retko; ako se to i čini, najčešće je ili u situaciji koja je nasilno politizovana (npr. krizni štabovi u doba pandemije) ili samo kao surogat za osporavanje naučnog saznanja kao takvog. Oboje su demagoški trikovi koji potiču iz neukih medijskih krugova i treba ih odlučno odbaciti. Ne, ono o čemu treba imati iskrenu raspravu jesu primeri ličnosti čija se nauka ne dovodi u pitanje (posebno ne „kritički problematizuje“ što bi rekli beslovesni postmodernisti), ali koju su oni sami zloupotrebili u ime ovih ili onih lažnih vrednosti.

Neko bi mogao primetiti da je ugled nauke u savremenom društvu svuda nizak, a u Srbiji naročito, te da samim tim govoriti o naučnicima kao lošim ljudima može biti samo kontraproduktivno. Iako ta tvrdnja nije sasvim lišena smisla, smatram da je od ćutanja „skuplja dara nego mera” u poznatom narodnom(TM) idiomu. Nauka je najjača onda kad smo najotvoreniji o svim njenim aspektima. 

U ovom tekstu ću takođe izostaviti domaće primere – što uopšte ne znači da ih nema, naprotiv. Tokom poslednjih decenija videli smo nekoliko spektakularnih primera, od privatnih rektora Mire Marković i njenih omiljenih nuklearnih fizičara iz „Vinče“, sve do „najcitiranijih matematičara u istoriji Galaksije“ koji se bave veličanjem trenutnog diktatora. Međutim, ima dva razloga zašto nijedan lokalac ne može ni da primiriše šampionskom tronu u ovoj otužnoj kategoriji. Manje značajan jeste taj što su lokalci uglavnom duboko korumpirani i zloupotrebama se bave iz vrlo prozaičnih lukrativnih razloga; kao što ćemo videti, ovo je potvrda ljudskih slabosti, a ne istinske posvećenosti zlu. Važniji razlog je taj što, kao i u brojnim drugim stvarima, lokalna dešavanja na sreću nemaju nikakve efekte na ljudsku vrstu u celini; bilo bi istinski kataklizmično da je drugačije i da se srpski glasači ili stručnjaci pitaju oko zaista ozbiljnih stvari. 

Antijunak – Klaus Fuks

Nakon što smo to raščistili, vreme je da uvedemo glavnog antijunaka. Njegovo ime je Klaus Fuks i rodio se 1911. godine u nemačkoj pokrajini Hes u porodici luteranskog pastora koji je nakon boravka na frontu u Prvom svetskom ratu postao pacifista i član socijaldemokratske partije Nemačke, najuticajnije stranke u periodu Vajmarske republike. Klaus je studirao na Univerzitetu u Lajpcigu gde je i sam 1930. godine postao socijaldemokrata, pa i član njihove paravojne jedinice. Međutim, njegove ideje bile su isuviše radikalne za SPD, te je već 1932. bio isključen iz stranke, da bi odmah prešao u komunističku partiju, kojoj je ostao fanatično odan do kraja života, sa vrlo nesrećnim posledicama za svet, a naročito za stanovnike istočne Evrope i korejskog poluostrva.

Čitajući Fuksove biografije (a dve najbolje su klasična koju je 1987. objavio Norman Mos i nova Majka Rositera iz 2014. koja ima tu prednost da koristi podatke iz arhiva otvorenih nakon pada Berlinskog zida i istočnoevropskih boljševičkih despotija), teško je oteti se utisku da je više snažnih tenzija i patologija koje se ispoljavaju u njegovoj ličnosti posledica porodičnih sukoba i drama. Njegova majka počinila je samoubistvo 1931 dok je Fuks bio na fakultetu, kao što je decenijama ranije učinila i jedna od njegovih baka. Njegova starija sestra Elizabet, takođe fanatična komunistkinja, bila je hapšena dva puta nakon dolaska nacista na vlast, a nakon puštanja iz zatvora drugi put počinila je samoubistvo skakanjem iz voza u pokretu, ostavivši svog maloletnog sina kao siroče. 

