Da li starenje ne mora da znači ekonomsku propast?
Photo:TheStandingDesk on Unsplash
Ili bar tako kaže MMF u aprilskom izdanju publikacije World Economic Outlook, gde je jedno celo poglavlje posvetio starenju radne snage i njenom uticaju na ekonomska kretanja. Pošto je ovo poglavlje nakon onoga gde se prognoziraju globalna ekonomska kretanja, verovatno ga je retko ko pročitao. Imajući u vidu to da je Srbija među državama sa u proseku veoma starim stanovništvom i još relativno slabo razvijena, ove teme su za nas posebno važne, jer ne samo da nam je takva demografija nego nam je i ekonomski razvoj veoma važan.
MMF ukazuje na nešto veoma očigledno – da će demografska dividenda koja je podržavala globalni ekonomski rast u proteklim decenijama uskoro ustupiti mesto demografskoj kočnici. Zbog demografskih promena – niskog fertiliteta i produžetka životnog veka – u razvijenim zemljama se udeo ljudi radnog uzrasta u ukupnoj populaciji već smanjuje. Ovo će se desiti i u najvećim zemljama u razvoju tokom naredne decenije, a one najsiromašnije zemlje do ove prekretnice doći do 2070. godine.
Istraživanje MMF pokazuje da ovi negativni efekti na privrede mogu da se značajno ublaže politikama koje će da podrže zdravo starenje. Njihova računica pokazuje da je očekivano smanjenje stope ekonomskog rasta 2025-2050. godine oko 1,1 procentni poen, a da čak ¾ ovog smanjenja dolazi usled demografskih promena. Međutim, ukoliko bi se implementirale politike koje bi podržale zdravo starenje, zadržale ljude duže aktivnim i produktivnijim, to bi moglo da smanji negativan uticaj za oko 0,4 procentna poena, ili više od trećine.
Zdravo starenje
Starenje će neminovno dovesti do pada ekonomskog rasta i pritiska na javne finansije usled rasta javnih rashoda za zdravstvo i penzije. Ali podaci o pojedincima iz 41 razvijene i ekonomije u razvoju pokazuju da su novije generacije starijih ljudi – onih koji su stariji od 50 godina – u boljem fizičkom i kognitivnom stanju nego što su to bile ranije generacije iste starosti.
Kada je reč o kognitivnim sposobnostima, izgleda da su sedamdesete nove pedesete: osoba koja je imala 70 godina 2022. imala je isti rezultat u kognitivnom zdravlju kao neko ko je imao 53 godine 2000. godine. Fizičko zdravlje starijih radnika, mereno kroz parametre kao što su snaga stiska šake i kapacitet pluća, takođe se poboljšalo.
Bolje zdravlje znači i bolje rezultate na tržištu rada. Tokom decenije, kumulativno poboljšanje kognitivnih sposobnosti kod osoba starijih od 50 godina povezano je sa povećanjem od oko 20 procentnih poena u verovatnoći da će ostati na tržištu rada. Takođe je povezano sa dodatnih šest sati rada nedeljno i rastom zarade od 30%. Sve to može ublažiti negativan uticaj starenja na ekonomski rast. Drugim rečima, fizički zdravi i kognitivno sposobni ljudi iako su stariji mogu duže da rade.
Ekonomski uticaj starenja
Ekonomski uticaj demografije je prilično složen. Promene demografskih pokazatelja (fertilitet, mortalitet i migracije) pored uticaja na rast preko tržišta rada i javnih rashoda utiču na rast i kroz usporavanje produktivnosti jer manji broj mlađih ljudi vodi ka manjem broju novih ideja i inovacija koje pokreću dugoročni rast produktivnosti.
Štednja takođe zavisi od dužine radnog veka u odnosu na godine provedene u penziji. Duži period u penziji podstiče radnike da više štede kako bi održali pristojan životni standard u starosti, što povećava ukupnu štednju i podržava investicije koje se iz nje finansiraju. Ali smanjenje radne snage takođe znači manje potrebe za investicijama.
