Regulacija veštačke inteligencije – u teoriji zvuči jako lepo, u praksi ne baš
Photo by Solen Feyissa on Unsplash
Svet se zauvek promenio kada je u novembru 2022. godine OpenAI učinio ChatGPT javnim. Od tada veštačka inteligencija više nije apstraktan koncept – postala je stvarna i dostupna svakom sa internet konekcijom.
Ova tehnologija se proširila neverovatnom brzinom, od pomoći pri programiranju do kreiranja sadržaja kako tekstualnog tako i audio-vizuelnog, pomoći pri dešifrovanju do tada nečitljivih antičkih tekstova iz Pompeje i olakšavanju medicinske dijagnostike.
Iako još uvek pokušavamo da shvatimo sve njene posledice, korporacije su požurile da integrišu AI u svoje poslovne modele, a pojedinci da sebi olakšaju monotone zadatke. Veštačka inteligencija je verovatno najdisruptivnija tehnologija ikada stvorena u dosadašnjoj istoriji čovečanstva (možda eventualno može da se uporedi sa ovladavanjem vatre u praistoriji, a izgleda da iza sebe ostavlja poljoprivrednu revoluciju, pripitomljavanje životinja, industrijsku revoluciju i internet).
Istovremeno, prvi instinkt birokratije bio je da veštačku inteligenciju reguliše. Bureaucracy’s gonna bureaucracy.
Korporacije i država na istom zadatku
Za sada su se iskristalisala dva pristupa regulaciji AI – prvi prisutan u Evropi a drugi u Americi. EU se odlučila za državni pristup, u kome je regulator iz Brisela propisao kako treba postupati sa veštačkom inteligencijom kroz AI Act. Ovo je izazvalo lavinu komentara, od šala sa mapama sveta gde su SAD i Kina označeni kao centri kreiranja veštačke inteligencije a EU kao centri regulacije, pa do ozbiljnih stvari kao što su analize kako će ova regulacija da utiče na konkurentnost i inovativnost evropskih kompanija na globalnom tržištu.
Sa druge strane nalaze se SAD koje još uvek nisu usvojile regulaciju veštačke inteligencije, ali gde se ta tema sve više pojavljuje kao praktični naredni korak, sa tim što ovaj proces tamo nije pokrenuo državni regulator kao u EU, već velike kompanije koje su zagovaraju to rešenje poput OpenAI, Majkrosofta i Gugla. Interes ovih kompanija je da imaju kontrolu nad procesom – da se ne reguliše previše rigidno ono što može da im zasmeta, ali i da regulacija bude takva da podigne prepreke ulasku na tržište što bi im eliminisalo opasnost od konkurencije novih inovativnih tehnoloških kompanija.
Na trećoj strani nalazi se decentralizovani pokret open-source programera koji ne želi da iako ima monopol nad pristupom i razvojem veštačke inteligencije, bilo to država bilo velike korporacije.
Velika ironija
Najveća ironija ove debate možda je sam OpenAI. Kompanija je osnovana 2015. godine sa jasnom misijom: da učini AI dostupnim svima kroz open-source saradnju. Cilj joj je bio da spreči da AI kontroliše nekoliko moćnih korporacija. Ili je bar tako bilo predstavljeno javnosti. Među prvim finansijerima kompanije bili su Ilon Mask, Sem Altman i ugledni investicioni fondovi, što dovodi u pitanje da li je OpenAI ikada bio zaista nezavisan od istih onih korporativnih interesa koje je prvobitno želeo da izazove.
Danas je OpenAI postao upravo ono protiv čega se nekad borio – zatvorena, tajnovita AI sila koja aktivno lobira za regulative koje bi eliminisale nezavisnu konkurenciju. CEO Sem Altman otvoreno je rekao zakonodavcima da podržava državne licence za AI – koje bi, naravno, OpenAI i drudge velike korporacije lako uspele da dobiju, dok bi svi ostali morali da se upuste u dugotrajne i skupe procedure njihovog dobijanja, što bi najteže palo malim kompanijama i startapovima. OpenAI je počeo kao pobuna protiv korporativne kontrole – da bi u međuvremenu postao imperija.
Kada velike korporacije traže više regulacije, retko je u pitanju briga za neko opšte dobro, već o njihovom privatnom interesu. U ovom slučaju, regulacija nije tu da zaštiti ljude od AI – već da omogući pristup i kontrolu nad njom.
Puno košta
Na primer, EU AI Act sa sobom nosi ogromne troškove usklađivanja – zahtevajući sisteme upravljanja kvalitetom koji mogu koštati do 330.000 evra, godišnje nezavisne revizije po svaom modelu od 23.000 evra, i detaljnu tehničku dokumentaciju koju mali timovi ne mogu sebi da priušte. Ovakvi zakoni ne čine AI sigurnijim, već ekskluzivnijim, olakšavajući monopol nad pristupom tehnologiji, što nije dobar recept za buduće inovacije.
Možda najbolji argument protiv regulacije AI je dao sam njen regulator – Evropska komisija – uvideo da preterana regulacija može da ometa razvoj AI u ovkiru EU, pa je nova komesarka Hena Virkunen, koja je nasledila Tijerija Bretona na mestu komesara zaduženog za digitalizaciju – izjavila da će se krenuti u tom pravcu sa novim pravilima o AI koji treba da se usvoje u aprilu ove godine.
Iako ovakav pristup može biti i posledica šamaranja iz SAD – baš je na AI samitu u Parizu američki potpredsednik Vens dosta oštro govorio o politikama koje na zub uzimaju velike tehnološke (podrazumeva se američke) kompanije, pre će biti da je to više refleksija same evropske birokratije, nakon “Dragijevog izveštaja’’ koji je upozorio na to da Evropa zaostaje u tehnološkom domenu za SAD i Kinom. Prilikom inauguracije nove Evropske komisije koju opet predvodi Urula von der Lejen, ona je deregulaciju postavila kao jedan od ciljeva svog drugog mandata.
Glavni urednik Talasa