Nakon te 1933. godine i dolaska Hitlera na vlast, Fuks se preselio najpre u Pariz, a zatim u Veliku Britaniju gde je nastavio studije na univerzitetu u Bristolu i Edinburgu. Tamo je i doktorirao pod rukovodstvom Nobelovca ser Nevila Mota, a kasnije je bio na postdoktoratu kod velikana kvantne mehanike Maksa Borna. Tokom čitavog perioda bio je posvećen različitim komunističkim aktivnostima, poput prikupljanja pomoći za španske Republikance i pisanju anonimnih tekstova po levičarskim novinama. Od 1941. godine, Fuks je radio sa još jednim nemačkim izbeglicom u Velikoj Britaniji, Rudolfom Pajerlsom, na projektu “cevne legure” (eng. Tube Alloys), što je bio kodni naziv za britanski projekat istraživanja i izgradnje nuklearnog oružja. Prethodno je, kao što bi se i očekivalo, dobio britansko državljanstvo po donekle ubrzanoj proceduri.

U tom periodu, Fuks je dao značajne doprinose primeni u to doba još uvek nove i revolucionarne kvantne mehanike na oblasti kao što su računanje mehaničkih, toplotnih i električnih osobina metala, kao i na primenu statističkih metoda u nuklearnoj fizici. Jedna od takvih primena je tehnika koja se naziva Fuks-Nordhajmovim metodom za proračun energije mase materijala podložnog nuklearnoj fisiji (cepanja teških jezgara atoma na fragmente uz oslobađanje neutrona ili drugih čestica). Valja naglasiti da Fuksova kompetentnost nije nikada osporavana; naprotiv, priznati velikani fizike 20. veka poput Borna, Pajerlsa i Betea su se izražavali o njegovom radu u izuzetno pohvalnim terminima.

Špijun u sred najtajnijeg nuklearnog projekta Menhetn

U avgustu 1943. godine, Čerčil i Ruzvelt su se sastali u Kvebeku i dogovorili uslove pod kojima su Velika Britanija i Sjedinjene Države sarađivale na razvoju nuklearnog oružja. Ovo je uključivalo slanje britanskih naučnika da se pridruže Projektu Menheten u SAD. General Lesli Grouvs, vojni rukovodilac Projekta Menheten, insistirao je da Britanci obezbede sigurnosne dozvole svim svojim stručnjacima, ali se ispostavilo da je birokratskim sticajem okolnosti britanski MI5 imao svega jedan dan da obavi sve sigurnosne provere. U takvoj situaciji, s obzirom na hitnost projekta, Klaus Fuks se elegantno “provukao”. 

U Los Alamosu, Fuks je bio u Teorijskoj jedinici, radeći sa velikanima poput Hansa Betea, Edvarda Telera i mladog Ričarda Fajnmena. Fajnmenu je često pozajmljivao svoj polovni Bjuik da poseti svoju suprugu Arlin koja je bila hospitalizovana zbog tuberkuloze. U radu je pokazivao entuzijazam, čak prihvatajući da radi dosadne proračune koje je Edvard Teler redovno odbijao da radi. Nakon završetka Drugog svetskog rata, Fuks se 1946. godine vratio u Veliku Britaniju i postao upravnik teorijskog odeljenja glavne britanske nuklearne laboratorije u Harvelu. 

Fuks se uspešno prikrivao punih devet godina. Čak ni njegove „kolege“ u izdaji, članovi zloglasnog Kembridžkog špijunskog kruga na čelu sa Kimom Filbijem, Gajem Bardžesom i Donaldom Meklinom, nisu bili svesni da je „njihov čovek” toliko duboko u Projektu Menheten. Kao i u slučaju Filbija i kompanije, Fuksovu efikasnost kao špijuna ograničavala je jedino paranoja Berije i Staljina koji nisu mogli da veruju da su njihovi špijuni toliko efikasni (čitaj: da je Zapad toliko naivan), te su smatrali da su u pitanju dvostruki agenti i neprekidno su tražili nezavisne potvrde. Kako je nezavisne potvrde u toj meri tehničkih, osetljivih i kompartmentalizovanih informacija bilo često nemoguće pronaći, sakupljeni obaveštajni podaci često nisu dobijali odgovarajuću pažnju – ili se to dešavalo sa značajnim kašnjenjem. 

