Digitalni evro
Photo:Freepik
Tokom istorije, valute su evoluirale od kovanog novca od plemenitih metala do apstraktnijih oblika vrednosti zasnovanih na obećanjima i dugovima, kao što su novčanice ili niz jedinica i nula u memoriji računara.
Tenzija između privatnog novca koji su kreirali privatni emiteri (poput banaka) i državnog sistema izdavanja novca (legal tender) sada se ponovo javlja u Evropi kroz sukob između privatnog digitalnog novca (stablecoin) i zvaničnog digitalnog novca centralnih banaka (CBDC).
Stablecoin-i su kriptovalute dizajnirane tako da zadrže stabilnu vrednost vezivanjem za neke postojeće legal tender valute poput američkog dolara ili evra. Sa preko 210 milijardi dolara u opticaju i mesečnim prometima od stotine milijardi, stablecoin-i predstavljaju digitalnu alternativu tradicionalnim valutama – iako je njihov značaj još uvek manji od postojećih platnih mreža poput Vize.
Za razliku od stvarnih dolara ili evra, stablecoin-i funkcionišu kao knjigovodstveni zapisi banaka iz nekih davnih vremena: oni predstavljaju potraživanja prema vrednosti, a ne samu vrednost. Ovakva struktura uvodi kreditni rizik, jer privatni izdavaoci možda neće uspeti da obezbede dovoljne rezerve za pokriće. Ovo je upravo bila i ostala glavna slabost privatnih banaka koje kreiraju kreditni novac na osnovu položenih depozita – ova nesrazmera gde se izda više kredita nego što novca stoji u sefu ostavlja mogućnost da banka bankrotira ako veliki broj štediša odluči da istovremeno podigne svoje uloge.
Centralnobankarske digitalne valute (CBDC), poput predloženog digitalnog evra, nude i javnu alternativu – elektronske verzije zvanične valute koje direktno izdaje centralna banka, što znači da ovde takvog problema ne bi trebalo da bude.
SAD i EU se opredeljuju za različite strategije: SAD podržava privatni novac uz minimalnu regulaciju, dok EU sprovodi dvostruki pristup – uvodi novi oblik javnog novca i istovremeno strogo ograničava privatno tržište.
Kako dalje?
Široko prihvatanje dolarskih stablecoina u Evropi značilo bi digitalnu verziju „dolarizacije“, sa makroekonomskim posledicama. Time bi oslabila sposobnost Evropske centralne banke (ECB) da upravlja monetarnom politikom u okviru evrozone, jer bi veliki deo transakcija zaobilazio evro-sistem, čime bi se umanjila efikasnost instrumenata monetarne politike poput kamatnih stopa.
Ovakav scenario stvara i rizike po finansijsku stabilnost. Evropske firme i domaćinstva koja zarađuju u evrima, ali plaćaju u dolarskim stablecoinima, bila bi izložena opasnom deviznom riziku ako bi evro oslabio ili dolar ojačao (podsetimo se samo kod nas kako su prošli ljudi koji su bili uzeli kredite u švajcarskim francima pre desetak godina). Takođe, ECB ne može biti pozajmljivač u krajnjoj nuždi za instrumente denominovane u dolarima, što joj ograničava mogućnost intervencije u krizama koje uključuju stablecoine.
Ukratko, širenje stranih digitalnih valuta smanjuje kontrolu ECB-a nad platnim sistemom i povećava zavisnost od američke finansijske infrastrukture.
Prednosti stablecoin-a u dolarima
Na prvi pogled, stablecoini denominovani u dolarima mogu da izgledaju neprivlačno evropskim korisnicima zbog pomenutog valutnog rizika. Međutim, postoje tri važne prednosti koje oni imaju i zbog kojih jača njihovo širenje kroz platne sisteme u Evropi.
Stablecoini u dolarima imaju apsolutnu tržišnu dominaciju. Oni koji su denominovani u evrima čine zanemarljiv deo tržišta – deset onih najpopularnijih zajedno ima tržišnu kapitalizaciju od svega 600 miliona evra, što je manje od pola jednog procenta ukupnog tržišta stablecoina. Ograničena likvidnost čini ih nepraktičnim za upotrebu, uz veće transakcione troškove i šire razlike u cenama prilikom kupoprodaje.
