Nemačka privreda je u problemu, a mi?
Photo:FT
Nezadovoljstvo nemačkih birača pokazalo se na nedavno održanim federalnim izborima, gde su partije vladajuće koalicije izgubile značajan deo podrška – FDP nije uspeo da pređe cenzus, a Zeleni i SPD su izgubili značajan deo podrške. Važan razlog za to jeste i stanje u nemačkoj privredi.
Ekonomska stagnacija
Nemačka je 2023. postala treća svetska privreda mereno ukupnim BDP-om, pretekavši Japan. Nezaposlenost je i dalje niska, sa samo 4% aktivnog stanovništva koje traži posao, a javne finansije su u dobrom stanju – praktično bez deficita i sa niskim javnim dugom. Inflacija je značajno usporila, i na granici je cilja ECB od 2% godišnje. Na prvi pogled, sve deluje odlično. Ali stanje je drugačije nego što bismo mogli da pomislimo imajući u vidu samo te pokazatelje.
Nemačka privreda je već dve godine zaredom u recesiji (pad pivrednih aktivnosti bio je relativno blag, oko -0,3% BDP-a ali se to ipak oseća). Nemački BDP u stalnim cenama (dakle, uzimajući u obzir inflaciju koja je bila za nemačke standarde jako visoka tokom dve prethodne godine) u 2023. bio na nivou onoga iz 2019, vremena pre pandemije korona virusa. Seća se neko još tog davno prošlog vremena?
Pravilo o deficitu odlazi u istoriju
Fiskalna politika Nemačke je strožija nego u drugim zemljama usled postojanja “ustavne kočnice” za zaduživanja. Prema ovom pravilu, strukturni deficit u normalnim vremenima ne može biti veći od 0,35% BDP-a (uporedite ovo sa kriterijumima iz mastrihta za evrozonu od 3% BDP-a i sa trenutnom situacijom u Francuskoj gde je deficit 5%).
Jedan izuzetak bio je tokom pandemije COVID-19, kada je Vlada bila proglasila vanredno stanje (koje suspenduje pravila o zaduživanju) da bi mogla deficitarno da finansira pomoć privredi. Međutim, poslednja koaliciona vlada raspala se upravo zbog nesuglasica oko toga da li treba proglasiti još jedno vanredno stanje zbog rata u Ukrajini i finansiranja energetske tranzicije, što bi omogućilo deficitarno finansiranje rashoda za odbranu i ekologiju. Uz trenutne političke odnose sa Trampovom administracijom oko rata u Ukrajini prilično sigurno da će se povećanje rahoda za vojsku desiti, ali pitanje da li će novca biti i za energetsku tranziciju, pogotovu jer je sigurno da Zeleni neće biti deo naredne Vlade koju će oformiti CDU i SPD.
Veliki broj političara ali i ekonomista smatra da je ovo pravilo o deficitu jedan od problema nemačke privrede. Kada bi javna potrošnja mogla da se finansira deficitom, onda bi bilo para za investicije u šta god da vam je drago, a to bi sa sobom poguralo i rast privatne potrošnje, i posledično eto izlaska iz recesije.
Ja nisam od takvih ekonomista, jer je narodska izreka koja opisuje ovakvo razmišljanje klanje vola za kilo mesa. Problemi nemačke privrede leže negde drugde a ne samo u niskoj domaćoj tražnji koja bi mogla lako da se napumpa državnom potrošnjom. Ali suspenzija pravila o zaduživanju otvorilo bi vrata nemačkim političarima da se zadužuju i deficitom finansiraju svoja politička obećanja, kakva god ona bila.
Više penzije – može kroz deficit, viša ulaganja u obnovljive izvore energije – može kroz deficit, više vojne opreme – može kroz deficit. A politika finansiranja državnih rahoda kroz dug umesto kroz poreze kada se jednom uvede, vrlo teško se obustavlja ili stavlja pod kontrolu. Pogledajmo samo Francusku koja je budžet bez deficita poslednji put zabeležila pre gotovo 50 godina.
Slaba tražnja u Kini i nova konkurencija
Nemačka ekonomija je decenijama zavisila od izvoza. Tokom prethodne dve decenije, Nemačka je značajno profitirala od integracije Kine u svetsku ekonomiju, koja je kupovala nemačke mašine i automobile kako bi razvijao svoju proizvodnju. Ali to više nije slučaj. Kako je Kina razvijala svoje tehnologije (često kradući ih od svoje konkurencije, a često i privlačeći investicije američkih i evropskih kompanija koje su svoju proizvodnju prebacivale tamo) ona više ne zavisi u istoj meri od nemačkih proizvoda.
Ako pogledamo ukupan nemački izvoz u Kinu, on je 2021. Iznosio 120 milijardi USD (i to tekućih), da bi 2023. bio tek 104 milijarde. Ovo je pad od 15%, ne računajući to da su cene dobara kojima se trgovalo porasle usled inflacije, te je pad nemačkog izvoza posmatran u stalnim cenama još veći.
Još teža situacija jeste kada se pogleda pojava nove kineske konkurencije u onim oblastima gde su evropske (čitaj nemačke) kompanije imale veliku prednost. Na pamet odmah pada autoindustrija i mnogo jeftiniji a i dalje kvalitetni kineski električni automobili koji su počeli da stvaraju ozbiljne probleme evropskoj industriji.
