Eshil, brbljanje u vožnji i analiza rizika
Photo:DALL·E
Ko, prijatelji, jednom jada okusi,
Taj zna, kad hukne bura nesreće,
Da ljudi onda od sveg lako strahuju;
No duva l’ vetar blago, tad se uzdaju
Ta ista sreća da će svagda duvati…
Eshil, Persijanci (472. pre n.e.)
Reči carice Atose (u odličnom prevodu Miloša N. Đurića) upućene horu persijskih staraca na početku drugog čina najstarije sačuvane drame u istoriji čovečanstva odslikavaju prirodno ponašanje ljudskog uma – proizvoda miliona godina biološke evolucije – u suočavanju sa velikim nesrećama i katastrofama. U periodima sreće, prosperiteta i mira, ljudi teže da imaju optimističke poglede na stvarnost; nasuprot tome, nakon velikih nesreća padaju u neopravdani pesimizam, strah i beznađe. I jedna i druga reakcija koju opisuje Eshil su iracionalne i pogrešne.
Stvarnost nije ni optimistička ni pesimistička, ona se ne može uklopiti u proste antropocentrične kategorije. Treba da se upitamo kako da izbegnemo i jednu i drugu reakciju, da navigiramo između te Scile i Haribde, kako da se razumno suočimo sa realnošću u kojoj postoje brojne katastrofičke pretnje, ali i još veće i svetlije perspektive za razvitak i prosperitet čovečanstva.
Iz svakog zla treba izvući neko dobro. Mi ne možemo promeniti ono što se već odigralo, ali možemo učiniti znatno, znatno više da se pripremimo za budućnost i uspešno suočimo sa još mnogim sličnim izazovima – i daleko ozbiljnijim od poplava, ma koliko velikih – sa kojima ćemo se neminovno sretati u budućnosti, naročito uzimajući u obzir globalni karakter opasnosti od nuklearnog rata, klimatskih promena, bioterorizma ili supervulkana. I to ne dalekoj budućnosti.
Krajnje neformalna anketa koju sam pravio prethodnih godinu dana (a o čemu ćemo tek pisati u narednim tekstovima) pokazuje da najveći broj naših gradjana, uključujući i vrlo obrazovane i visoko pozicionirane akademske stručnjake, nije u stanju čak ni da navede koje oblasti nauke i tehnologije se bave različitim aspektima katastrofičkih zbivanja, a kamoli da znaju i razmatraju osnovne postavke i rezultate tih oblasti. Možda je ovo prava prilika da se porazmisli o nekim bitnim činjenicama u domenu obrazovanja i nauke koje bacaju dodatno svetlo na ono što nam se dešavalo, a posebno na ono što će se tek dešavati.
Sam odgovor je jako jednostavan:
1. analiza rizika,
2. menadžment rizika,
3. sistemski inženjering,
pa i oblast koja se zove
4. komunikacija rizika (što je različito od krizne komunikacije, popularne u dokonim korporativnim i HR krugovima)
– to su oblasti koje se prevashodno bave empirijskim i teorijskim istraživanjima kako samih rizika, tako i načina za njihovo umanjenje i prevladavanje, te najefikasnije komunikacije sa javnošću na ovu temu. Analiza rizika gradi teorijski okvir za tretiranje različitih pretnji – ovde nas najviše zanimaju prirodne nepogode, od lokalnih kao što su oluje, preko regionalnih kakve su poplave i zemljotresi, do istinski globalnih kakve su klimatske promene ili opasnost od supervulkanskih erupcija ili sudara Zemlje sa asteroidima i kometama.
U okviru toga, analitičari rizika stvaraju kvantitativne modele i računarske simulacije rizičnih procesa i na osnovu njih razvijaju spektar mogućih scenarija, sa različitim verovatnoćama. Na osnovu analize ovih scenarija, menadžeri rizika su u stanju da osmisle odgovarajuće strategije za suočavanje društva sa rizičnim i potencijalno katastrofalnim fenomenima.
Pri tom će obilato i u mnogim tačkama konsultovati sistemske inženjere, koji između ostalog ispituju – takođe služeći se detaljnim numeričkim simulacijama – robusnost različitih kompleksnih sistema (poput saobraćaja, snabdevanja, sistema komunikacija, itd.) prema poremećajima koji ih mogu zadesiti i koji su faktor rizika.