Izvor: Crypto Rank.
Regulacija se znatno razlikuje po regionima. EU preko Markets in Crypto Assets (MiCA) nastoji da uvede strogu kontrolu, zatvori rupe za izdavaoce izvan EU (svaki izdavalac koji želi da prodaje stablecoin u EU mora da se registruje u okviru EU), i obezbedi jaku zaštitu potrošača u pogledu rezervi i procedura u slučaju bankrota – uključujući izdvajanje sigurnih rezervi i postojanja planova za gašenje poslovanja. SAD još nema uporediv zakon, iako se neki slični predlozi razmatraju (STABLE i GENIUS akti) – ali oni ne pokrivaju strane izdavaoce kao što je Tether iz El Salvadora. Ovo stvara veće sistemske rizike, ali omogućava bržu inovaciju i širenje.
Možda najvažnije, dolarski stablecoini već dominiraju u upotrebi i koriste prednosti mrežnih efekata. Uostalom, dolar je ipak dolar. Kripto trgovanje i DeFi (decentralizovane finansije) većinski koriste stablecoine u dolarima. Svaki učesnik želi da plaća u valuti koju i drugi prihvataju, pa kada se jednom uspostavi dominantna obračunska jedinica, teško je promeniti je, što je slučaj i u trgovini uopšte gde dolar i dalje drži primat. Kompanije sa međunarodnim poslovanjem u dolarima imaju koristi i od efikasnijeg prekograničnog plaćanja i hedžovanja, posebno u zemljama koje su uvele neke devizne kontrole ili imaju nestabilne valute.
Za većinu evropskih korisnika i kompanija čiji se poslovni život odvija u evrima, valutni rizik i regulatorne prepreke koje MiCA postavlja za strane stablecoine čine ih neatraktivnim. Ipak, ogroman potencijal mrežnih efekata – mogu pokrenuti brzo prihvatanje ovih načina plaćanja kada se dovoljno ljudi odluči za njihovo korišćenje. Ako stablecoini ponude prednosti poput isplate kamate ili lakše upotrebe u odnosu na tradicionalne tekuće račune, značajan odliv sredstava iz bankarskog sistema postaje realna mogućnost.
Digitalni evro kao stakleni čekić
Zbog rizika od gubitka kontrole nad valutom, ECB vidi digitalni evro kao ključan instrument za očuvanje monetarnog suvereniteta. Ako se digitalni novac već mora koristiti – neka to barem bude novac koji kontroliše njihova centralna banka.
Ovaj pristup se naravno suočava sa jakim otporom tradicionalnih banaka koje strahuju od gubitka depozita u korist centralnobankarskih računa. Njihovo lobiranje dovelo je do toga da trenutni predlog koji prolazi kroz Savet EU i Evropski parlament sadrži ozbiljna ograničenja funkcionalnosti digitalnog evra – uključujući niske limite po računu, nultu kamatu i obavezno povezivanje sa bankovnim računima, što su sve ozbiljne prepreke u širenju korišćenja digitalnog evra.
Ovakav pristup čini digitalni evro prilično neatraktivan proizvod u poređenju sa već postojećim privatnim alternativama. Čak i ako uspešno prođe kroz složen zakonodavni proces EU, digitalni evro sa takvim ograničenjima teško da može da parira privatnim euro stablecoinima i globalno dominantnim dolarskim stablecoinima. Privatne alternative ponudiće benefite koje digitalni evro ne nudi – kamatu, bez ograničenja po računu, i bez obavezne veze sa bankama. Zaštita banaka može vrlo lako da digitalni evro učini korisnim kolikoi stakleni čekić.
Evropa ne može imati i jare i pare (da ne citiram meni omiljenu bugarsku izreku sa ovim značenjem – proguglajte, nećete se pokajati). EU ne može istovremeno da štiti svoje banke od konkurencije i da očekuje da odbrani evro u digitalnom dobu.
Glavni urednik Talasa