Otkriće krtice

U avgustu 1949. godine, američki kriptološki projekat Venona, na čelu sa briljantnim kriptografom Mereditom Gardnerom, dešifrovao je 5 godina stare poruke koje su slali sovjetski agenti u Njujorku, a koje su bile vezane za Klausa Fuksa. Ispostavilo se da je Fuks najmanje od proleća 1941. godine bio sovjetski špijun pod kodnim imenom „Odmor“, a od 1944. „Čarls“, te je svojim NKVD kontaktima redovno dostavljao ogromne količine materijala o britanskom i američkom nuklearnom programu. O ovome su odmah obaveštene britanske službe, te je od septembra MI5 otpočeo istragu o Fuksu u kojoj je – vrlo lako, u retrospektivi, ali svi generali su pametni posle bitke – pronađeno jako mnogo toga. Suočen sa brojnim dokazima, u januaru 1950. godine Fuks je priznao zapanjujuće dugačku listu osetljivih podataka koje je poslao svojim sovjetskim šefovima. 

Ovo je uključivalo teoriju, dimenzije, komponente i ostale tehničke detalje vezane za tzv. implozioni dizajn, što je glavni način na koji se može konstruisati plutonijumska bomba. Ovo je uključivalo i skečeve i crteže same konstrukcije, kao i podatke o izvoru neutrona (tzv. inicijator), za koji je on bio posebno zadužen i za koji se vodi kao pronalazač. Međutim, to je bio tek početak. Fuks je dostavio Beriji i njegovim zlikovcima podatke o procesu obogaćivanja uranijuma kroz gasnu difuziju, vrednosti kritičnih masa za uranijum-235 (odnosno mešavinu sa mnogo višim sadržajem ovog izotopa, tzv. „obogaćeni uranijum“) i plutonijum-239, kao i metalurške informacije o obliku plutonijuma koji se koristi u samom oružju i njegovoj stabilizaciji kroz leguru sa galijumom, približne stope proizvodnje ovih izotopa u Sjedinjenim Državama, kao i količine materijala neophodne za svaku pojedinačnu bombu. Preko njega, sovjetske službe su saznale i detalje o prvim eksperimentalnim testovima nuklearnog oružja, uključujući i Triniti test u julu 1945. Njegov dosije sadržao je podatke i o budućim dizajnima oružja kao što je korišćenje kompozitnih jezgara koja sadrže i obogaćeni uranijum i plutonijum, a koje su korišćene u docnijim Mark 3 i Mark 4 modelima nuklearnih bombi. Konačno, Fuks je preneo i ono što je znao, a što je bilo dosta, o idejama Fermija, Telera i fon Nojmana vezanim za tzv. Super, odnosno hidrogensku (termonuklearnu) bombu. Ovo je, valja naglasiti, daleko više od ukupnog materijala koji su Sovjetima dostavili svi drugi nuklearni špijuni zajedno, uključujući daleko poznatiji bračni par Julijusa i Etel Rozenberg.

Ova šokantna lista špijunskih informacija – koje su bile okosnica čitavog sovjetskog nuklearnog programa, uz sve priznanje velikim fizičarima na toj strani poput Landaua, Saharova, Zeljdoviča i Kurčatova koji to mnogo godina kasnije nisu posebno ni skrivali (Saharov, Zeljdovič) – stavila je britanske vlasti u bizarnu situaciju. Okončanje rata dovelo je do prirodne liberalizacije britanskog javnog mnjenja, hladni rat je tek bio počeo, te su procesi za izdaju u ratnom stanju – jedino krivično delo za koje je u Velikoj Britaniji bilo moguće izreći smrtnu kaznu – postali  nezamislivi. Umesto toga, Fuksu je suđeno pred sudijama Vrhovnog suda Ujedinjenog Kraljevstva, najvećim delom iza zatvorenih vrata i bez prisustva porote (jer su stvari o kojima se govorilo bile same po sebi državna tajna) na osnovu britanskog Zakona o državnoj tajni. Na osnovu ovog zakona, maksimalna kazna bila je 14 godina zatvora i sudija Vrhovnog suda lord Godard osudio je Fuksa 1. marta 1950. godine na ovu kaznu. 

Šta je sve Fuks izazvao?

