Poslednji krik…tišine – politika 17. minuta
Photo:GORANN SRDANOV
I što pogledam sve je pjesma i čega god se taknem sve je bol
– Ivo Andrić, Ex Ponto
Prvobitno podešen na 7min do ponoći davne 1947. godine, Sat sudnjeg dana od tada je vraćan 8 puta unazad, no 18 unapred, a najbliže ’katastrofi’ nalazimo se danas – čak 89s do nje. Reč je o satu koji metaforično procenjuje mogućnost globalne katastrofe, patentiran od strane Biltena za nuklearnu fiziku, na osnovu razornih potencijala nuklearnog naoružanja, klimatskih promena i razvoja veštačke inteligencije.
Najdalje smo se, ipak, nalazili 1991. godine, pogađate – 17min pre ponoći. Naravno, sat bi trebalo da predstavlja simbolično upozorenje stručne i šire javnosti, održavajući misao o globalnim rizicima u fokusu. Imajući u vidu da smo, uopšteno, indiferentni prema ’apstraktnim’ pojavama ove vrste, iskustva koja povezujemo sa ’proticanjem’ vremena, neizvesnošću narednog trenutka i, u duhu jedne opozicione parole, metaforama poput ’5 do 12’, postaju referentne tačke doživljaja i osvešćivanja rizika kao takvog.
U Srbiji je stvar, istini za volju, nešto drugačija; 16min tišine simboliše 16 izgubljenih života u padu nadstrešnice, odnosno, delovanjem korupcije. Zapravo, možemo smatrati da je tragedija, u svojoj suštini, emanacija koruptivnog zla; tišina, tako, treba da odjekuje poput krika, ostajući – nema.
Pisao je, Slavoj Žižek, svojevremeno o brbljivom putniku tokom pada aviona: i dok su se neki molili, a neki plakali ili, pak, ćutali, jedan bi putnik besomučno pričao, ne dozvolivši da tišina prozvuči i tako otelovi jaz između onoga što smo sposobni da razumemo i integrišemo u iskustvo (ili, lakanovski rečeno, u simbolički odnosno registar jezika) i onoga što je apsolutno, duhom, neprihvatljivo. Međutim, koji je sadržaj tišine? Da li je to samo tuga ili zaprepašćenje, nesumnjivo i neizvesnost usled nedostatka informacija kojima bismo predvideli naredni, budući trenutak? U svakom slučaju – kada govorimo o unutrašnjem poretku čoveka – reč je o emotivnoj distorziji dovoljno jakoj da prevaziđe decibelažu i čujni opseg našeg slušnog sistema.
Kejdž bi svemu dodao refleksije sopstvenog dela 4’33’ (kompozicije u kojoj izvođači, kroz tri stava, ćute – premda šum, žamor i prirodni zvukovi ne prestaju da ispunjavaju prostor…). Tišina, kao takva, ne postoji, ali postoji…ćutanje. Na primer, drznuću se da dodam, o aktuelnim (pre)letačevićima i izmenama zakona ispod radara, velikoj političkoj seobi Srba u toplije krajeve i samom ćutanju. Međunarodna tišina takođe ume katkad da zasmeta kada se osetite kao prosjak koji traži šaku prave i tuđe demokratije, ali naučeni da ona dolazi u pakovanju od 9, 12 i 15mm, skloniji smo da…ćutimo i na to. Svet je, takoreći, grozno mesto kada uveličate događaje do svakodnevice, ali i epopeja o ljudskom uspehu i radosti – kada je odzumirate i posmatrate kao…Mlečni put civilizacije. Reče nešto slično Čarli Čaplin!
Nismo vrsta koja baš uvek ćuti, naprotiv, ali za razliku od pacova i laboratorijskih aguti miševa koji se frizuju i skiče ne bi li upozorili i, sopstvenom žrtvom, spasili svoje sunarodnike, mi ipak više volimo da se sklonimo, između ostalog kao i Andrić koji je (premda često kritikovan) nemo prolazio pored logora u Beogradu, verovatno vođen sopstvenim iskustvima u zatvoru. Ćutimo i kada nam valja, često ne razmišljajući o tome da druge stvarnost možda žulja, ali i kada nam ne valja – dureći se bez objašnjenja (da, očekujemo da je ćutanje po sebi jasno, što je notorna, ali notorna glupost i infantilna zamisao).