Kada se sve ovo uzme u obzir, MMF očekuje značajan uticaj na stope rasta prvenstveno u razvijenim ekonomija koje su se već suočile sa demografskom tranzicijom. Na primer, kalkulacije ukazuju da će privreda Japana najverovatnije da se smanji, dok će one SAD i Kanada nastaviti da rastu mada sporijim tempom.
Slično je i sa privredama u razvoju, među kojima će Kina će imati posebno oštro smanjenje rasta BDP-a. Zbog izrazito negativnih demografskih trendova i kraja brzog približavanja granici produktivnosti, rast Kine će usporiti sa oko 6,8% u periodu 2016–18. na oko 4% tokom ove decenije. Indiju i ostale zemlje sa niskim prihodima očekuje značajno veće usporavanje rasta posle 2050. godine.
Šta može da se uradi?
Ekonomisti su poznati po tome da ne veruju u sudbinu, što nije nužno greška – veća greška je verovati u mogućnost političara da donose prave odluke zarad opšteg dobra, a to je već zloćin za koji su ekonomisti uglavnom krivi.
U mnogim zemljama, značajan deo radnika napušta tržište rada posle 50. godine, daleko pre zakonski propisane starosne granice za penziju. Poboljšanja u zdravlju poslednjih decenija pokazuju da zdravstvene politike mogu unaprediti znanja i veštine starijih radnika, što bi dovelo do dužeg i produktivnijeg radnog veka. Mere koje smanjuju velike razlike u zdravstvenim ishodima između socioekonomskih grupa bi mogle da imaju posebno važan uticaj u ovom domenu, a važne su i mere za povećanje ponude radne snage, naročito među ženama, kao i prilagođavanje podsticaja za produženje radnog veka, takođe bi pomogle.
MMF-ova simulacija pokazuje da bi ove politike mogle povećati godišnji rast globalne proizvodnje za oko 0,6 procentnih poena tokom narednih 25 godina. Ovo bi nadomestilo skoro tri četvrtine procenjenog negativnog demografskog uticaja u tom periodu. Ovi dobici od rasta variraju između zemalja usled njihovih specifičnosti – Indija bi mogla ostvariti snažan rast s obzirom na nisko učešće žena na tržištu rada, evropske zemlje u kojima je starosna granica za odlazak u penziju niska u odnosu na očekivani životni vek (poput Grčke, Italije i Španije) imale bi koristi od podsticanja dužeg radnog veka.
Ovo sve zvuči kao jako lepo – naročito jer ove pretpostavke na osnovu kojih su rađene simulacije nisu izmaštane, već se baziraju na trendovima iz poslednje dve decenije, vezanim za učešće žena na tržištu rada, produžetku životnog veka, kvalitetu zdravlja i drugim parametrima, pa zaista deluje da su ovi ciljevi dostižni.
Ono što istraživači MMF-a zaboravljaju (ili znaju za to, ali ne žele da pomenu) jeste da ekonomija i politička ekonomija nisu isto – ekonomija se bavi uticajem pojedinačnih mera na privredu, a politička ekonomija relativnim dobicima i gubicima tih pojedinačnih mera. Mere koje bi primorale veliki broj stanovnika da rade duže, čak i ako bi to fizički i kognitivno mogli, prilično sigurno neće biti popularne, čak i da imaju isključivo dobre posledice. Drugim rečima, teško da bi mogla da budu u potpunosti sprovedena u demokratijama. Tamo gde se slične mere sprovode, da bi mogle da se provuku to se čini usporeno i postepeno – kroz malo povećanje životnog veka za odlazak u penziju iz godine u godinu. Samim tim, uticaj predloženih mera na ekonomiju biće mnogo manji nego što je to moguće, ako one uopšte budu bile i sprovedene.
Glavni urednik Talasa