Silos: savršena anti-postmodernistička TV serija
Photo: pixel
Kreator: Graham Yost
Uloge: Rebecca Ferguson, Rashida Jones, David Oyelowo, Common, Tim Robbins, Avi Nash, Harriet Walter
Broj sezona: 2
Broj epizoda: 20
Mreža: Apple TV+
Emitovanje: 5. maj 2023. – danas
IMDb: https://www.imdb.com/title/tt14688458/
Kako bi to izgledalo da na svetu ima svega 10 hiljada ljudi koji bukvalno ne znaju da je Zemlja okrugla, da je nebo plavo, kojim jezikom govore ili odakle su uopšte potekli? Koji doslovce nikada nisu videli more, reku, šumu, osetili dašak vetra, putovali automobilom ili avionom, uživali u operi ili paraglajdingu, čitali Šekspira ili Borhesa? Šta bi nam takav jedan alternativni svet – ili misaoni eksperiment ili surova vizija budućnosti – mogao reći o ljudskoj prirodi, ali i rizicima koji nam prete u realnom svetu?
Na osnovu trilogije romana Hjua Hauija Vuna, Smena i Prašina, originalno objavljenih u samizdatu i distribuiranih preko Amazonove opcije za samostalno izdavaštvo, kanadski scenarista i režiser Grejem Jost osmislio je dramatičnu distopijsku seriju Silos koja u formi trilera spaja neke od najdubljih promišljanja na ekološke, futurološke i društveno-političke teme koje smo ikada imali prilike da vidimo na malim ekranima. Mnogo toga se može napisati o ovoj seriji – makar samo na osnovu prve dve sezone – i većina toga je jako pozitivna: briljantna produkcija, scenografija, kostimi, izuzetna gluma, naročito Rebeke Ferguson i veterana Tima Robinsa, itd. Međutim, ovde ću se ograničiti na samo jedan, široko shvaćeno filozofski, aspekt serije: Silos na spektakularan način demonstrira ispraznost vodećih postmodernističkih/društveno-konstruktivističkih/„kritičkih“ mimova i mantri, svodi ih često na apsurd koji uistinu predstavljaju, te upozorava na opasnost koja iz njih proističe. Uočiti da to ne znači da serija promoviše neku konkretnu filozofsku ili političku doktrinu, ni libertarijansku, ni konzervativnu, ni centrističku niti ma koju drugu; to bi samo ugrozilo njenu umetničku autonomiju. No to ne znači da je satirična kritika postmodernističke patologije današnjice išta manje ubitačna ni zabavna.
Ne ulazeći u detalje i uz maksimalno izbegavanje spoiler-a (ako niste gledali seriju SVAKAKO je pogledajte iz hiljadu i jednog razloga!), ovde ću dati samo pozadinu drame, uz napomenu da je tekst pisan između druge i treće sezone ove serije, koja po ideji njenog tvorca treba da ima ukupno 4 sezone.
U distopijskoj budućnosti, zajednica od 10 hiljada ljudi živi u džinovskom betonskom silosu koji se prostire na 144 podzemna nivoa, u potpunosti izolovana od znanja o spoljnom svetu, koji je zvanično proglašen za nenastanjiv i smrtonosan. Njihov život je regulisan ekstremno strogim i po mnogo čemu proizvoljnim pravilima za koja zvanična doktrina tvrdi da su ključna za opstanak. Jedini način kretanja unutar Silosa je pešice, horizontalno po pojedinačnim nivoima, a vertikalno preko džinovskih spiralnih stepenica koje su jedina veza između nivoa. Već samo fizičko ustrojstvo i „geografija“ Silosa (koji nema ime, ali kako samo mali broj ljudi zna, ima broj 18) pogoduju totalno centralizovanoj organizaciji društva. Zvanično, na čelu Silosa su gradonačelnik, kojem je podređena malobrojna i slabo opremljena policija na čelu sa šerifom, i Pravosuđe koje ima svoje zasebno obezbeđenje, daleko bolje opremljeno i naoružano. Nezvanično, kao što se i može očekivati, prava moć je u rukama IT odeljenja, jer je metafora o vladanju informacijama kao izvoru vladanja nad svetom – i cinična satira na sadašnji trenutak ljudske civilizacije – ovde dovedena do svojevrsnog logičkog vrhunca.
