Ko plaća višu minimalnu zaradu?
Photo:Zoshua Colah,Unsplash
Kalifornija je to upravo saznala
U svetu ekonomije, svi od akademskih teoretičara do Volstrit stratega imaju snažna, a često i različita mišljenja o širokom spektru tema, od carina i poreza do gornje granice zaduživanja. Dovoljno je da istog dana uključite CNN Money i Fox Business i videćete tu razliku. Površnom posmatraču može čak izgledati kao da se ekonomisti retko oko čega slažu.
Decenijama je jedna od tema o kojoj se najžešće debatovalo bila minimalna zarada. Tokovi podataka i studija s obe strane neprestano pomeraju klatno rasprave. Ali s vremena na vreme, dokazi govore toliko jasno da probijaju svu buku. Nova studija o nedavnom povećanju minimalne zarade u Kaliforniji možda je upravo takav trenutak.
Ekonomisti Džefri Klemens, Olivija Edvards i Džonatan Mir, zajedno sa Nacionalnim birooom za ekonomska istraživanja (NBER), organizacijom koja određuje zvanični početak i kraj recesija u SAD – upravo su objavili analizu kalifornijskog povećanja plata.
Njihov radni dokument iz jula 2025. pod naslovom Da li je kalifornijska minimalna zarada u ugostiteljstvu smanjila zaposlenost? Ilustruje da je povećanje plata u industriji brze hrane, uvedeno Zakonom Skupštine 1228 i stupilo na snagu 1. aprila 2023, dovelo do gubitka oko 18.000 radnih mesta.
Ovaj rad dolazi u presudnom trenutku, dok se debate o politici minimalne zarade šire kroz političke krugove, sindikate i širu javnost. Dok se zagovornici i istaknuti političari pozivaju na nekolicinu studija koje podržavaju njihove stavove, kritičari upozoravaju na dugoročne posledice. Ovaj NBER rad ne samo da doprinosi debati, već direktno osporava jednu od najtrajnijih ekonomskih priča poslednjih decenija.
Godinama je ekonomski konsenzus bio da povećanje minimalne zarade ima svoju cenu – neki ljudi imaju koristi od veće plate, dok drugi gube sate rada ili čak i posao. Međutim, dva veoma uticajna rada – Card i Krueger (1994) i Dube, Lester i Reich (2010) osporila su ovaj stav.
Ove studije, koristeći napredne statističke tehnike i komparativne metode, tvrdile su da postoji malo ili nimalo značajnog gubitka radnih mesta usled povećanja minimalne zarade. Njihovi nalazi ponovo su podstakli interesovanje za debatu o minimalnoj zaradi i pokrenuli talas politika poput eksperimenta u Sijetlu i šireg pokreta koji se zalaže za minimalnu zaradu od 15 dolara po radnom času na federalnom nivou.
Problem sa mnogim od ovih studija, međutim, jeste što se previše usko fokusiraju na kratkoročne efekte na zaposlenost često zanemarujući suptilnije reakcije preduzeća. Poslodavci na povećanje minimalne zarade mogu da odgovore smanjenjem budućeg zapošljavanja, kresanjem beneficija ili prelaskom na automatizaciju. Ove posledice možda se ne vide u glavnim statistikama o zaposlenosti, ali mogu preoblikovati tržište rada na difuzne i manje vidljive načine.
Kako je nobelovac, Milton Fridman tvrdio pre više decenija, preduzeća moraju nekako da nadoknade povećane troškove rada. Ta prilagođavanja poprimaju različite oblike koji se teško vide kroz standardne pokazatelje. Da citiramo staru ekonomsku izreku: “Nema besplatnog ručka.” Trošak povećanja minimalne zarade možda je teško izmeriti direktno – ali kompromisi su stvarni i često ih snose upravo oni kojima se ovom politikom htelo pomoći.
Ono što ovaj novi NBER rad čini posebno ubedljivim jeste to što njegovi nalazi idu u korak sa osnovnom ekonomskom logikom. Kako je autor knjige Ekonomista na tajnom zadatku (The Undercover Economist) Tim Harford jednom objasnio, dobra teorija često vas dovede do tačnog odgovora i pre nego što to urade podaci.
U ovom slučaju, teorija i empirija vode ka istom zaključku: kada cena rada raste, tražnja za radom pada. Dok empirijske studije mogu davati protivrečne rezultate u zavisnosti od metodologije i vremenskog okvira, nalazi iz Kalifornije potvrđuju ono što generacije ekonomista – od klasičnih do modernih – odavno znaju: troškovi se ne mogu izbeći.
Nedavno iskustvo Kalifornije trebalo bi da posluži kao upozorenje zakonodavcima širom zemlje. Dok povećanje minimalne zarade može zvučati korisno, ono nosi skrivene troškove koji nesrazmerno pogađaju radnike sa niskim kvalifikacijama, koji su najviše izloženi riziku da budu istisnuti sa tržišta rada.
Pregled iskustva Sijetla od pre deset godina već bi pokazao kakav će biti ishod u Kaliforniji. Studija iz 2023. objavljena u Regional Science and Urban Economics otkrila je da je povećanje minimalne zarade u Sijetlu smanjilo broj poslovnih subjekata u pogođenoj zoni, ali je podstaklo otvaranje novih firmi u nepogođenim oblastima.
Takođe, široko citirana NBER studija iz 2017. utvrdila je da je Sijetlov skok na minimalnu zaradu od 13 dolara izazvao pad od 9% u broju radnih sati na niskoplaćenim poslovima i smanjio ukupnu naknadu pogođenih radnika, što je rezultiralo sa 125 dolara manjim mesečnim primanjima.
Iskustvo Sijetla pokazuje kako se preduzeća prilagođavaju višim troškovima rada kroz smanjenje broja radnih sati, smanjenje budućeg zapošljavanja i premeštanje poslovanja u zone sa nižim platama.
Kao što dokazi iz Kalifornije sugerišu, povećanje plata državnim dekretom ne garantuje prosperitet. Ono često samo menja ko će iz prosperiteta biti isključen.
*Tekst je prvo obajvljen na sajtu FEE-a, a prenosimo ga uz saglasnost.
