Evropa sve više zaostaje za Amerikom
Photo:Shutterstock
Od izbora Trampa za američkog predsednika prilično je vidljiv politički jaz između Evrope sa jedne, i SAD sa druge strane. Isto tako je postao vidljiv i ekonomski jaz, ali se o njemu još uvek ozbiljno ne priča.
To da je američka privreda veća od evropske nije posebna novost, tako je bilo skoro ceo vek. Ipak, nakon Drugog svetskog rata zapadni deo evropskog kontinenta uglavnom uspeo da se ekonomski približi Severnoj Americi po pokazateljima kvaliteta života. Međutim, prosečan Amerikanac danas je daleko imućniji od prosečnog Evropljanina, mereno vrlo praktičnim i merljivim pokazateljima kao što su raspoloživi dohodak ili dostupnost osnovnih usluga.
Ova činjenica ostaje prilično zanemarena sa obe strane Atlantika. Naravno, razlozi su političke prirode. Evropljanima nije baš lako da prihvate činjenicu da socijalni model države blagostanja nije uspešan (dodao bih da čak više nije ni održiv). U SAD je levičarska struja (neki pandan našem građanskom krugu) koja se bavi samo kritikovanjem dovela do toga da se zanemaruju ozbiljni ekonomski uspesi jer se ukazuje samo na probleme.
Pored ovih političko-intelektualno-ideoloških problema, postoje i statistički razlozi za nepopularnost ove činjenice. To je nepoznavanje načina merenja – šta je tačno BDP, kako se meri, kakav je uticaj razlike u cenama na nivo dohotka (jer 100 evra nema istu kupovnu moć u Njujorku i u Babušnici) prilično muti sliku. Jer čak i da je BDP neke zemlje viši po stanovniku, to ne mora da znači da je kvalitet života tamo automatski veći.
Dodajmo na to i višedecenijsku propagandu kako je najvažnije političko ili ekonomsko pitanje nejednakost dohotka, te da je ona užasno visoka u SAD, pa viši BDP pošto je nejednako raspoređen ne znači i to da prosečni stanovnik od toga ima neku korist. Ovakvo razmišljanje nije bez osnova, ali na kraju ne pije vodu, jer i kada se svi ovi argumenti uzmu u obzir Evropljani su jednostavno u značajnom ekonomskom zaostatku, iako to nije bio slučaj pre samo dve decenije.
Nakon Hladnog rata, SAD i najbogatije velike evropske zemlje – poput Nemačke i Velike Britanije bile su približno jednako razvijene. Godine 1995, nemački BDP po glavi stanovnika bio je nešto viši (32.000 USD) od američkog (29.000), dok je Velika Britanija znatno zaostajala (23.000). Do 2007. godine, na pragu Velike recesije, redosled se malo promenio: Britanija je bila u vođstvu (50.000), a sledili su SAD (48.000) i Nemačka (42.000).
Danas, prosečan Amerikanac je gotovo dvostruko bogatiji od prosečnog Evropljanina. BDP po stanovniku u SAD trenutno iznosi 83.000 USD, dok je on u Nemačkoj 54.000, a u Velikoj Britaniji još manji 50.000 USD.
U poređenju sa manje imućnim evropskim zemljama, razlika je još izraženija. BDP po glavi stanovnika u Francuskoj (45.000 USD) i Italiji (39.000 USD) pao je na otprilike polovinu američkog. Još manje razvijene mediteranske zemlje i bolje razvijene bivše zemlje u tranziciji kao što su Portugal (27.000), Grčka (23.000) i Poljska (22.000) jedva dostižu trećinu američkog nivoa. Da ne spominjemo Hrvatsku, Rumuniju ili Bugarsku.