Kada neko ispolji sumnju u vladajuće dogme, uključujući onu o nenastanjivosti spoljnog sveta, primenjuje se jedina zvanična kazna: „grešnik“ se šalje da „čisti“, tj. da spolja obriše kameru koja predstavlja jedini dozvoljeni pogled na svet van silosa. Ovo se – bar u ranijim slučajevima istorije silosa – završavalo brutalnom smrću prekršioca. Čišćenja su svojevrsni orvelovski spektakl nalik na „Dva minuta mržnje“ kojim se stanovništvo podseća da je okruženo smrtnom opasnošću i da ne postavlja suviše pitanja. Glavna junakinja, Džulijet Nikols (u sjajnom tumačenju Rebeke Ferguson), potiče iz najnižeg, Mehaničkog odeljenja, inženjer je i po mnogo čemu drugom ruši predrasude koje očekujemo. Ne ulazeći u detalje zapleta, u ostatku ovog teksta ukratko ću razmotriti osam razloga zašto je Silos najubedljivija kritika postmodernizma u domenu vizuelnih umetnosti do danas, uz napomenu da ih u ovako kompleksnom materijalu svakako ima još.
1. Anti-Fuko
Temelj svih formi postmodernizma, a naročito raznih postkolonijalnih, „kritičkih“ teorija obrazovanja, rase i slično, je tvrdnja, u savremenoj verziji potekla od Mišela Fukoa, da je moć odnosno njena raspodela uzrok i objašnjenje svih pojava u društvu i kulturi. Na tom temelju izgrađene su pomodne budalaštine poput manihejske podele sveta na ugnjetene i ugnjatavače, blebetanja o „sistemskoj represiji“, „sistemskom rasizmu/seksizmu/ patrijarhatu/itd.“, tiho asimilovanje politički korektnih metanarativa poput (ne)kulturnog marksizma Frankfurtske škole ili nasilnog postkolonijalizma ignoranata poput Franca Fanona, ali i univerzitetske opsesije „sigurnim prostorima“ i „upozorenjima na trigerovanje“ koje treba da zaštite sirote studentske pahuljice od „represivnih“ sadržaja kao što su Šekspirove drame ili klipovi predavanja prof. Džordana Pitersona. Ovo je političko načelo postmodernizma, o čemu smo već pisali u ovoj rubrici.
Ova dogma se u Silosu podriva na više različitih načina. Bernard Holand, daleko najmoćnija ličnost u Silosu 18 koji tu nije dospeo nimalo slučajno, već zahvaljujući svojim sposobnostima i inteligenciji, pokazuje se međutim zapanjujuće neefikasan u nametanju svoje vizije drugim društvenim akterima, ali i u realizaciji drugih ciljeva. Na mahove se on čak i eksplicitno žali, najčešće šefu obezbeđenja Robertu Simsu, na „objektivne okolnosti“, tj. stvarnost koja se ne pokorava fukoovskoj opsesiji „odnosima moći“. Eh, ta tvrdoglava stvarnost! Džulijet na mah postaje „moćna“ imenovanjem na mesto šerifa – ali se vrlo brzo ispostavlja da je to laž. Nakon mnogobrojnih peripetija, ona ponovo biva „osnažena“, ali ne nikakvom voljom ili manifestacijom „društva“, već zahvaljujući tome što kao individua otkriva nešto daleko važnije. Ispostavlja se da postoji nešto temeljnije i fundamentalnije od društvene moći – a to je, nasuprot postmodernizmu, istina koja je stvarna, „tamo napolju“, nezavisna od ljudskih društvenih prilika, pola, rase, klase, kaste ili ideološkog naklapanja. I gle čuda! ta i takva istina omogućuje preživljavanje i tamo gde „društvo“ u potpunosti odsustvuje (recimo u Silosu 17, gde su gotovo svi žitelji mrtvi, ili u postapokaliptičkoj pustoši van silosa), kao i tamo gde vlada Hobsov „rat sviju protiv svih“ (u haosu pobune). Uporediti zloglasni citat američkog postmoderniste Ričarda Rortija: „Moramo napraviti razliku između tvrdnje da je svet tamo negde i tvrdnje da je istina tamo negde… Istina ne može biti tamo negde jer ne može postoati nezavisno od ljudskog uma“ detaljnije diskutovan ovde.
