Kako je Spilberg stvorio, pa uništio, celu jednu vrstu filma?
Photo:AI
Kada je izašla serija Stranger Things, siguran sam da su mnogi pomislili ovako nešto:
„Ovo baš izgleda kao onaj film s kraja sedamdesetih ili početka osamdesetih, tipa E.T., znaš onaj film sa klincima i biciklama” — što je pomalo dugo i nejasno objašnjenje, ali dobro oslikava kako taj podžanr postoji u svesti nas koji su te filmove gledali.
U tim filmovima su priče, ton i likovi jasno definisani, i nije bilo teško otkriti da je ovaj podžanr kodifikovan, tj. da ima ime, pravila i zaplete i da se, iako ga povezujemo sa tim određenim istorijskim periodom, zapravo uvukao i u mnoge filmove snimljene posle osamdesetih. Ipak, ovi filmovi su prestali da se snimaju nakon 1985, i to zbog greške u proceni samog Stevena Spielberga, koji je ovaj žanr stvorio a potom i nehotično uništio. Ova priča nam dosta govori o nenameravanim posledica politike, ali i ekonomskim podsticajima.
Klinci na biciklama
Trenutak u filmu E.T. kada glavni dečak, Elliot, i njegov prijatelj vanzemaljac lete biciklom dok iza njih u pozadini sija Mesec bio je prvi iz jednog potpuno novog filmskog žanra, prilično ilustrativno nazvanog kids on bikes. U taj žanr spadaju svi filmovi u kojima deca i tinejdžeri samostalno otkrivaju neke tajne, a pošto im odrasli ne veruju ili ih ne razumeju, oni moraju sami da rešavaju probleme, pobeđuju čudovišta ili pomažu vanzemaljcima – često uz protivljenje autoritetima, naravno po mogućstvu, vozeći bicikle.
Odmah je postao očigledan i problem koji bi ti filmovi stvorili. U mirnoj zemlji socijalnih prava i demokratije – Švedskoj, film E.T. bio zabranjen mlađima od 11 godina jer je smatrano da može da ima loše uticaje po decu, pošto prikazuje protivljenje autoritetima u vidu roditelja i policije.
Između 1982, kada je E.T. izašao, i 1985, žanr kids on bikes filmova doživeo je veliku popularnost, mahom iz naučno-fantastičnog ili avanturističkog žanra, i mnogi od ovih filmova su bili veoma uspešni u bioskopskim salama (jer tada nije bilo Netflix-a i sličnih streaming servisa). Međutim, nakon ovog kratkog uzleta, posle 1985. ovaj žanr doživeo je veliki pad. Dvadeset pet godina kasnije, u 2010-im, žanr je doživeo nostalgični povratak kod potpuno druge, odrasle publike, kulminirajući u TV seriji Stranger Things (čija će poslednja sezona izaći na jesen).
Iako još nije dobio kritički i akademski tretman kakav zaslužuje, žanr ostaje jedan od najkarakterističnijih za svoje vreme i jedan od najuspešnijih u pričanju priča tog doba. Nastao je u periodu kada je razvoj američkih gradova već godinama selio imućnije porodice u predgrađa, u naselja sa kućama na sprat i ulicama po kojima su deca mogla da se voze biciklom, uživajući slobodu teško ostvarivu u velikim gradovima ili kasnijim vremenima. To je bilo i pre masovnog dolaska kućnih gejming konzola, i kablovske televizije, pa se dobar deo dečjeg druženja dešavao napolju.
Od E.T.-a su tako počele da se pišu i snimaju priče o deci koja nisu više mala, a još nisu tinejdžeri, koja doživljavaju prevelike, fantastične avanture, deluju potpuno samostalno i ponekad otkrivaju prve adolescentske emocije. Još jedna važna odlika tih filmova bila je problematizovanje u prikazu sveta odraslih: roditelji su često nesrećni, u lošim međusobnim odnosima i ne obraćaju dovoljno pažnje na decu, što je veliki razlaz sa dotadašnjim prikazima porodičnih odnosa u filmovima za decu i mlade, koji su pretežno bili idilični.
U deceniji koja je prethodila ovom žanru, u SAD se proširio tzv. „no-fault” razvod, tj. mogućnost da muž i žena okončaju brak bez nekog validnog razloga, kao što je bračna nevera, i prva zemlja koja ga je omogućila bila je progresivna Kalifornija. Početkom 1980-ih razvedeni roditelji su postali uobičajeni prizor, što je decu činilo samostalnijom.
