Trampovi izgovori za carine postaju sve luđi

Photo:TBM

Spisak ekonomskih nebuloza koje razni predstavnici Trampove administracije zagovaraju postaje sve duži, ali i čudniji. Ovom spisku bisera od skoro moramo da dodamo i to da je PDV izvozna subvencija.

O čemu se radi?

Zamenik šefa kabineta predsednika Tampa, Stiven Miler, gostujući na Fox-u je kao primere nelokalne konkurencije od strane Evrope u slučaju izvoza automobila naveo bescarinske barijere, carine ali i PDV.

Više o tome pročitajte OVDE.

Tačno je da EU naplaćuje carinu od 10% na uvoz automobila (u slučaju Kine , postoji i dodatna carina kao kompenzacija za implicitne državne subvencije koje kinske automobilske kompanije dobijaju); ali ovo ne znači da su SAD posebno ekonomski oštećene u trgovini sa Evropljanima. Ipak se preko Atlantika ne trguje samo automobilima, već širokim asortimanom roba i usluga, pa je prilikom poređenja bolje sagledati ukupnu primenjenu carinsku stopu. Prema podacima Svetske trgovinske organizacije, prosečnna ponderisana primenjena carinska stopa u EU iznosi 2,7%, a u SAD 2,2%.

Ovo je prilično mala razlika. To ne znači da poneka grana ili proizvod neće biti pogođeni visokim carinama, već da carinske stope i nisu neki poseban problem, pa je izvlačenje samo automobilske industrije i prikazivanje njenog stanja kao opšteg pravila prilično flagrantan primer cherry picking strategije.

Isto važi i za necarinske barijere – one zaista postoje, mada ih je sada mnogo manje nego ranije (moj omiljeni primer baš u vezi sa automobilskom industrijom jeste obaveza iz 1980-ih godina da prilikom uvoza u Francusku japanski automobili moraju proći kroz male umesto velike luke – što je značilo da će oni mesecima čekati da se ocarine i završi uvozna dokumentacija) ali one postoje i sa druge strane.

Upravo je nedavna nestašica formule za bebe u SAD bila posledica bescarinskih barijera, usled kojih je bilo nemoguće uvesti hranu za bebe iz EU ili Kanade u trenutku kada je jedna od najvećih fabrika u zemlji prestala sa proizvodnjom usled požara.

Oporezivanja potrošnje prema destinaciji

Porez na potrošnju, kao što je upravo PDV, naplaćuje se prema mestu potrošnje. Kada kupimo nešto u radnji u kraju, PDV je uračunat u konačnu cenu koju plaćamo. Kada roba prelazi granicu, PDV se na plaća u zemlji proizvodnje nego potrošnje. Na primer, kada se maline iz Srbije izvoze za Nemačku, PDV će biti obračunat i naplaćen u Nemačkoj, a ne u Srbiji. Po istom principu, kada se uvoze  automobili iz Nemačke u Srbiju, PDV će biti naplaćen u Srbiji.

Porez na promet vs porez na dodatu vrednost

U SAD, međutim, ne postoji PDV, već se naplaćuje porez na promet (sales tax) što je verovatno jedan od razloga za šum u informacijama. Međutim, stvar je potpuno ista, čak je PDV samo podvrsta poreza na promet.

Razlika je u tome što se porez na promet plaća samo u konačnoj prodaji (na primer, u prodavnici) dok se PDV plaća prilikom svakog međufaznog koraka u proizvodnji. Evo primera sa poreskom stopom od 10% u slučaju poreza na promer i PDV-a:

U oba slučaja je plaćeno četiri novčane jedinice poreza, na vrednost proizvoda od 40, pa je konačna cena 44.

Sličnost poreskog sistema SAD i EU leži u tome što se su u oba slučaja porezi na potrošnju administriraju na nivou država članica ili saveznih država – svaka ima svoje posebne stope. Sistem je nešto uređeniji u EU, jer tamo postoje zajednička pravila koje regulišu poresku bazu (što u SAD nije slučaj) ali i komplikovaniji jer po pravilu postoje dve poreske stope, viša i niža.