Ovde valja napraviti pauzu i u duhu “virtualne istorije” kojom su se bavili mudri istoričari od Tukidida do ser Niala Fergusona razmotriti sva zla koja su proistekla iz Fuksove toliko uspešne špijunaže. Ključna stvar, naravno, jeste uloga koju su njegove informacije imale u sovjetskom nuklearnom programu. Po procenama istoričara poput Ričarda Roudsa, ali i učesnika poput samog Andreja Saharova (koji je, kao što znamo, kasnije postao disident, proveo više od četvrt veka po gulazima, zatvorima i kućnom pritvoru, bio osnivač prve nevladine organizacije za ljudska prava iza “gvozdene zavese” i dobitnik Nobelove nagrade za mir), Fuksovi podaci su ubrzali sovjetski nuklearni program za najmanje dve godine. Dakle, šta bi se desilo da Sovjetski Savez nije bio u stanju da izvrši nuklearnu probu pre sredine 1951. godine, umesto 1949. kao u aktuelnoj istoriji? 

Prva i najočiglednija stavka je Korejski rat, do kojeg gotovo izvesno ne bi došlo. Po svedočenju sovjetskog generala i istoričara Dmitrija Volkogonova, Staljin nikada ne bi odobrio ratoborni avanturizam Kim Il Sunga, prema kojem je i inače bio skeptičan, da u rukama nije imao nuklearno oružje. Već samo to znači da Fuksu na dušu ide oko 3 miliona žrtava tog izuzetno brutalnog sukoba, od čega oko 2 miliona korejskih civila na obe strane granice, da ne pominjemo materijalna razaranja od kojih se severni deo nikada nije oporavio. 

Ne manje značajna, a dugoročno verovatno i značajnija posledica odnosi se na Maršalov plan. Sovjetsko nuklearno oružje igralo je ogromnu ulogu u Staljinovoj odluci da definitivno odbije ponuđeno učešće u ovom planu za obnovu posleratne evropske ekonomije, te da zabrani svojim marionetskim režimima u Istočnoj Evropi da učestvuju. Ovo je, naravno, dovelo do dodatnog siromašenja stanovnika ovih nesrećnih zemalja i do povećane represije komunističkih režima kojima je jasno naređeno da moraju po svaku cenu sprečiti “maršalizaciju” ekonomije. Niko ne može ustanoviti tačno koliko, ali je jasno da je veoma, veoma mnogo ljudskih života i zdravlja izgubljeno zbog ovoga u godinama i decenijama koje su sledile, a koje su, kao što znamo, bile više nego sumorne iza „Gvozdene zavese“.

Konačno, Fuksove špijunske aktivnosti bile su jedan od razloga – nipošto ne i jedini – za propast ranih ideja o nuklearnoj neproliferaciji, kao što su bili Ačeson-Lilijentalov memorandum i Baruhov plan. Čak i nezavisno od zlikovačke prirode sovjetskog režima, nuklearna špijunaža čiji je Fuks bio neslavni pionir direktno je doprinela proliferaciji nuklearnog oružja širom sveta sa svim rizicima po čovečanstvo koje ona donosi. Abdul Kadir Kan, pakistanski nuklearni inženjer i diler nuklearne tehnologije se eksplicitno upoređivao sa Fuksom, a svi znaju koliki rizik pakistanski i indijski nuklearni arsenali nose sa sobom. Sve docnije krize i afere vezane za nuklearno oružje – uključujući aktuelne tenzije vezane za iranski nuklearni program – indirektna su posledica Fuksovih aktivnosti.

Suđenje i kazna

Na sudu olakšavajuća, ali sa stanovišta mnogih – uključujući i autora ovog teksta – zapravo moralno otežavajuća okolnost za Fuksa je činjenica da on nikada nije tražio ni najmanju materijalnu nadoknadu za svoje špijunske aktivnosti. Ovo je zbunjivalo čak i njegove sovjetske „hendlere” koji su bili navikli na isplatu često i vrlo ekstravagantnih „honorara” svojim agentima. Jednom prilikom, rano u njegovoj špijunskoj karijeri, Fuks se čak i duboko uvredio i naljutio na posrednika sa kojim je imao posla zbog ovakve ponude. Nekom naivnom se ova vrsta nesebičnosti može činiti pohvalna, ali to je velikim delom posledica upravo mnogodecenijskog ispiranja mozga idejama poteklim sa iste ekstremne levice kojoj je Klaus Fuks toliko doprineo: idejama da su trgovina i materijalna dobra na neki način loše stvari same po sebi. I istorija i dublja etička analiza pokazuju, međutim, da je autentični ideološki/verski fanatizam daleko opasniji od puke korupcije ili pohlepe. Istinski fanatici, kakav je bio Fuks, neće ni za momenat zastati i porazmisliti kuda ih put koji su odabrali vodi, te koliko patnji mogu prouzročiti njihove, subjektivno posmatrano herojske, a zapravo zločinačke, akcije.  

