Ne toliko jedinstveno EU tržište
Photo: Guillaume Périgois,Unsplash
Predstavljeno kao temelj prosperiteta za EU, jedinstveno evropsko tržište zapravo krije mozaik nacionalnih regulativa, kao i inflaciju propisa koji stižu iz Brisela, a koji usporavaju, otežavaju ili onemogućavaju trgovinu među državama članicama. Daleko od toga da obezbeđuje stvarnu slobodu kretanja kapitala, robe, usluga i ljudi, ovakvo stanje preduzećima nameće stvarne, a često nevidljive troškove.
Jedinstveno tržište trebalo bi da evropskim kompanijama ponudi prostor za poslovanje bez prepreka, gde robe i usluge slobodno cirkulišu preko državnih granica.
Ipak, da citiramo jednu nedavnu studiju MMF-a:
„Trgovinske barijere unutar Evropske unije i dalje su značajne. Prosečni troškovi trgovine unutar EU za robu procenjuju se na oko 44% (bez poljoprivrede), uz veliku raznolikost po sektorima. Barijere unutar EU još su veće za usluge, u proseku dostižu 110%.“
Ovaj nivo troškova je uporediv sa carinama koje je Donald Tramp uveo Kini. Oni ne potiču od zvaničnih carina, prelevmana i sličnih poreza prilikom prelaska granice, već od kumulativnog efekta nacionalnih propisa, višestrukih sertifikacionih procedura, kao i fragmentisanih nacionalnih i evropskih kontrola.
Prema MMF-u, smanjenje ovih barijera unutar EU za 10 procentnih poena moglo bi doneti rast produktivnosti od 1%, a potencijalno čak i do +6,7% ukoliko bi se njihov nivo smanjio na nivo koji postoji među federalnim jedinicama SAD-a.
Evropska trgovina u leru
Ovaj MMF-ov izveštaj navodi da su troškovi trgovine unutar EU smanjeni tokom prethodne tri decenije, nakon transformacije Evropske ekonomske zajednice u Evropsku uniju. U periodu 1995-2020. Ovi troškovi su smanjeni za trgovinu robom oko 6%, a za usluge oko 11%. Rezultat ovakvog stanja je to da trgovina unutar EU danas generiše dvostruko manje ekonomskih tokova nego unutrašnja trgovina u SAD.
Ovu slabost pojačava ogroman broj propisa koji se stalno gomilaju umesto da se pojednostave i unificiraju. Između 2019. i 2024, EU je usvojila više od 13.942 propisa, delom zbog sprovođenja Zelenog dogovora, dok su SAD u istom periodu donele samo 3.725, što snažno utiče na slobodu poslovanja i ekonomske razmene unutar EU.
Neki od zanimljivih primera su:
– Danska koja je još 2004. blokirala 18 žitarica i energetskih pločica firme Kellogg’s zbog viška vitamina (da, viška, ne manjka), iako su ti proizvodi bili legalni u preostalih 26 država članica
– Španija i Italija koje su 30 godina sprečavale ulazak Cadbury mlečne čokolade, iako je bila u skladu sa evropskim zakonima
– BP France (jedan od glavnih distributera naftnih proizvoda u Francuskoj) koji je morao da testira svaku seriju uvezenog biodizela, iako je posedovao priznat sertifikat EU
– AkzoNobel (preduzeće specijalizovano za boje i hemijske proizvode) koje sada mora da vodi tri odvojene proizvodne linije za ambalažu boja u zavisnosti od toga da li su namenjene francuskom, španskom ili italijanskom tržištu.
Ograničen rast, žrtvovana inovacija
Ova regulatorna fragmentacija ima direktne negativne efekte po produktivnost. Tokom prethodne dve decenije, produktivnost velikih evropskih tehnoloških kompanija ostala je gotovo nepromenjena, dok je kod američkih tehnoloških kompanija porasla za 40%. Situacija je podjednako alarmantna i kada je reč o inovacijama: evropske tehnološke firme izdvajaju 3–4% svog prihoda za istraživanje i razvoj, naspram 12% u SAD.
Ova komparativna katastrofa posledica je manje povoljnog ekonomskog okruženja: tokom poslednje dve decenije, kompanije iz SAD kotirane na berzi prikupile su približno dvostruko više kapitala (u odnosu na svoju veličinu) nego one u Evropi. Ulaganja rizičnog kapitala u EU čine manje od 0,2% BDP-a, dok u SAD iznose 0,7%. Bez dovoljnog pristupa dugoročnim i rizičnim finansiranjima, inovacije ostaju marginalne, naročito u sektorima gde je masovno ulaganje u ranoj fazi presudno.
Kumulativni efekat ovakvog stanja je moguće predvideti: oslabljena preduzetnička dinamika, spor rast i pad konkurentnosti. U Evropi mlade inovativne kompanije zapošljavaju šest puta manje ljudi nego u Americi.
Na kraju, regulatorno okruženje EU je takvo da mala i srednja preduzeća pokušavaju da prežive, dok velike kompanije polako gube globalnu trku sa konkurencijom iz Severne Amerike i Kine. Slučaj Kellogg’s-a dosta je ilustrativan: ako multinacionalna kompanija jedva uspeva da se uskladi sa različitim neusaglašenim nacionalnim propisima, kako bi neki startap mogao da se nosi sa oko 90 različitih tehnoloških zakona, navedenih u Dragijevom izveštaju, i stotinama nevidljivih barijera? Sa 20% manjim BDP-om po glavi stanovnika nego u SAD i prosečnim godišnjim rastom netehnoloških evropskih kompanija od 0,9% (naspram 2,6% u SAD), jedinstveno evropsko tržište više nije motor integracije i prosperiteta kao što je to bilo do pre decenije.
Glavni urednik Talasa