Duga senka komunističke indoktrinacije
Photo:AI
Šta se dešava kada obrazovanje postane ideologija?
Sredinom 20. veka, škole u komunističkim zemljama bile su oruđe države. Časovi istorije postajali su hagiografije Sovjetskog Saveza. Primeri iz matematike preuzimani su iz vojne proizvodnje. Čak se i književnost povinjavala marksističkoj dogmi. Ali šta je sve to ideološko školovanje uradilo ljudima koji su kroz njega prošli?
Dve nove studije jedna iz Finske, druga iz Poljske nude odgovor: indoktrinacija funkcioniše. Ne tako što ljude čini manje inteligentnim, već tako što oblikuje njihove vrednosti, ambicije i osećaj lične agencije. Decenijama kasnije, ona i dalje prožima njihove živote.
Priča o dva eksperimenta
Godine 1973. 221 učenika petog razreda iz Pirkale u Finskoj, postaju deo tihog eksperimenta. Njihov nastavni plan i program je prepravljen da odražava marksističko-lenjinističku ideologiju. Kapitalizam je prikazivan kao ugnjetavanje, Sovjetski Savez kao moralni kompas, a slobodno tržište kao izvor nejednakosti.
Istraživači su ih uporedili sa kontrolnom grupom učenika koji su imali standardno obrazovanje. Pratili su ove pojedince decenijama, analizirajući podatke o oporezivom prihodu, mesecima provedenim u radu, izboru zanimanja, stepenu obrazovanja i kognitivnim sposobnostima.
Studija je pokazala da su učenici izloženi posebnom nastavnom planu u odraslom dobu zarađivali oko 10% manje. To nije bila posledica razlika u obrazovanju ili inteligenciji, već zato što su birali drugačije karijere: javni sektor, umetnička zanimanja i profesije koje su bile u skladu sa vrednostima koje su im usadili još u mladosti – solidarnost umesto ličnog interesa, ideologija umesto prihoda.
Sličan obrazac se javlja i u Poljskoj, gde je reforma iz 1954. godine tiho uklonila političku indoktrinaciju iz školskih programa. Istraživači Kosta-Font, Garsija-Ombardos i Nićinska su proučavali šta se potom desilo. Njihov prirodni eksperiment je koristio granične datume upisa u školu kako bi uporedili učenike koji su bili samo malo više ili manje izloženi starom staljinističkom obrazovanju. To je uključivalo uklanjanje sadržaja koji eksplicitno veliča poslušnost sovjetskom režimu i vernost marksističko-lenjinističkim vrednostima, kao i takmičenja u recitovanju Stalinu posvećenih tekstova.
Učenici koji su prošli kroz jednu godinu manje takvog obrazovanja imali su veću verovatnoću da završe srednju školu i fakultet. Decenijama kasnije, bilo je verovatnije je i da će biti zaposleni. Kada prestanete da nagrađujete poslušnost, a počnete da nagrađujete zasluge – učenici počinju da veruju da njihove odluke imaju težinu. Ambicija se budi.
Obe studije ukazuju na jednu osnovnu istinu: rano obrazovanje ispunjava učenike informacijama i pogledima koji oblikuju njihove vrednosti. Škola je jedno od prvih mesta gde učimo kakav se čovek ceni. Ko su heroji. Šta se nagrađuje u sistemu.
U komunističkim učionicama, dobar učenik nije bio onaj radoznao, već onaj poslušan. Radnik nije trebalo da sanja velike snove, već da služi kolektivu. Zapadna kultura se ismevala. Religijska verovanja su se potiskivala. Privatna inicijativa se demonizovala.
Poljska reforma je to uklonila iz nastavnog programa. Nije uvela libertarijansku ekonomiju niti slavljenje kapitalizma, već je jednostavno prestala da se pretvara da je marksistička ortodoksija jedina istina. I ta skromna promena odjeknula je kroz čitave živote.
Skriveni troškovi ideologije
Ludvig fon Mizes je početkom 1940-ih, dok je Evropa ležala razrušena ratom, razmatrao kako se sličan proces državne indoktrinacije odigrao decenijama ranije u Francuskoj i Nemačkoj. Njegova razmišljanja, zabeležena u knjizi The Political Economy of International Reform and Reconstruction (objavljena posthumno), fokusiraju se na to kako su obrazovni sistemi – mnogo pre uspona nacizma ili sovjetskog komunizma -usađivali etatizam, tj. kult države.
Mizes je tvrdio da takvo obrazovanje uči decu da doživljavaju državu kao vrhovni moralni autoritet, da preziru privatnu inicijativu i da traže lični napredak ne kroz produktivan rad, već kroz služenje birokratiji. Upozorio je da slavljenje države i potiskivanje individualne ambicije ne priprema društvo za slobodu, već za ropstvo.
Neki tvrde da marksističke vrednosti podstiču solidarnost i smanjuju pohlepu. Ali ove studije pokazuju da, kada se takve vrednosti nameću odozgo, mogu da uguše lične težnje. Ljudi usvajaju ideju da je stremljenje sebično. Da je ambicija sumnjiva. Da država zna bolje.
Rezultat? Manje ljudi ulaže u sebe. Manje pojedinaca se usuđuje da izađe iz kalupa. I niži životni standard.
I finska i poljska iskustva ukazuju na nešto dublje: nastavni program koji veliča konformizam i potiskuje ličnu inicijativu oblikuje ekonomske ishode – oblikuje i sam osećaj svrhe.
Dok slobodna društva raspravljaju o tome šta treba da se uči u školama, ovi nalazi nose upozorenje: ideje koje posadimo u mlade umove ne ostaju u učionici. One prerastaju u odluke koje traju ceo život.
*Tekst je prvo obajvljen na sajtu FEE-a, a prenosimo ga uz saglasnost.
*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.