Lično, biram da ćutim i kada ne mogu da doprinesem razgovoru ili, naprosto, smatram da su kognitivni kapaciteti sagovornika skromni u meri koja oneomogućava kvalitetnu i, nadasve, utemeljenu raspravu – dok takvo prećutkivanje ne mora nužno biti fundirano emocijom. Vođeni kratkom anamnezom humane tišine, pitanje je ko sve i zašto ćuti?
Već izvesno vreme ćute institucije i inostrani politički akteri koje smo napojili oružjem i kojima smo ’prodali’ Generalštab (uz nekoliko falsifikovanih dokumenata), a nekima, takoreći, obećali kule i gradove…na Jadru.
Mediji selektivno prećutkuju stvari, posebno inostrani, prema potrebi, dok uvažene reči našeg predsednika cene koliko i pijačne ponude – plasirajući kolumnu o nama ispod sezonskog popusta na voće.
Građani, međutim, ne ćute; oni deluju organizovano – u oba smisla reči – premda i dalje na temelju inicijalne emocije bunta. Zatišje ili pat pozicija prisutna je i kada je reč o studentskoj listi, a izborna sabotaža vlasti i činjenica da projekat EXPO zahteva da u zemlji ne bude vanrednog stanja minimalno dve godine, prolongiraju demokratske procese svake vrste: zamislite da gledate u požar, a neko vas ubeđuje da je to maslo kakvog Makedonca koji je, nezadovoljan komšijom koji vam o tom događaju pripoveda, poželeo smrt čitavoj kući, ali da, naposletku, to i nije požar, već uzurpatorski čin šake sugrađana koje je potplatio Bugarin, a možda i Amerikanac da bi – pravili požar! No, to ipak nije, razumeli smo se, požar, to je samo jedan u nizu neosnovanih defanziva piromana iz prošlosti koji bi opet ’da ih se pita’…
Na tragu takvih izjava Neron vodi populističku politiku čija se retorika zasniva na svim mogućim mapet-likovima i anegdotama o njima, željno iščekujući finale sa, recimo, sladoledžijama (no, sada su ipak aktuelni studentski ukusi). Iako mi se čini da ne postoji scenario u kojem Levijatan odnosi pobedu na izborima, čak i ukoliko, takoreći, ’osvoji’ većinu glasova (reč je o bledoj fotokopiji događaja koji su Slobodana Miloševića ispratili u istoriju i – ’mračni’ novi vek!), borba protiv sistema biće neizvesna, gruba i granična sa osnovnim principima dokumenta Maga carta libertatum. Ali, reći ćete, kuda se situacija kreće? Nisam siguran, premda bih voleo da verujem da smo nadomak izbora i Kaliguline loše procene o njegovom tzv. rejtingu. Ono u šta jesam, sa druge strane, tiče se bliske budućnosti koja se ako ne razaznaje, ono bar nazire u našoj svakodnevici.
Činjenica je da smo bezmalo svi kandidati za 17. min tekućeg političkog kabarea; od tunela kod Požege, preko razorenih fasada i mostova, neregulisanih građevinskih poduhvata – čini se da o elektro i drugim instalacijama ne moram ni govoriti (..posebno su ugroženi đaci čiji su školski plafoni stariji od vinčanskih figurina – te svi se možemo naći u pogrešno vreme na pogrešnom mestu.
Ali, rekao bi naš Frankenštajn na tragu misli velikog Minkovskog, da su vreme i prostor tako uvezani da sigurno postoji neko drugo vreme na istom mestu, za nekog drugog posmatrača, kada se tragedija (-ups!), nije ni dogodila, budući da drugog racionalnog opravdanja nema! No, to je samo jedan ’narativni tok’. Ukoliko želite da povećate šanse za osvajanje svog 17. minuta, dovoljno je da: demokratski zastupate stav nesrodan dominantnom narativu i radite u državnoj firmi, premda vas nagrada ne bi zaobišla ni u privatnoj – u Srba se postavljaju, ali i smenjuju, ad hoc, sve ’nepodobne ličnosti’, bez obzira na obrazovni, profesionalni i društveni status. Put do 17. minuta nije uvek kratak; iako bi privatizacija, u drugačijoj društvenoj klimi u kojoj se na nju gleda kao na procvat tržišta ideja i kvalitetnih radnika, doprinela diverzitetu kurikuluma, pa tako i obrazovnih profila, novih profesora i studenata, kod nas ona ima za cilj da dezintegriše i simbolički uništi državni univerzitet i njegovu autonomiju. Tome, svakako, prethodi smanjenje budžeta za nauku i kulturu (koji, pojedinačno, ne prelaze 1% BDP-a), pa sve skupa možemo da objedinimo kao ’drugu liniju’ dramskog toka na putu ka…minutu.