Poreska neutralnost

PDV je poreski neutralan – pošto se on naplaćuje po istoj osnovici na svu robu koja se prometuje, bez razlike koje je poreklo tog proizvoda, on ne dovodi do distorzije cena i skretanja trgovine. Ovo se u teoriji oporezivanja zove poreska neutralnost. Drugim rečima, PDV ne čini da automobil proizveden u Nemačkoj bude jeftiniji od onog proizvedenog u SAD, prilikom njegovog prometovanja negde u Evropi.

Uzmimo primer dva automobila koji se izvoze zarad prodaje – jedan iz Nemačke za SAD, a drugi obrnuto, uz proizvodnju cenu od 30.000 evra ili dolara. U Berlinu će se na oba automobila naplatiti PDV od 19% (što ispada 5,700 evra), pa će oba nakon poreza imati cenu od 35,700 evra.

Sa drudge strane, u Vašingtonu će se na oba automobila naplatiti porez na promet od 6% (što je 1,800 dolara) pa će oba automobila imati konačnu cenu od 31,800 dolara. Kao što vidimo, i u slučaju poreza na promet i u slučaju poreza na dodatu vrednost, nema razlike u ceni.

To što je automobil made in Germany jeftiniji u SAD nego što je automobil made in USA kada se prodaje u Nemačkoj, nije posledica nelojalnog oporezivanja od strane EU ili pojedinačnih evropskih zemalja, jer oba automobila imaju istu cenu na tržištu na kome se prodaju. Već je posledica poreskog opterećenja i izdašnosti javne potrošnje. Nemačka ima razvijeniju državu blagostanja, i njen recept je veće oporezivanje potrošnje (što je inače regresivno, jer viši teret snose siromašni i srednja klasa nego bogati) dok je u SAD situacija drugačija – manja je državna potrošnja, i ona se više finansira naplatom poreza na dohodak.

Ako prođe, prođe

Pošto ne morate imati doktorat iz ekonomije već samo osnovna znanja iz matematike da razumete zašto je argument o PDV-u kao izvoznoj subvenciji potpuno neutemeljen, nalazimo se pred dve mogućnosti. Prva, jeste da čelni ljudi Trampove administracije ne znaju ni osnove toga o čemu pričaju, dok je druga da znaju i da svesno lažu. Meni na osnovu iskustva deluje da su obe opcije verovatne, a nisam siguran da znam koja od njih je gora.

Trampova administracija već tri meseca otvoreno priča o uvođenju visokih carina, i kao razloge za to stalno pominje različite argumente. Na početku je to bila samo zaštita domaće srednje klase od konkurencije iz inostranstva (they took our jobs and shipped them overseas), potom povećanje poreskih prihoda da bi se smanjili drugi porezi npr porez na dohodak, te pritisak na Meksiko i Kanadu da bi smanjili priliv ilegalnih imigranata i droge preko granica SAD (što je posebno smehotresan argument u slučaju Kanade odakle ne dolaze ni imigranti niti droga), a sada vidimo da se poteže i argument nepravedne poreske politike EU.

Sve ovo deluje kao da je odluka o carinama već donesena, i da se sada samo gradi podrška kod biračkog tela nabacivanjem argumenata u korist ovakvom potezu. A to da li ti argumenti piju vodu, je sasvim druga priča.

U krajnjem slučaju, ne morate verovati meni – možda možemo da vidimo šta o međunarodnim efektima PDV-a ima da kaže ćovek koji je dobio Nobelovu nagradu baš iz domena međunarodne trgovine. Spoiler alert: Krugman kaže upravo ono što piše i u ovom tekstu, samo uz neke matematičke formule.

https://www.nber.org/system/files/chapters/c7211/c7211.pdf?utm_source=substack&utm_medium=email 

Mihailo Gajić

Glavni urednik Talasa