Ne tako preduzetnička država
Photo by FORTYTWO on Unsplash
Kada se pre desetak godina pojavila knjiga Preduzetnička država Marijane Macukato (The Entrepreneurial State: Debunking Public vs Private Sector Myths, Mariana Mazzucato) preko noći je postala uticajni bestseler.
Glavna teza ove knjige jeste da je za kreiranje i razvoj inovacija neophodna državna intervencija kroz aktivnu industrijsku politiku koja pomaže ulaganje u istraživanja, razvoj i inovacije, i da je država kroz taj instrument primarni inovator, dok privatne kompanije mogu u najboljem slučaju biti tek sekundarni inovatori. Ali nova empirijska istraživanja pokazuju da ova teza ne drži vodu.
Šta je preduzetnička država?
Preduzetnička država autorke Macukato nije nužno preduzetnička država koju mi vidimo svaki dan u Srbiji. Ona ne mora da podrazumeva velike državne kompanije kao što su Telekom, EPS i druge, već da postoji sistem upravljanja ekonomijom putem različitih regulativa, praksi i pravila. Ovakvo okruženje za cilj ima kreiranje i difuziju inovacija kroz ekonomski sistem.
Inovacije danas znače rast produktivnosti sutra, a to je ključna stavka za ekonomski rast u razvijenim privredama, jer se podrazumeva da su ostali faktori proizvodnje kao što su rad i kapital već produktivno iskorišćeni. I zaista kada ekonomski rast razvijenih zemalja na duži rok podelimo na ove činioce, najznačajniji jeste rast produtkivnosti. Na kratak rok ovo ne mora biti tako – na primer, nakon recesije u kojoj je došlo do velikog rasta nezapsolenosti, prilikom oporavka privrede najveći deo ekonomskog rasta doći će od rasta zaposlenosti, ali ovi efekti se brzo iscrpljuju.
Ništa bez države
Inovacije su važne za sve privrede, ali su mnogo značajnije za razvijene privrede sa visokim nivoom dohotka. Jednostavno, zemlje koje ne koriste najsavremenije tehnologije mogu da iskuse rast produktivnosti relativno jednostavno tako što će da uvezu već postojeću tehnologiju iz drugih zemalja. Ali od uvoza postojeće tehnologije mnogo je teže kreirati novu tehnologiju. Ovo je osnovni uzrok zašto zemlje kao što je Kina imaju ekonomski rast koji je viši od onog u SAD ili EU.
Pošto knjiga daje potporu za postojanje državne industrijske politike u novim oblastima gde ovakvih argumenata do tada nije bilo ili nisu bili jasno iskazani, nije ni čudo što je bila dočekana prilično blistavo. Objavljena je u trenutku kada su se SAD i Evropa još uvek oporavljale od finansijske krize 2008/9. i kada je napušten neoliberalni koncept nemešanja države u privredu.
I drugi poznati ekonomisti poput Denija Rodrika zalagali su se ili se još uvek zalažu za različite nove pristupe, na primer za “novu industrijsku politiku’’ (uprvo pomenuti Rodrik samo još nikako da uspe da ubedljivo objasni po čemu se ta nova industrijska politika razlikuje od stare industrijke politike koja je bila popularna u nizu ekonomski neuspešnih zemalja Afrike, Latinske Amerike i država realnog socijalizma sve do pada Berlinskog zida i te zemlje nije bila dovela do prosperiteta).
Prve konceptualne kritike
Međutim, knjiga je dočekala i ozbiljne kritike. Na primer, onu koju su zajedno pisali Alberto Mingardi i Dirdri Mekloski (The Myth of the Entrepreneurial State, 2020) gde su ukazali na to da se primeri na koje se poziva Macukato i geografski i vremenski prilično ograničeni (u praksi, podaci su bili vezani za SAD nakon Drugog svetskog rata), kao i to da je njena definicija industrijske politike toliko široka da u praksi obuhvata sve što ide u korist njenom argumentu, kao na primer, i potpuno nenameravane slučajne posledice tih politika.
Međutim, mnogo važnija konceptualna kritika leži u tome što je glavna karakteristika inovacija njihiva nepredvidljivost. One se ne rađaju same od sebe, već su posledica ljudskog genija i imaginacije. Elektrifikaciju SAD (i kasnije celog sveta) nije krajem XIX veka sprovelo federalno Ministarstvo struje uz dobro pripremljene Strategije razvoja elektrifikacije i Akcione planove njene primene, već Nikola Tesla i Vestinghaus.
Ali da ovakve poglede nisu imali samo poznati liberali, dokaz je i rad Birokrate ili tržišta u politici inovacija kritika preduzetničke države (2019). Autori u ovom radu tvrde da nema empirijskih dokaza za preduzetničku državu kakvu je opisuje Macukato, da ona ne pominje probleme u domenu podsticaja aktera i njihovu informisanost, usled čega umesto do rešavanja tržišnih grešaka dolazi do pojave političkih grešaka, i da preveliki fokus na kreiranje novog znanja kroz politike vezane za istraživanje i razvoj zanemaruju mehanizme za diseminaciju tog znanja i kreiranje novog kroz preduzetničke poduhvate.
https://link.springer.com/article/10.1007/s11138-020-00508-7
Ovo deluje malo apstraktno, ali dobar primer jeste Internet – on je nastao 1969. kao posledica vojne tehnologije finansirane novcem iz budžeta sa ciljem sigurne decentralizovane vojne komunikacije, izvan vojske prvu primenjen je prvo na univerzitetima, ali ova tehnologija je počela da menja svet twk onda kada su neki ljudi pomislili da bi njen potencijal mogli da iskoriste tako da na njemu nešto zarade.
Empirijske kritike
To nas dovodi do nedavno objavljenog empirijskog istraživanja koje ima prilično drugačije rezultate od Macukato. Ovaj rad koristi iste podatke koje je 2021. koristila Macukato i na kojima je dokazala postojanje pozitivnih efekata prelivanja državnog finansiranja istraživanja i razvoja, kako na same privatne rashode za istraživanje i inovacije tako i na privlačenje privatnih investicija.
https://www.sciencedirect.com/science/article/pii/S0048733325000058
Autori tvrde da ovi zaključci ne stoje – tj da nisu robusni. Ovo znači da dobijeni rezultati zavise od vrste modela koji je korišćen, kao i od vremenskog perioda za koji se dati podaci posmatraju. Na primer, navode da u periodu 1966-1985. zaključci Macukato o pozitivnom uticaju javnih rashoda na istraživanje i razvoj jesu povezani sa visokim privatnih rashodima, ali da se nakon tog perioda on gubi, i da zapravo dolazi do efekta istiskivanja – da se privatni rashodi za ove namene zapravo smanjuju usled visokih državnih rashoda.
Gde smo tu mi?
Ova tema u svetlu političke nestabilnosti i široke građanske neposlušnosti, ne deluje baš povezana sa našom realnošću. Međutim, inovacije u privredi su jedini način za izlazak Srbije iz zamke srednjeg dohotka kojoj se približavamo i sadašnjeg modela privrednog razvoja koji se bazira na visokom prilivu stranih investicija i javnih ulaganja u građevinu.
Ako su kod nas privatni rashodi za inovacije niski, možda bi trebalo to da nadomestimo rastom državnih rashoda. Ova nedavna debata nam govori da to ne bi nužno dovelo do željenih rezultata. Posebno jer se rast produktivnosti srpske privrede i dalje može brže, lakše i jeftinije sprovesti uvozom već postojeće tehnologije umesto izmišljanja nove.
Glavni urednik Talasa