Konačno, te strategije i iz njih izvedeni taktički planovi konkretnih akcija u različitim scenarijima se prenose ne samo javnosti, već i specifičnim društvenim akterima zaduženim za njihovo sprovođenje preko stručnjaka osposobljenih za komunikaciju rizika, dobrim delom kroz rad u bihejvioralnoj i socijalnoj psihologiji. Jedan od glavnih zadataka komunikatora rizika jeste da izbegnu obe suprotstavljene tendencije koje smo tako jasno videli u tragičnim zbivanjima prethodnih nedelja: i tendenciju da se stvara panika i tendenciju da se, nasuprot tome, umanjuju opasnosti koje rizični procesi nose po živote i imovinu. Da je komunikacija rizika ozbiljna nauka sa kojom, nažalost, ne stojimo dobro, videli smo upravo po tome što je izveštavanje o događajima gotovo bez izuzetka spadalo u jednu ili u drugu ekstremnu reakciju: ili u alarmizam ili u bezbrižnu neodgovornost.
I jedno i drugo su, blago govoreći, idiotske reakcije.
Dakle, šta rade i čemu služe analiza ili menadžment rizika ne zna gotovo niko, sa izuzetkom veoma uskog kruga finansijskih stručnjaka – a čak i njihovo znanje, koje se odnosi samo na finansijske rizike je previše usko da bi obuhvatilo spektar neophodnih znanja i veština u suočavanju sa izazovima 21. veka.
Kao što kaže jedan od najiskusnijih analitičara rizika današnjice, Majkl Grinberg, u uvodu svoje odlične knjige:
„Glavna prepreka leži u tome što suviše malo ljudi razume u čemu sve analiza rizika može da nam pomogne.“ Štaviše, u dobrom delu javnosti, ali i društvenih nauka, postoji otvoreni otpor prema idejama analize rizika. Odličan primer toga je ugledni nemački sociolog Ulrih Bek koji je napisao čak dve knjige usmerene protiv analize rizika, a ispunjene prilično elementarnih logičkim i pojmovnim greškama. Tako da je problem, nažalost, globalni.
Naravno, sami nazivi su načelno manje bitni, ali ovde odaju jednostavnu činjenicu: nemamo tradiciju bavljenja ovim oblastima niti svest o njihovom značaju. Svako zna (ili barem misli da zna) šta rade ili čemu služe petrohemija, astronomija, etnologija ili teorija književnosti; činjenica da mali broj ljudi zna čemu služi sistemski inženjering – iako je, uz sve poštovanje navedenih disciplina, daleko značajniji za spasavanje ljudskih života – ne pokazuje samo puko neznanje, već i koliko neozbiljno shvatamo parole o vrhunskoj vrednosti ljudskog života. Kod potonjeg, kao ni kod drugih moralnih načela, Google ne pomaže, a bogami ni ChatGPT; to svakako nije pitanje dostupnosti informacija, pa čak ni pitanje logičkog zaključivanja, već pitanje etike i volje.
Naučne discipline koje se bave rizikom su, ahem, kakvog li iznenađenja, upravo to – naučne discipline! Posledice ovoga su iz nekog nejasnog razloga i dalje, u 2025. godini, nejasne jako velikom procentu populacije i u Srbiji i u svetu. Naučno saznanje nije uvek potpuno pouzdano, ali je svakako najpouzdaniji izvor istine o svetu koji je čovečanstvo pronašlo tokom par stotina hiljada svog postojanja na planeti. Naučno saznanje i njegova primena u tehnologiji jesu temelji savremene civilizacije.
Nažalost, ugled koji nauka uživa u društvu daleko je ispod tog nivoa – što smo takođe imali priliku da vidimo tokom mnogih tragičnih događaja za nama. Bilo da su u pitanju hiperbole o biblijskim razmerama potopa, ili umerenije tvrdnje o “samo” hiljadugodišnjem intenzitetu poplava ili bulažnjenja o tome koliko će ljudi stradati u pandemiji Covid-19 ili koliki je tačno rizik od nuklearnog rata koja dolaze od „demokratski“ izabranih „vođa“, kvazinauka je bila daleko glasnija od nauke. To se još više ispoljilo u bekstvu u iracionalnost, mistiku i sujeverje karakteristično za paganske kultove i šamanizam, poput organizovanih molitvi za smanjenje vodenog taloga.
Umesto bezumnih zaveroloških lupetanja koje se u svim ovakvim prilikama šire (a danas posebno brzo zahvaljujući procvatu polupismenih internet botova), bilo bi daleko mudrije i moralnije da se usresredimo na prava pitanja: Kako da stvorimo sistemske službe analize i menadžmenta rizika? Kako da uvedemo analizu rizika u fakultetske – a da je mudrosti i u gimnazijske – kurikulume, da bismo stvorili ozbiljan visokostručni kadar za ove službe?