2. Inženjeri – i to ne (samo) softverski – su temelj civilizacije
Nakon bezbrojnih filmova i serija u kojima su heroji novinari, politički demagozi, advokati, slobodni umetnici, policajci, eko-aktivistkinje, špijuni ili kuvari, konačno smo dobili jednu seriju A produkcije u kojoj su heroji inženjeri i mehaničari, dakle ljudi koji zaista održavaju civilizaciju funkcionalnom. Ne samo glavna junakinja već i čitavo njeno okruženje (Širli, Noks, Marta Voker, mladi Kuper, prerano preminuli Džordž Vilkins) deo su inženjerskog miljea koji omogućuje opstanak svih stanovnika Silosa 18. Središnja premisa čitavog misaonog eksperimenta se odnosi na održivost zatvorenog – ili skoro zatvorenog – sistema sama po sebi ukazuje da recikliranje na jednoj strani, i inženjerska domišljatost u poboljšanju produktivnosti na drugoj nužno imaju ključnu ulogu u opstanku. I naravno, činjenica da inženjeri kontrolišu dotok energije na sve nivoe Silosa (sem IT-a, što igra ključnu ulogu u zapletu), a i dalje se posmatraju sa skepticizmom, pa i podsmehom od strane dominantnih elita, igra veoma važnu ulogu u čitavoj društvenoj i političkoj dinamici.
Verovatno najbizarniji – i u retrospektivi najciničniji – element Hauijeve i Jostove koncepcije jeste „linearno“ hijerarhijsko ustrojstvo društva u Silosu 18: s obzirom da su naporne spiralne stepenice jedini oblik vertikalne mobilnosti, hajekovski spontani poredak se uspostavlja tako što je viši društveni status povezan sa doslovce višim fizičkim nivoom unutar silosa. Na samom dnu se nalazi Mehaničko odeljenje, koje se namerno marginalizuje u skladu sa, kao što bismo i očekivali ako seriju i njen literarni predložak tumačimo kao satiru aktuelnih društvenih trendova, politikom nasleđenom od zagonetnih Osnivača za koje u drugoj sezoni saznajemo da su prilično blizu naše sadašnjice. Samim tim, serija se može tumačiti i kao upozorenje kuda idemo sa marginalizacijom inženjeringa i tehnologije u korist (uslovno) „društvenih“i „kulturnih“ domena.
3. „Kružna ekonomija“ i „nulti rast“ su opasne besmislice
Silos kao habitat se zasniva, po svojoj prirodi, na nultom rastu ne samo populacije, već i životnog standarda. Otuda pohabani i sirotinjski izgled kako samih građana, tako i njihovih stambenih jedinica i gotovo svega drugog u Silosu (sem „elita“ u Pravosudju i trezora u IT-u): gubitak ekonomskog rasta dovodi do širenja i normalizacije siromaštva. Nije preterivanje tvrditi da je za većinu stanovnika Silosa – u, vredi podsetiti, vekovima dalekoj budućnosti – današnji standard prosečnog građanina bilo koje razvijene ekonomije ne samo nedostižan, već i doslovce nezamisliv luksuz (ovo se manifestuje u sceni iz epizodi 9 druge sezone u kojoj porodica preživelih stanovnika susednog silosa broj 17 ulazi u trezor njihovog IT-a koji je zadržao moderni nivo tehnologije i biva zapanjena relativno trivijalnim stvarima poput sladoleda ili polica sa knjigama). Ko zagovara nulti rast, samim tim zagovara viziju u kojoj čitava planeta izgleda sivo i otužno kao Silos 18. Ali to nije sve, jer je situacija nultog rasta upravo izvor nestabilnosti kojih su se – još uvek nepoznati – Osnivači silosa najviše bojali, kao najveće pretnje opstanku.
Doktor Nikols, Džulijetin otac, kao lekar zadužen, između ostalog, za održavanje nultog rasta stanovništva kontrolom plodnosti, kroz svoju ličnu dramu demonstrira koliko je teško, čak i za inherentno moralnu ličnost, da ne bude korumpiran tom ulogom koju mu društvo nameće. Čitav taj mini-zaplet čini se da šalje poruku kako je državno nametnuta kontrola populacije neizbežno korumpirana; ovo je nezavisno čak i od toga u kom smeru (podsticanja ili onemogućavanja rasta populacije) kontrola ide, kao što nam suprotni primeri Rumunije u doba Čaušeskuove strahovlade ili Kine nakon Denga jasno demonstriraju. Isto se odnosi na nulti ekonomski rast koji doslovce održava najveći deo populacije silosa na rubu gladi; kada, kao u Silosu broj 17, dođe do poremećaja, borba za hranu malobrojnih preživelih postaje ekstremno nasilna.