Energetska kriza
Nemačka se suočava sa trostrukom krizom u svojoj ekonomskoj politici: visoke cene energije, nedostatak radne snage i nizak rast produktivnosti.
Prvo, cene energije su porasle svuda nakon ruske invazije na Ukrajinu, ali je efekat bio posebno jak u Nemačkoj zbog njene direktne zavisnosti od ruskog gasa. Odlazeća vlada, u kojoj su Zeleni igrali ključnu ulogu, zaslužna je za ubrzanje zelene tranzicije Nemačke. Međutim, to je povećalo troškove energetske tranzicije, dodatno opterećujući ekonomiju. U ovom tehnološkom trenutku veće uključivanje OIE u energetski miks zavisi od mogućnosti bazne energije – energetskih izvora koji mogu da pružaju stabilnost snabdevanja onda kada sunce ne sija a ni vetar ne duva, da budemo banalni.
U Nemačkoj su ovu sigurnost pružale elektrane na (uglavnom ruski) gas, kao i nukelarne elektrane, ali je spoljna politika dovela do gašenja izvora jeftinog gasa iz Rusije, a unutrašnja politika do gašenja domaćih nuklearnih elektrana. Posledica je naravno, skupa struja, što je zabijanje noža u leđa energetski intenzivnim industrijskim granama, poput hemijske. Prema podacima Eurostata, cena struje za domaćinstva u Nemačkoj porasla je sa 13 evrocenti po kWh, na 28 evrocenti u 2023. i na tom nivou se otprilike nalazila i prošle godine.
Nizak rast produktivnosti
Drugi problem je zaostajanje nemačke privrede u produktivnosti. Cela evropska privreda pati odo ovog problema, a izgleda da je jedni od glavnih uzroka mali broj tehnoloških startup kompanija koje uspevaju da se probiju, kao i nedovršeno zajedničko tržište gde ipak nije moguće lako poslovati preko nacionalnih granica u okviru EU u pojedinim domenima.
Na ovoj strukturni problem evropske privrede Nemačka kalemi i neke svoje specifične probleme. Među njima su negativan uticaj demografije na tržište rada, kao i nepotrebna birokratija i papirologija, loše stanje infrastrukture. Usled niskih stopa rađanja, u Nemačkoj se svake godine penzioniše više stanovnika nego što što uđe na tržište rada. Ovo se nadomešćivalo uvozom kvalifikovane radne snage sa Istoka Evrope (uključujući i naše krajeve). Ali ovaj pul jeftine radne snage prilično se isušio – i ove zemlje su počele da oskudevaju u radnicima istih profila.
Rešenje je bilo u nekontrolisanoj migraciji radnika sa Bliskog istoka, ali ispostavilo se da veliki broj ovih radnika nema potrebna znanja koja su potrebna nemačkoj privredi. Možda je šokantno da među izbeglicama koje beže od rata ili ekonomskim migrantima koji peške prelaze pustinje i gumenim čamcima mora nema puno elektroinženjera ili operatera sofisticiranih mašina.
Infrastruktura u Nemačkoj nije baš sjajno održavana – godinama su javne investicije u infrastrukturu bile usmerene dominantno u Istošnu Nemačku, pa nekadašnji DDR sada ima bolje puteve nego bivša Zapadna Nemačka, koja je i dalje centar nemačke (i evropske) privrede. A u javne investicije se nije previše ulagalo delimično baš i iz toga što je bilo teško finansirati te rashode usled pravila o budžetskom deficitu.
A poslovičnu nemačku birokratiju i papirologiju koja nije čula za digitalizaciju, ilustrovaćemo sa dva primera: nemačka partija Zelenih želela je da u svoje prostorije u Berlinu uvede toplotnu pumpu za grejanje jer je to ekološki održivije, i da im je za to trebalo više od 3 godine i 5 miliona evra, dok je nemački savezni parlament tek u junu prestao da koristi faks aparat.
Pogledati i:
https://www.politico.eu/article/germany-greens-fail-to-install-green-heating-system/
https://www.npr.org/2024/05/31/1248426978/germany-fax-machines-parliament
Ekonomski problemi u Nemačkoj i Srbija
Prvi nivo jeste smanjenje inostrane tražnje za proizvodnjom iz Srbije – kako se usporava nemačka privredna proizvodnja, tako će i nemačke kompanije koje posluju u Srbiji i njihovi domaći dobavljači da dobijaju niže porudžbine. Ovo se već vidi u domenu automobilske industrije. Ovo će se preneti i na SDI iz Nemačke koje verovatno neće biti na istom nivou kao prethodih godina.
Drugi nivo uticaja vidi se u politici – ako je nemačka industrija u problemu usled kineske konkurencije, njoj će sve više trebati sigurno snabdevanje ‘’kritičnim sirovinama’’ (čitaj litijumom za električne baterije). Time će nemačka politika biti sve popustljivija prema onima koji su u Srbiji spremni da ove zahteve ispune, a sve manje volja da sasluša one koji se tom potezu protive.
Glavni urednik Talasa