Kako da integrišemo postojeće stručnjake iz brojnih profesija (meterologe, hidrologe, geo-naučnike, primenjene matematičare, računarske naučnike, kvantitativne ekonomiste, socijalne psihologe, inženjere različitih profila) na regionalnim i evropskim projektima za analizu i menadžment rizika? Kako da rezultate analize rizika spojimo sa industrijom osiguranja i time podstaknemo i njen razvoj u Srbiji? Kako da sistemski edukujemo novinare da bismo poboljšali komunikaciju rizika – i to tako da nema govora ni o potcenjivanju rizika ni o širenju panike?
Na sva ova pitanja nauka i tehnologija daju odgovore i to sve bolje i bolje, mada to vrlo sporo stiže do društvenih i medijskih struktura. Ignorisanje tih odgovora ne nanosi nikakvu štetu nauci – ono nanosi štetu samo onima koji ignorisanje praktikuju. Da li će se šteta ispoljiti tokom mandata ovog ili onog političara je, naravno, sa stanovišta društva potpuno nebitno – ali nažalost ovakav način razmišljanja i dalje preovlađuje na mnogim mestima.
Onima koji smatraju da bi investicije u istraživanje i menadžment rizika, te osnivanje odgovarajućih tela, bili nekakav luksuz ili traćenje para u dobu opšte štednje, možemo odgovoriti jedino slavnim citatom Dereka Boka, koji su, da stvar bude dodatno zanimljiva, u poslednjih desetak godina u javnosti upotrebili i predsednik Barak Obama i predsednik Donald Tramp: Ako mislite da je obrazovanje preskupo – probajte sa neobrazovanjem! U kontekstu rizika o kojima pričamo, previsoka cena za neobrazovanje po pitanju prirodnih katastrofa se plaća ljudskim životima i materijalnom štetom izraženom sa, recimo, deset cifara.
U pitanju je ista vrsta ignorantskog odnosa prema stvarnosti koji navodi brojne bahate vozače da krše zakon neprekidno brbljajući mobilnim telefonima ili – u posebnom procvatu kognitivne i moralne poremećenosti – kucajući SMS poruke tokom vožnje ili odbijanjem da se vezuju sigurnosnim pojasevima, a o nemoralnom i nebrižnom odnosu prema aparatima za gašenje požara ili protivpožarnim vežbama da i ne govorimo. Važno je zapaziti da se ovde radi o oblicima ponašanja koji direktno i nesporno povećavaju rizik po ljudski život, zdravlje i materijalna dobra.
Na primer, još od 1960-tih godina sva istraživanja, bez izuzetka, pokazuju da vezivanje sigurnosnih pojaseva smanjuje smrtnost u saobraćajnim nesrećama – to je dokazano podjednako pouzdano kao i činjenica da se Zemlja kreće oko Sunca ili da je vodonik najlakši hemijski element. Neprihvatanje te činjenice od strane brojnih neodgovornih vozača je odličan primer iracionalnog ponašanja do kojeg dovodi nedostatak bezbednosne kulture.
Svaki ozbiljan policajac, vatrogasac, agent osiguranja, instruktor vožnje ili pripadnik još nekih časnih profesija koje se bezbednošću svakodnevno bave, reći će vam da je bezbednosna kultura podjednako deo opšte kulture kao i bilo šta drugo što obično koristimo kao standard ponašanja u svakodnevnom životu: da se jede viljuškom i nožem, da se peru ruke pre jela, da se ne viče i ne prave incidenti na sahranama, da se isključe mobilni telefoni u pozorištu, itd. Naravno, naša moralna obaveza da se držimo pravila bezbednosne kulture bi, u idealnom slučaju, trebalo da je znatno jača od moralne obaveze da se pridržavamo ovih drugih pravila ponašanja, jer narušavanje pravila bezbednosne kulture dovodi do nepopravljive i nepovratne štete, pre svega u terminima izgubljenih ljudskih života. Bez obzira na glasne proklamacije da je ljudski život najveća vrednost za sve nas, sve dok ne budemo imali racionalan pristup rizicima i njihovoj analizi, to će ostati samo prazne reči po kojima ćemo se prepoznavati kao licemeri, i na pojedinačnom i na društvenom planu.
*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.
Naučni savetnik Astronomske opservatorije u Beogradu