Kako je Evropska unija postala svetska regulatorna supersila?
Photo:Guillaume Périgois,Unsplash
U svetu u kojem se globalna moć meri vojnom snagom, tehnološkim inovacijama ili kulturnim uticajem, upadljivo je što je Evropska unija, iako nema svoje tehnološke gigante ili centre disruptivnih inovacija, pretvorila birokratiju u alat globalne moći. Ona oblikuje ponašanje globalnih kompanija, uključujući američke tehnološke gigante, koje prilagođavaju svoje proizvode kako bi bili u skladu sa evropskim normama.
Ovaj fenomen je poznat kao „Briselski efekat“. Zbog toga se EU danas posmatra kao svetska regulatorna supersila, što dodatno pojačava tenzije sa Sjedinjenim Državama, naročito nakon ponovnog izbora Donalda Trampa.
Evropsko tržište broji 450 miliona potrošača sa značajnom kupovnom moć. Zbog toga je posebno važno za globalne kompanije.
Međutim, pristup ovom tržištu uslovljen je detaljnom regulativom zasnovanom na principu predostrožnosti, koja navodno daje prednost zaštiti potrošača i životne sredine, a sprovodi je efikasna birokratija sposobna da pravila primenjuje i sprovodi sa velikom preciznošću. Ova kombinacija podstiče kompanije da usklade svoje globalno poslovanje sa evropskim standardima, jer je održavanje različitih verzija proizvoda za svako tržište skupo i kompleksno. U praksi, to znači da se evropski standardi „izvoze“ širom sveta.
Američki tehnološki giganti poput Apple-a, Google-a i Meta-e najbolji su primer uticaja „Briselskog efekta“, pošto se suočavaju sa zahtevima zakona kao što su Zakon o digitalnim tržištima (DMA) i Zakon o digitalnim uslugama (DSA). Ovi propisi su naterali kompanije da temeljno promene svoje poslovne modele, često uz visoke troškove i značajne implikacije.
DMA je, na primer, primorao Apple da omogući alternativne prodavnice aplikacija i sisteme plaćanja trećih lica na iOS-u, što je kompaniju navelo da 2024. godine najavi globalne promene politike aplikacija koje utiču i na korisnike van Evrope, uz procenjene troškove od nekoliko milijardi dolara zbog restrukturiranja infrastrukture i gubitaka prihoda od App Store-a.
Google je, po istim propisima, morao da ponudi alternative svom pretraživaču na Android-u i razdvoji usluge kao što je YouTube, što je uticalo na njegovu globalnu strategiju i zahtevalo velika ulaganja u nove operativne sisteme i izgled aplikacije. Kompaniji je pretila kazna do 10% globalnog prihoda u slučaju nepoštovanja propisa.
U međuvremenu, Meta je po DSA-u morala da uloži milijarde u sisteme za moderiranje sadržaja, što predstavlja ozbiljnu nameravanu kontrolu slobode izražavanja na globalnom nivou. Operativni troškovi su, prema analizama tržišta, porasli za oko 20%. Ove skupe promene su u suštini prinudne zbog težine evropskog tržišta, što pokazuje kako Brisel oblikuje ponašanje kompanija na globalnom nivou.
Ove uzastopne nametnute adaptacije upravo ilustruju upozorenje Fridriha Hajeka na opasnosti centralnog planiranja. Zamenjujući spontanost poretka „odozdo“ jednoobraznim pravilima koja nameće tehnokratska vlast, gubi se sposobnost lokalnog prilagođavanja i poštovanje složenosti tržišta. U tom scenariju, Evropska unija sve više dobija karakteristike regulatornog Levijatana – tela koje koncentriše neproporcionalnu moć u rukama birokrata udaljenih od građana, smanjujući slobodu izbora i gušeći inovacije.
Uticaj ovih regulativa na potrošače je dvostruk. Unutar Evrope, oni se suočavaju sa direktnim ograničenjima poput smanjenih funkcionalnosti, manje personalizacije i skupljih pretplata, kao što je model kompanije Meta “plati ili pristani”, gde korisnici moraju ili da prihvate praćenje podataka ili da mesečno plaćaju za održavanje pristupa.
Izvan Evrope, te iste promene često se primenjuju globalno, jer je logistički kompleksno i finansijski neodrživo održavati zasebne verzije proizvoda za svaku jurisdikciju. Tako se troškovi usklađivanja sa evropskim propisima prenose na sve korisnike, čak i na one koji nisu imali mogućnost da utiču na te regulative. To je u stvari „izvezena birokratija“ sa ekonomskim i političkim posledicama, što doprinosi suptilnoj ali stalnoj eroziji individualnih sloboda.
Neki kritičari, poput Fondacije za informatičku tehnologiju i inovacije (ITIF), tvrde da ova strategija služi kao zamena za neuspeh Evrope da iznedri sopstvene tehnološke gigante. U izveštaju iz aprila 2025. ITIF je naveo da EU regulative predstavljaju “de fakto tarifni sistem” usmeren na američke tehnološke gigante, kao način da se kroz regulatorno nametanje nadoknadi ono što Evropa nije uspela da postigne na slobodnom tržištu. Ova kritika je dobila na snazi u kontekstu novih Trampovih tarifa od 30%, što je dodatno pojačalo trgovinske tenzije između dva bloka.
Kompanije su uzvratile pokretanjem pravnih postupaka radi osporavanja kazni i propisa, poput Apple-ove žalbe 2024. protiv DMA kazne. Međutim, na štetu potrošača i inovacija, malo šta se u praksi menja.
Tržišta treba da budu slobodna. I evropski intervencionizam i američki protekcionizam predstavljaju izobličenja koja kažnjavaju potrošače i koče inovacije. Ideal slobodnog tržišta počiva na otvorenoj konkurenciji, slobodi izbora i odsustvu veštačkih barijera koje nameću države, bilo u vidu tarifa ili hiperspecifičnih regulativa. U svetu u kojem tehnologija napreduje eksponencijalnom brzinom, vezivanje napretka za birokratsku ili odmazdnu logiku nije samo neefikasno, već je i samodestruktivno.
*Tekst je prvo obajvljen na sajtu FEE-a, a prenosimo ga uz saglasnost.
