Vašingtonski konsenzus počinje da se gubi
Photo:ilustracija
Od pada Berlinskog zida među ekonomistima je bilo dosta sporenja po brojnim pitanjima, ali se u domenu adekvatne makroekonomske politike se uglavnom bio uspostavio konsenzus. Pošto su ove politike podržavali Svetska banka i Međunarodni monetarni fond, koji imaju sedište u Vašingtonu, one su dobili i naziv Vašingtonski konsenzus. Ipak, izgleda da on gubi primat, ali tamo gde smo to najmanje mogli da očekujemo.
Zdravorazumska makroekonomska politika
Ovaj set mera makroekonomske politike uglavnom se može svesti pod dve najvažnije stavke:
1. Međunarodna trgovina ne bi trebalo da bude opterećena carinama i drugim barijerama.
2. Centralne banke treba da budu nezavisne od političkog uticaja.
Deluje prosto, i nekako smo se navikli da je ovo zdravorazumsko ekonomsko okruženje danas nakon skoro decenije njihove implemetancije u praksi, ili barem na rečima. Ove mere su ipak išle dosta protiv do tada postojećeg narativa o državnoj potrošnji i industrijskim politikama razvoja. Tvorci ovakvih etatističkih politika su ograničavali trgovinu nadajući se uvoznoj supstituciji – da ako nešto ne možemo da uvezemo usled visokih carina i sličnih zabrana da će to navesti domaću privredu da počne sama to da proizvodi, i da će na kraju postati dovoljno konkurentna da će te proizvode i izvoziti.
Država bi trebalo da putem subvencija podržava velika preduzeća (uglavnom državna, ali i privatna) da bi osvojile nove tehnologije i kreirale nove industrije, a ona su često bila neefikasna jer su imala meka budžetska ograničenja (kako je to nazvao mađarski ekonomista Janoš Kornai) usled političkih veza. Da bi to država mogla da finansira, posezalo se za visokim deficitima koji su silom prilika morali da budu finansirani štampanjem novca iz primarne emisije.
Posledica ovakvih politika bila je makroekonomska nestabilnost (visoka inflacija, platnobilansna neravnoteža), ali i niske stope rasta, uz endemsku nezaposlenost. Prilično je samoočigledno zašto zemlja u kojoj se može očekivati problem sa velikom devalvacijom deviznog kursa, inflacijom i slično nije baš dobro mesto za privatne investicije, jer ovo sve unosi veliku dozu neizvesnosti u ekonomski poredak, pa je nemoguće izvoditi preduzetničke kalkulacije.
Rešenje je naizgled prosto – uklanjanje uzroka problema, a to su visoki budžetski deficiti finansirani primarnom emisijom, za šta centralna banka mora da postane politički nezavisna od izvršne vlasti, da bi mogla da se bavi svojim mandatom – stabilnošću cena, umesto da taj cilj žrtvuje da bi Vladi pomogla u suzbijanju nezaposlenosti ili ubrzanju ekonomskog rasta fleksibilnijom monetarnom politikom, ali na uštrb rasta cena.
Ovako razmišljanje ima smisla, i postalo je standard zdravorazumske ekonomske politike danas. Ali ono je počelo da se kruni, i to na mestu gde smo to najmanje očekivali, u Evropi.
Latinska Amerika je naučila lekciju
Vašingtonski konsenzus bio je prvenstveno osmišljen da pomogne posustale privrede Latinske Amerike koje su vodile blagorečeno upitnku ekonomsku politiku. I izgleda da se ona kod njih zapatila – osim u zemljama kao što su Venecuela, i do nedavno u Argentini.
Na primer, u Čileu je predsednik Borić (izdanak stare hrvatske emigracije) na izborima pobedio kao populista sa velikim obećanjima, da bi onda vodio usvojio uglavnom razumnu fiskalnu politiku zadržavši fiskalna pravila o budžetskom deficitu i postavivši prilično razboritog Marija Marsela Kuljela za ministra finansija. Slično je bilo u Kolumbiji gde je populistički lider Gustavo Petro došavši na vlast i pored prethodno najavljenih velikih promena ipak zadržao dotadašnju fiskalnu politiku sa niskim deficitima.
Čak i Lula da Silva, veoma problematičan brazilski predsednik, nije otpustio, već je zadržao guvernera centralne banke koga je postavio njegov prethodnik (takozvani brazilski Tramp) Bolsonaro. Levičarski režim Rafaela Koreje u Ekvadoru je zadržao dolarizaciju (što znači da je centralna banka izvan političkog uticaja jer de facto sprovodi monetarnu politiku FED-a), a čak je i režim Eva Moralesa u Boliviji umesto da odmah potroši visoke prihode tokom perioda visokih cena sirovina umesto toga stvorio državni investicioni fond.
Najbolji je primer Perua, koji je u prethodnih četvrt veka promenio 6 predsednika (koji su svi, uzgred rečeno, na kraju završili na optuženičkim klupama usled korupcije) čak 20 godina imao istog guvernera centralne banke.
Ovi guverneri su uglavnom dobro radili svoj posao – počeli su da povećavaju kamatne stope na prve naznake inflacije (Brazil čak godinu dana pre FED-a, na proleće 2021, a Peru, Čile i Meksiko tokom leta), pa su zato iskusile manje inflatorne pritiske (u proseku, duplo niže nego Srbija tokom 2022, kada je naša Narodna banka usled predstojećih izbora bila rešila da malo otegne sa rastom kamata).