BDP po glavi stanovnika, naravno, ima svojih slabosti, što rado ističu skeptici kada se govori o velikom ekonomskom raskolu. Ako su SAD znatno nejednakije od Nemačke ili Ujedinjenog Kraljevstva, moguće je da lavovski deo ekonomskog kolača uzima mali broj najbogatijih, pa veći BDP ne znači nužno veću dobrobit za prosečnog čoveka.
Ali nejednakost?
Velika nejednakost u SAD je to što uglavnom poništava ovo stanje, pošto veliki deo ekonomskog kolača odlazi nekolicini jako bogatih, što u Evropi nije slučaj – jeste česta tvrdnja, koja ipak nije empirijski održiva. Amerika jeste donekle nejednakija od Evrope, ali ta razlika nije ni izbliza onoliko velika koliko većina ljudi pomišlja.
GINI koeficijent (standardna mera ekonomske nejednakosti) u SAD iznosi 0,39, što je samo nešto više nego u Britaniji (0,36), i umerenije više nego u Nemačkoj (0,29). Kao rezultat toga, pokazatelji koji nisu iskrivljeni bogatstvom najimućnijih, poput medijalnog (srednjeg) dohotka domaćinstava, i dalje pokazuju ogromnu razliku.
Prema zvaničnim podacima o medijalnom raspoloživom dohotku – koji se ne menja u zavisnosti od ekstremno bogatih pojedinaca i u svakodnevnom jeziku može da se posmatra kao “tipičan” prihod – razlika je i dalje velika. Ovi podaci takođe uzimaju u obzir poreze koje građani plaćaju i transfere koje primaju od države, čime poništava i argument da evropska država blagostanja menja na neki način ovu statistiku.
Prema Organizaciji za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) iz 2023., medijalni raspoloživi dohodak u SAD iznosio je 51.000. U poređenju sa tim, u Nemačkoj je iznosio 39.000, a u Velikoj Britaniji 33.000.
Ali zar u SAD nije sve skuplje?
Lako je zamisliti da podaci o prihodima ne znače mnogo kada se radi o stvarima koje su stvarno važne za svakodnevni život.jer ne znači nam puno nešto više novca u džepu ako njime ništa ne možemo da kupimo jer je sve veoma skupo – kao što su adekvatni uslovi stanovanja, pristojan auto, letovanje ili jednostavna večera u restoranu. Evropljani ovde sigurno ne stoje lošije, zar ne?
Počnimo od stanovanja. Pošto su cene nekretnina u SAD izuzetno visoke, mnogi pretpostavljaju da Evropljani mogu da priušte sebi lepše stanove i pored nižih prihoda. Ali podaci govore drugačije, jer su i u Evropi cene nekretnina podivljale.
Prosečna veličina domaćinstva u SAD iznosi oko 205 kvadratnih metara. U Nemačkoj je to oko 110 m², a u Velikoj Britaniji samo 75 m². Taj dodatni prostor omogućava razne svakodnevne pogodnosti: Amerikanci imaju duplo više kupatila po osobi, znatno veće frižidere i daleko češće imaju mašine za sušenje veša ili mašine za pranje sudova.
Isto važi i za izlaske u restorane. Podaci su manje precizni, ali procene govore da Amerikanci jedu u restoranima, naručuju hranu ili uzimaju hranu za poneti u proseku dva puta nedeljno. Prema istraživanju Galupa iz 2022. o naručivanju hrane, tri od pet Amerikanaca kažu da naručuju hranu za poneti bar nekoliko puta mesečno. U Evropi su takve navike znatno ređe, restorana po glavi stanovnika ima manje, a manji deo prihoda odlazi na obroke van kuće.
Ove razlike se vide i u digitalnoj sferi. SAD i Velika Britanija imaju oko 80 računara na 100 ljudi – jedan od retkih pokazatelja gde Britanija parira Americi. Nemačka ima 66 računara na 100 stanovnika, dok Italija (37) i Poljska (17) značajno zaostaju. Razlika je još izraženija kada je reč o brzini interneta – najosnovnijoj valuti digitalnog doba. Prema Data Pandas, prosečna brzina širokopojasnog interneta u SAD iznosi 280 Mbps, a u Britaniji je 136 Mbps, i Nemačkoj 96 Mbps.