4. Ukidanje slobode govora ne čini nikog sigurnijim
Čitav zaplet prve i druge sezone Silosa se dobrim delom zasniva na posledicama – očekivanim, ali mnogo više neočekivanim – gušenja slobode govora. Neko će reći da sama praksa „čišćenja“ kao (sa stanovišta vladara) pogodnog spoja progonstva i pogubljenja predstavlja suštinski paradoks u srcu svih političkih odnosa: slobodno izražavanje misli o izlasku van Silosa povlači smrtnu presudu. Ovo je najekstremniji primer, ali i druga kršenja represivnog Pakta se strogo kažnjavaju, baš kao i postavljanje „suvišnih“ pitanja o svetu (slučaj Lukasa Kajla). Ovo, kao i klasičnim totalitarnim situacijama koje opisuju autori poput Orvela, Kestlera, Solženjicina ili Pitersona, ne dovodi do željenog i idealizovanog društvenog mira, već do situacije u kojima su gotovo sve aktivnosti usporene i maksimalno otežane zbog neprekidnog preispitivanja i autocenzure. Međutim, ni punih 140 godina (!) ispiranja mozga od poslednje „pobune“ u Silosu 18 nije bilo dovoljno da se ljudska priroda izmeni u tolikoj meri da sloboda govora izgubi svoju privlačnost. U ovom smislu posebno je poučna prva (pilot) epizoda serije, s obzirom da je priča o bivšem šerifu Holstonu Bekeru i njegovoj supruzi dobrim delom zaokružena vinjeta koja daje pozadinu za kasnija dešavanja, ali i pokazuje snagu žudnje za slobodom govora čak i među elitama silosa. U drugoj sezoni, sveprisutni grafiti „Džulijet živi“ su snažan simbol iste stvari.
5. Sejftizam je najjača poluga manipulacije i diktature
Čitava hijerarhija unutar silosa se zasniva na idolatriji bezbednosti i to, kako su već ukazivali klasici teorije totalitarizma poput Hane Arent i Karla Popera, obostrano. Ne samo da mase građana predaju vlast maloj oligarhijskoj grupi „vođa“ zato što veruju da samo oni mogu osigurati bezbednost, već i pripadnici same oligarhije fanatično veruju da je bezbednost njihov glavni cilj i da se bilo koji oblik nasilja i zloupotrebe vlasti uvek može opravdati nužnošću održavanja bezbednosti. Silos je mala nacija – i upravo zbog toga su ove stvari u toj meri personalizovane i tako reljefno vidljive u Jostovoj briljantnoj kreaciji – ali je svejedno opsednuta bezbednošću. Njeni građani žive u manje-više permanentnom strahu i to od pretnje otrova/zračenja/čega god tačno spolja i pretnje „unutrašnjih neprijatelja“, „sabotera“ i „pobunjenika“ koji bi da otvore blindirana vrata i izazovu smrt sviju iznutra.
6. Gubitak tradicije, istorijskog znanja i kulture sećanja nije progres već tragedija
glavni generator zapleta u seriji jesu zabranjene „relikvije“, obično sasvim trivijalni objekti ljudske civilizacije poput mikroskopa ili PEZ bombonica koji, međutim, podsećaju samom svojom prirodom na neka srećnija vremena, što mi – u stvarnom svetu – neodgovorno i nemoralno uzimamo zdravo za gotovo. Ove relikvije su zabranjene za mase (mada ih vladajuća vrhuška poseduje i koristi) iz istog razloga iz kojeg su zabranjene i knjige, osim Pakta – zato što se njima narušava osećaj odsečenosti, bespomoćnosti i zavisnosti kojim se stanovništvo drži u pokornosti prema državnom autoritetu. U drugoj sezoni saznajemo da čak ni to nije dovoljno, već je u prošlosti više puta bilo nužno i hemijskim putem (kroz supstance ubačene u vodu) izazvati zaborav prošlosti.
Postoje, međutim, i važnije relikvije, među kojima se ističe hard-disk broj 18, koji je došavši u posed Džordža Vilkinsa pokrenuo čitavu dramsku radnju koja je rezultovala višestrukim Čišćenjima, ubistvima i rušenjem postojeće hijerarhijske strukture Silosa 18, sa za sad neizvesnim ishodom. Sve ovo je povezano sa (1) postojanjem realne istine, nezavisne od posmatrača i njegove društvene uloge, nasuprot Rortiju i ekipi, te (2) slobodom da se ta istina sazna i slobodno izrazi, nasuprot navodnim nosiocima društvene moći.