Ovo ne znači da su sve ekonomske politike ovih zemalja dobre, tu ima dosta populističkih iskakanja, ali izgleda da je glavna lekcija naučena – državni deficit ne sme se finansirati štampanjem novca od strane centralne banke.
Evropa rešila da ponavlja razred
Nažalost, izgleda je Evropa rešila da ide drugim putem, gde se Evropska Centralna Banka sve više upliće u fiskalnu politiku. Započevši tokom krize javnog duga, potom pandemije korona virusa, ECB je počela da redovno interveniše. Kupovala je državne obveznice da bi tako sprečila rast kamata na javni dug zemalja evrozone. Ovde bismo možda mogli da govor Marija Dragija, tadašnjeg guvernera ECB-a iz 2014. označimo kao vododelnicu nove politike (kada je izjavio da će ECB učiniti “whatever it takes” da spreči produbljivanje krize u evrozoni). Dok je tada ECB u svom portfoliju držala državnih obveznica u vrednosti od oko 0,2 triliona evra (hiljade milijardi), sada je to već premašilo 5 triliona, što je oko jedne trećine BDP-a cele evrozone.
Ovo naravno ohrabruje evropske države da se i dalje ponašaju kao pijani tinejdžeri i vode nerazumnu fiskalnu politiku. U takvim uslovima pravila iz Mastrihta (javni dug og 60% BDP-a, deficit od 3% BDP-a) deluju čak više ni kao spisak lepih želja već kao naučna fantastika. Da je tržišni mehanizam sačuvan tj. da ECB to ne sprečava kupovinom državnih obveznica, prinos na obveznice zemalja sa visokim javnim dugom i deficitom bi porastao, što bi ih nateralo da spovedu strukturne reforme kojima bi ubrzale ekonomski rast (što bi kreiralo više javnih prihoda) i smanjilo deficit. Stoga i ne čudi da zemlje poput Italije, Francuske ili Španije ovakve reforme i ne sprovode, pošto i dalje mogu da guraju na veresiju.
Uvidevši da zemlje evrozone neće da vode ovakvu fiskalnu politiku (osim nekoliko njih, poput Nemačke, Holandije, skandinavskih i zemalja Istočne Evrope) Evropska komisija je 2004. uvela mehanizam skrininga fiskalnih politika. U praksi to podrazumeva bilateralne pregovore između Komisije i svake zemlje članice o fiskalnoj politici, tokom kojih Komisija načelno mora da prihvati fiskalni plan kako bi ga zemlja mogla sprovesti.
Ovi pregovori se vode bez ikakvih jasnih pravila – tako da je odbijen holandski fiskalni okvir koji je predviđao strukturni deficit od – 0,5% BDP-a uz javni dug od 44% BDP-a, da bi bio prihvaćen francuski, uz struktuni deficit od – 4% BDP-a i javni dug od 110% BDP-a. Najbolji opis ovog najblaže rečeno ludila dao je sam Žan Klod Junker, rekavši da je francuski plan prihvaćen jer je u pitanju Francuska.
Pritisak na javnu potrošnju u Evropi
Možemo da očekujemo rast deficita i javnog duga u Evropi, kako na kratak tako i na dugi rok, i to iz različitih razloga. Na kratak rok u pitanju je rast rashoda za vojsku – naročito nakon Trampovih ispada. Evropski savet je čak odobrio izuzetak rashoda za odbranu od pravila o potrošnji iz Pakta za stabilnost i rast na evropskom nivou, što treba da se efektuira na nivou zemalja članica.
Na primer, Nemačka je uspela da izmeni Ustav privremeno ukinuvši fiskalno pravilo o javnoj potrošnji da bi u narednih par godina povećala rashode za odbranu sa 1,5% na 3,5% BDP-a (ovaj široki dogovor bio je omogućen i izdvajanjem sredstava za zelnu tranziciju i savezne jedinice, da bi se tako potkupili i pribavili potrebnu dvotrećinsku većinu).
Na dugi rok, rast državnih rashoda možemo da očekujemo usled novih poziva za industrijskom politikom i subvencijama (opet onaj Dragi sa svojim izveštajem) i rashodima za infrastrukturu, kao i usled starenja evropskog stanovništva, što znači rast rashoda za socijalnu zaštitu, penzije i zdravstvo.
Ovo sve dolazi u okruženju podsticaja koji ohrabruju više rashode, više deficite i manje strukturnih promena (što znači i nižu stopu ekonomskog rasta). Na dugi rok, jasno je da ovakav sistem nije održiv.
Ironija sudbine
Globalna ironija leži u tome da je nakon tri decenije pritisaka od strane MMF-a, Svetske banke i donatora iz međunarodne zajednice na zemlje Latinske Amerike da se ugledaju na razvijene evropske zemlje u vođenju razumne makroekonomske politike, došlo do obrtanja uloga. Ove zemlje su bile dobri učenici i uglavnom su usvojili ovu lekciju, da je za održiv ekonomski razvoj, kao i opšti društveni razvoj, neophodno imati makroekonomsku stabilnost. Upravo sada, veliki broj razvijenih zemalja kao da je rešilo da ponavlja iste ove greške. Nadam se da ćemo se složiti da ovo nije recept za optimizam.
Glavni urednik Talasa