Fuks je odležao svega 9 godina i 4 meseca, ironijom istorije otprilike isto onoliko koliko se bavio aktivnom špijunažom za SSSR, pošto je liberalno britansko pravosuđe bilo obavezno da razmotri pomilovanje svih zatvorenika sa dobrim vladanjem. U zatvoru se očigledno dobro vladao (inače česta pojava kod komunista, koju „korisni idioti” tumače kao nekakvu vrlinu njihove totalitarne ideologije), iako se u ćeliji družio sa liderima terorističke Irske republikanske armije, a nije bilo ni najudaljenije spekulacije da bi svoje zločine mogao ponoviti: čak ni kadrovske službe na nivou srpskih stranaka, planetarno poznatih po neizbirljivosti, ga više ne bi pripustile u blizinu ičeg sa slovom “n” u nazivu. Stoga je izašao u jesen 1959. godine, a pošto mu je u međuvremenu oduzeto britansko državljanstvo, istog dana je bio proteran iz zemlje; po nekim svedočenjima, ovo je Fuksu teže palo nego sama zatvorska kazna.

Život u Istočnoj Nemačkoj

Emigrirao je (naravno!) u Istočnu Nemačku, gde se susreo sa partijskom koleginicom iz studentskih dana Margretom Keilson, koja je obavljala visoke funkcije u komunističkoj partiji, a naročito u njihovom Ministarstvu istine, pardon, Ministarstvu za medije i propagandu. Fuks i Keilson su se venčali iste jeseni 1959. godine u zajednici koja daje novo značenje opštem mestu o punom poverenju u braku.

U Istočnoj Nemačkoj (poznatoj pod zloglasnom skraćenicom DDR), policijskoj državi koje se, na sopstvenu sreću, mlađi čitaoci više ne sećaju, Fuks je nastavio sa svojom naučnom karijerom. Mada u samoj fizici nije ikada više postigao značajnije rezultate, dobijao je razna druga priznanja: Orden Karla Marksa (logično), Patriotski orden za zasluge za DDR (dakle za državu koja u vreme njegovih najvećih “zasluga” nije postojala ni u planovima), članstvo u Akademiji nauka (šta drugo?), mesto zamenika direktora Centralnog instituta za nuklearnu fiziku u Drezdenu (direktor je morao biti Štazi kadar, a Fuks je bar nešto o fizici znao). Sve u svemu, lep surogat karijere, u društvu u kojem se, po procenama istoričara, dobrih 20% odrasle populacije – plus nepoznati broj dece – makar jednom u životu podnosilo izveštaje ili cinkarilo nekog tajnoj policiji. 

Ima indicija (koje doduše neki istoričari nuklearnog oružja dovode u sumnju) da je Fuks u Istočnoj Nemačkoj imao veliku ulogu u obrazovanju i instrukciji grupe kineskih fizičara koji su proizveli prvu kinesku nuklearnu bombu 1964. godine. Ukoliko je to tačno, Fuksov poguban uticaj na istoriju još je daleko veći nego što se čini: na kraju krajeva, pomagati monstrumu poput Staljina da se dočepa nuklearnog oružja ne može biti gore nego pomagati još brutalnijem i krvoločnijem monstrumu kakav je bio Mao Ce Dung da se dočepa istog oružja. 

Klaus Fuks je preminuo u Berlinu 28. januara 1988. godine u 76 godini života. Urna sa njegovim pepelom položena je na Fridrihsvelde groblju u Istočnom Berlinu, gde su se obično sahranjivali najviši rukovodioci partije i Štazija. Doživeo je Černobilj, „perestrojku“ i sve brže propadanje istočnoevropskih despotija, a tek nešto više od godinu i po dana je falilo da doživi pad Berlinskog zida i konačno rušenje voljenog sovjetskog komunizma. Nakon takvog života i zla koje je u ime nakazne totalitarne ideologije počinio, odista je šteta što nije malo duže poživeo. 

Milan M. Ćirković

Naučni savetnik Astronomske opservatorije u Beogradu