Glavni filmovi koji su definisali žanr, nakon E.T.-a, bili su BMX bandits (australijski film u kojem se pojavljuje mlađana Nikol Kidman), Goonies i Explorers. Oko tih poznatijih primera, koji u potpunosti ispunjavaju sve tačke žanra, mnogi drugi su preuzeli samo pojedine elemente – to su mogle biti bicikle, razvedeni roditelji u prigradskom okruženju ili deca koja se suočavaju sa nečim iz domena fantastike.
Primer za to je Red dawn (1984), u kojem grupa tinejdžera (ali bez bicikala) otkriva da je Sovjetski Savez okupirao jedan mali američki grad i bori se protiv invazije, ili Gremlins (1984), gde glavni junak više nije dečak i nema bicikala, ali atmosfera i odnos prema fantastici potpuno odgovaraju žanru. Upravo je ovaj film bio taj koji je nenameravano postao film koji je promenio (ili ubio) žanr.
Nakon polemika o prekomernom nasilju u tom, i u filmu Indiana Jones and the Temple of Doom, Steven Spielberg je predložio MPA-i (organizaciji koja okuplja velike američke producentske kuće) da uvede novu kategoriju filmske klasifikacije: PG-13, kojom bi se označavali filmovi za koje se preporučuje da ih deca mlađa od 13 godina gledaju u pratnji roditelja. Iako su to bile samo preporuke, a ne zabrane, roditelji su ih tada, kao i danas, uglavnom shvatali ozbiljno i poštovali.
Razlog zbog kojeg je Spielberg ovo predložio bio je njegov strah da bi protesti mogli navesti MPA-u da takve filmove svrsta u kategoriju R (nepogodno za mlađe od 17 godina), čime bi im se znatno suzila publika. Predlog je prihvaćen 1984, a PG-13 oznaka je počela da se primenjuje naredne 1985. godine.
Efekat, međutim, nije bio da filmovi za decu dobiju odrasliji ton, već da izgube publiku. Za neki film bude klasifikovan pod oznakom PG-13 bilo je dovoljno da dete kaže psovku, nađe se u opasnosti, ne posluša roditelje ili se suprotstavi autoritetu – sve ono što je žanr kids on bikes činilo originalnim i interesantnim ciljnoj publici. Time su izgubili mlađu publiku, a da bi privukli stariju, morali su da podignu starost protagonista i da zaplete učine ‘’odraslijim’’, pa su deca od 13 godina nestala iz glavnih uloga.
Još 1985. izašli su neki od ranije snimljenih kids on bikes filmova, poput uspešnih gorepomenutih The Goonies. Ali ubrzo je fokus otišao ka Back to the Future ili Breakfast Club: priče fantastike, ali s protagonistima koji su bili stariji i suočavali su se drugim izazovima. Sa druge strane, filmovi sa 13-godišnjacima su od tada morali biti pitomiji i dečji.
To ne znači da kids on bikes filmovi više nisu snimani, ali nikad više nije bilo ni približno toliko raznolikih i brojnih naslova koliko bi se očekivalo od tako uspešnog žanra. Bilo je nekoliko izuzetaka: Stand by Me (1986), Monster Squad (1987), My Girl (1991) ili potpuno nostalgični ženski Now and then (1995).
Stidljivi povratak žanra
PG-13 je od 1985. postao standard u bioskopima, najvažnijem tržištu. Ipak, kids on bikes filmovi su se slobodnije prikazivali na VHS-u i televiziji, pa su generacije klinaca nastavile da ih gledaju. Zato je u 2010-im došlo do njihovog povratka. Dok su tada superherojskih filmovi postajali idealni primer PG-13 sadržaja, javila se i tražnja za njihovom suprotnošću: filmovima za mlade „kao nekad”.
Prvi noviji primeri bili su Super 8 (2011), svesno snimljen kao omaž tim filmovima, i britanski Attack the Block, koji žanr seli u savremeni London, u periferijsko naselje, zadržavajući bicikle, uzrast likova i čudovišta. Od tada su sledili i drugi, poput Moonrise Kingdom, Turbo Kid, The Kid Who Would Be King, dve filmske adaptacije Kingovog IT-a i, naravno, Stranger Things. Žanr se proširio i na društvene igre (Kids on Bikes) i stripove (Paper Girls).
Ovaj povratak je bio moguć jer su troškovi snimanja smanjeni, pa više nije bio potreban masovni bioskopski uspeh da bi filmovi bili isplativi. Neki su mogli biti čak i sa R oznakom, jer su ciljali odraslu publiku koja oseća nostalgiju prema 1980-ima. Upravo je nostalgija onih koji su uz taj žanr odrastali bila stvar koja je ponovo oživela ovaj žanr ali i dovela mu novu publiku.
Glavni urednik Talasa