Nije sve u parama
I pored svega navedenog, većina Evropljana živi sasvim udobno. Siromaštvo u nacionalnim okvirima nije rasprotranjeno jer je socijalna zaštita uglavnom dovoljno velikodušna da reši goruće socijalne probleme, regulacija tržišta rada iako dovodi do više stope nezaposlenosti (naročito među mladima i ženama) onim koji imaju posao pruža značajno veću sigurnost i neke benefite koji su uglavnom nezamislivi u SAD (kao što je plaćeno porodiljsko odusustvo od oko godinu dana, obavezan godišnji odmor od 3 nedelje i slično).
Takođe, istina je i da američki ekonomski model ima neke ozbiljne mane, neki od kojih pogađaju ne samo siromašne Amerikance već i one imućnije. Na primer, zdravstvene usluge su kvalitetnije u SAD, ali su jako skupe pa ne mogu svi da ih priušte, a i nivo kriminala je u proseku prilično viši, prvenstveno onog koji uključuje nasilje (pljačke, ubistva).
Ali moguće je preferirati evropski način života, a da se pritom ne poriče činjenicu da je Evropa doživela ozbiljan ekonomski pad u poređenju sa SAD – i da je pad ranije bio mali i postepen pa je mogao da zanemaruje, ali da je razlika sada postala uočljiva i golim okom i da ima stvarne posledice za obične ljude. Onaj talas Amerikanaca koji se seli u Evropu zbog lagodnijeg života to može da učini upravo jer i dalje mogu da rade na daljinu za američke firme ili jer su se penzionisali, dok Evropljani koji odlaze za SAD to rade upravo jer takve ekonomske prilike koje im se tamo nude nemaju kod kuće.
Narativi iznad činjenica
Kada javnost uopšte ne zna za neki fenomen toliko značajan kao što je ekonomski raskol između Evrope i Amerike, obično je razlog to što ta činjenica remeti dominantne narative. To je i ovde slučaj: i Evropljani i Amerikanci, i levi i desni, imaju svoje razloge da ignorišu ili umanjuju ovu realnost.
Evropljanima ne prija da priznaju koliko su zaostali za vodećim ekonomijama sveta. Istovremeno, Amerikanci levih pozicija ne žele da priznaju bilo kakve pozitivne ekonomske vesti o sopstvenoj zemlji, jer bi to podrilo narativ da se društveno-ekonomski sistema mora menjati iz korena jer radi samo za bogate. Trenutno fokus na “strukturalni rasizam” američkih progresivaca prilično zaslepljuje – toliko da se ne vidi prosta činejnica da prosečan Afroamerikanac danas ima bolji životni standard od prosečnog Evropljanina.
Sa druge strane, američki desničari su toliko uvereni da je globalni sistem koji je Amerika upravo sama izgradila sada okrenut protiv nje. Oni Ameriku doživljavaju kao zemlju u propasti, gde je globalizacija donela ekonomsku pustoš i široko rasprostranjeno siromaštvo, što je razlog zašto žele da se zaštite carinama i sličnim ludostima.
Ali uprkos svim problemima Amerike, ono što je zaista upečatljivo u poslednjim decenijama jeste koliko su SAD bile uspešne. Dok se Kina razvijala, udeo Evrope u globalnom BDP-u se smanjivao, ali udeo Amerike je ostao zapanjujuće stabilan. Kao rezultat toga, dva regiona koja su nekada bila podjednako imućna prošla su kroz značajnu divergenciju: postepeno, ali izgleda neizbežno, Amerika je postala daleko bogatija od Evrope, a svi su izgledi da će se ovo stanje nastaviti, i pored trenutnih Trampovih ekonomskih ludila.
Glavni urednik Talasa