Sa treće strane, nepopularan izraz brainwashing stigao je, ne tako skoro, i u naše krajeve, pa ako niste dobili otkaz ili se nije dogodio kakav ’nesrećan slučaj’, može vas lišiti života ostrašćeni građanin koji je, vođen rečima našeg Ivana Groznog i njemu bliskih medija, odlučio da posegne za oružjem u odbranu Srbije. To što se pokoji rektor spasi kobnoga sečiva, ne znači da ćete se spasiti i vi (možda grozni, a to nije nemoguće, računa na boga iz mašine, pozajmivši ga iz antičke tragedije). Korupcija, nije zgoreg podsetiti, kvalifikuje za žutu minutu i sve one koji životno zavise od našeg zdravstvenog sistema, imajući u vidu da nedostatak medicinske opreme, te manjak osoblja i ustanova zdravlja utiče na smrtnost, pored već čuvenog BB faktora (brat bratu, ukoliko ste se pitali).
Takođe, čini se da nesreću možete potražiti i u represivnim mehanizmima države (da li na ulici ili u parku, nije važno), orvelovskom komšiji koji učestvuje u lovu na veštice ili, ako baš ne ide, razmislite da postanete novinar. To je, verujem, sasvim dovoljno u perspektivi. Budući da vlast, trenutno, insistira na ’umaranju protivnika’, efekti psiholoških problema, te drugih zdravstvenih izazova tek će se pokazati; premda i sada veliki broj ljudi prijavljuje probleme različite vrste, pre svega one vezane za egzistencijalnu teskobu (..što je još jedan od razloga da naš Džingis Kan raspiše izbore..), budućnost će pokazati efekte psiho-socijalne štete koju je aktuelna vlast proizvela, te koja je, u terminima nauke, vrlo merljiva.
Naposletku, pored svih džek-pot mehanizama vlasti, ne smemo zaboraviti sve oni koji su se već upisali u istoriju, osvojivši neslavni 17. minut tišine. Tu je, pored ljudi, i jedno kuče, no siguran sam i mnogi drugi organizmi ugroženi uklanjanjem mostova, rudnim kopovima, neregulisanim minihidroelektranama i tako dalje. Oni koji, pak, prežive vreme zla, svedočiće razornom efektu bolesti tek u perspektivi, kao što je to slučaj sa građanima…sveta koji su iskusili krik nuklearne energije. Upravo je zbog toga važno istrajati u borbi čije je ishodište miran 17. minut i svet bez straha; on treba da bude posvećen svima koji su kao anonimni, dostojanstveni građani svoj život izgubili zbog, ali pre kraja Imaginarnog građanskog rata, pruživši bitan doprinos u tome da politička tranzicija protekne u miru i da do nje, razume se, uopšte i dođe. Neki koji su, ipak, za razliku od života izgubili ponos, siguran sam da neće pronaći mir; o njima će se pričati, mrštiti i sećati sa podozrenjem. Po njima se ništa neće zvati, ali nadam se da će poslužiti i kao dobar primer lustracije (od aktuelne političke garniture do metastaza u DeBelom crevu). Uvek mi bude posebno dirljivo kada posetim kakav spomenik posvećen ’svim žrtvama…’, jer nikada ne saznam ni jedno jedino ime, osetivši, pak, težinu takvih poduhvata. Želeo bih da takav spomenik podignemo borcima za pravdu u ovome Imaginarnom građanskom ratu. Nadam se da ćemo se, svesniji nakon svega ovoga, potruditi da se ništa i niko ne zaboravi – sa obe strane – imenom i prezimenom. Biće dirljivo.
*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.
Doktorand Fakulteta muzičke umetnosti