Referenca na Čarobnjaka iz Oza, legendarnu dečiju knjigu Frenka Bauma napisanu 1900. godine (!), koja se pojavljuje u epizodi 2 druge sezone je posebno domišljat nagoveštaj. Prisetimo se ključnog dela romana (koji je, inače, jedna od najnapadanijih knjiga za decu svih vremena, trn u oku brojnih autoritaraca): čarobnjak iz naslova je zapravo simpatični prevarant iz Nebraske. (U kontekstu SAD, Nebraska se često smatra prototipom, ahem, ruralne oblasti.) Njegova magija se sastoji od jeftinih mađioničarskih trikova! Njegova Velika Društvena Moć(TM), isto kao i moć Velikih Vođa u stvarnom svetu nije ništa drugo do „vruć vazduh“ – ili prdež – što se u romanu dodatno satirizuje činjenicom da on na svoj položaj dolazi i sa njega odlazi bukvalno balonom sa vrućim vazduhom; balonom koji čak nije u stanju da priveže kako treba niti da kontroliše. Sudija Meri Medous, čija je to omiljena knjiga – zapaziti propadanje kulture u uslovima izolacije čak i unutar vladajuće klike – eksplicitno poredi vođe Silosa sa lažnim čarobnjakom.
7. Hrabrost i dovitljivost pojedinca savlađuju „sistemske“ i „strukturne“ prepreke
Sadržaj koji je anti-postmodernistički ne mora samim tim biti i liberalan u smislu klasičnog liberalizma ili libertarijanizma, ali Silos (bar u prve dve sezone) to svakako jeste. Retko koji protagonista bilo kog filma ili serije od početka ovog veka potpunije oličava libertarijanske vrline personalne autonomije, poštovanja vlasničkih prava, individualizma, slobode mišljenja, snalažljivosti, dobrovoljnosti udruživanja i hrabrosti pred društvenom represijom nego što to čini Džulijet Nikols. Lična potraga za istinom (koja, nasuprot Rortiju i drugim postmodernistima, postoji „tamo negde“, van našeg mentalnog prostora), u konkretnom slučaju istina o uzrocima smrti njenog partnera Vilkinsa vodi je u veliku avanturu, ali to je samo povod. Sama avantura je puna situacija u kojima pojedinac, najčešće Džulijet, ali takodje i njen otac, Marta Voker, prethodni šerif Holston, Kamila Sims i drugi pokazuju inicijativu daleko iznad nivoa prosečnog poslušnog građanina.
Ispostavlja se, kao što je vrlo često bio slučaj u realnoj istoriji, da odlučne akcije malog broja pojedinaca mogu biti dovoljne da uruše okoštali autoritarni poredak koji se zasniva na nadzoru i nasilju. Kako će se stvari odvijati u naredne dve sezone Silosa ne možemo sada reći, ali već sada je jasno da je teško očekivati povratak na staro; izazov proširenih vidika i istine(TM) o svetu suviše je veliki.
8. Trgovina (makar i na crnoj berzi) je okosnica slobode
Kao i prethodna stavka, i ova nije samo negativno određena spram postmodernističkih simuliranih „vrednosti“, već je i afirmacija istinskih pozitivnih vrednosti liberalizma i Prosvetiteljstva. Kao i u, na primer, Levoj ruci tame Ursule Legvin, i u Silosu je trgovina koja će se dešavati makar i u uslovima strikne državne represije kanal za ispoljavanje ljudske prirode i njene potrage za slobodom koja se nikada ne može potpuno ugušiti, čak ni tako brutalnim sredstvima kao što su droge koje izazivaju gubitak pamćenja. Zabranjeni „relikti“ drevne (a zapravo moderne) ljudske civilizacije, uključujući legendarni „izbacivač“ PEZ bombonica, kruže po Silosu 18 na crnom tržištu – u svetlu šire slike koju stičemo tokom serije, crnoberzijanci koji njima trguju su istinski heroji. Samim tim, kao i u slučaju mašinskih inženjera koji smo pomenuli, društveni akteri koji su na margini i van populističkog „horizonta“ i spremni na preuzimanje velikih ličnih rizika su nosioci slobodarske vizije i nade u promenu.
Svaka od ovih stavki bi se mogla razviti u zasebni tekst, što samo govori o tome koliko je bogat sadržaj sveta koji su Haui i Jost stvorili, svako u svom mediju. U svakom slučaju, ukoliko nas Silos navede na razmišljanje o slobodi i autoritarnosti u različitim mikro-sredinama, te o putu kojim ide civilizacija zagađena ideološkim besmislicama i mentalnim virusima Fukoa i Rortija – to je neočekivana ali više nego dobrodošla korist od televizijske zabave.
*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.
Naučni savetnik Astronomske opservatorije u Beogradu