Posle semafora skrenite…levo? Od autokratije do komunizma, pa u rikverc
Photo:FoNet,DW
Šetajući predgrađem Birmingema u leto 1906. godine, stari Frensis Galton našao se okružen aukcionarima Godišnje revije domaćih životinja zapadne Engleske koji su se upravo pogađali za grlo..khm, cenu jednog pozamašnog bika. Manje poznat po pionirskom doprinosu statistici u koju je uveo pojmove regresije i korelacije, a više kao ’vrsni’ eugeničar i zagovornik socijalne selekcije, Galton je odlučio da iskoristi priliku i načini svojevrsni eksperiment koji će, na koncu, biti empirijska potvrda njegovog eureka momenta. I dok je publika glasno spekulisala o kilaži životinje, istraživač je beležio pojedinačne, često vrlo oprečne odgovore farmera, a kako se na kraju ispostavilo, bik je težio tačno onoliko koliko je iznosio prosek svih nagađanja.
Iznenađen rezultatom, ser Frensis Galton – inače rođak velikog Čarlsa Darvina čije je ideje, uzgred budi rečeno, potpuno pogrešno razumeo – došao je do koncepcije mudrosti masa (wisdom of crowds, eng.) kojom se tvrdi da ’kolektivna inteligencija grupe može dovesti do tačnijih i boljih odluka od onih koje donose pojedinci, pod uslovom da su svi članovi grupe nezavisni i da imaju pristup relevantnim informacijama’ (kako je to jezgrovito i lepo sročio Žirko, moj ChatGPT asistent).
Zanimljivo, gotovo čitav vek kasnije američki novinar Džejms Surovjecki objaviće studiju pod nazivom Wisdom of Crowds u kojoj, kao četiri osnovna elementa kolektivne mudrosti, izdvaja diverzitet mišljenja, autonomiju učesnika, decentralizaciju ideja i mehanizam za agregaciju individualnih procena. Nakon tri meseca od početka blokada, čini se da je vreme da preispitamo unutrašnje mehanizme donošenja odluka i njihovu perspektivu u svetlu prethodnih ideja.
Za početak, šta je uslov sine qua non kada zahtevamo diverzitet mišljenja? Vrlo jednostavno – mišljenje, ali šta je, onda, uslov mišljenja? Razmotrimo nekoliko (..zabrinjavajućih) statističkih podataka: Srbija je, na poslednjem PISA testiranju (ma šta vi mislili o njemu, kao i o testu opšte inteligenije – šta god da meri, nešto meri!), ostvarila rezultat ispod proseka OECD-a – što u svetlu činjenice da mladi, kao najveći problem, ističu neadekvatnost obrazovanja (preko 65% ispitanika) i te kako ima smisla (alternativni izveštaj KOMS-a).
U duhu vremena, ne začuđuje nas da čak 59% koristi društvene mreže kao osnovno sredstvo informisanja, dok istraživanja u evropskom kontekstu govore da više od dve trećine adolescenata TikTok, primera radi, ne vidi kao analog ili zamenu za ono što pejorativno nazivamo tradicionalnim obrazovanjem. Zašto je ovo važno naglasiti? U orahovoj ljusci, ’biti informisan’ znači raspolagati skupom relevantnih podataka o stvarnosti, dok ’imati informisano mišljenje’ podrazumeva konzistentnu strukturu znanja o odabranoj temi – činjenica je da Nemačka ima veći javni dug od Srbije za čak 12,4% u odnosu na BDP, ali i vrapcu na grani je jasno da rastuća i sigurna ekonomija u koju se investira to sebi može i treba da priušti.
Zanimljivo, jedna postkoronarna anketa govori da svega 8% građana Srbije u svoje slobodne aktivnosti ubraja čitanje – a isto je toliko maturanata, pre oko petnaest godina, znalo valjano da formuliše zakon održanja energije (uzorak je brojao oko 2000 ispitanika). Sumorna statistika, zar ne? Uvek sam mislio da je to atomska bomba, ali izgleda da će nam, na globalnom nivou, dambskrolovanje zadati poslednji udarac. U društvenoj klimi koja ne podstiče edukaciju, razvoj i inovativnost, prepuštajući obrazovanje inerciji institucija i pojedinaca, ne možemo očekivati diverzitet mišljenja, odnosno različitost i obim mišljenja kao takvih (uzgred, preko 40% mladih provodi više od tri sata dnevno na telefonu, a više od pola tvrdi da sadržaj koji im prolazi pred očima nije ni važan: da li je vreme da se zapitamo koje sve emotivne, lažno edukativne, socijalne i druge funkcije mreže pokušavaju da oponašaju, budući da izostaju u realnom kontekstu?).
No, prethodni redovi nikako nisu finalna ocena stanja i ono nije, razume se, sasvim pesimistično; reč je o izazovima sa kojima se mladi suočavaju, ali i negativnim trendovima koji ih sputavaju da, takoreći, više rade na sebi, ma koliko ta sintagma bila kliše. Sa druge strane, društvo u kome gotovo četvrtina stanovništva preko 15 godina ima ili nepotpuno ili završeno samo osnovno obrazovanje, te koje Ratka Mladića vidi kao pozitivnu istorijsku ličnost, smatrajući, pride, smrtnu kaznu legitimnim pravnim lekom (78%), ne može ni da razume aktuelne napore mladih u borbi za pravnu državu i zdravo društveno uređenje. Ali, ima nas raznih, pa ukoliko i nema ’informisanih mišljenja’ u izobilju, ono bar diverziteta neznanja nikada ne manjka. Na ovo ćemo se vratiti nešto kasnije.
Kada je reč o autonomiji subjekata u javnoj raspravi, postavlja se pitanje šta bi je, uopšte, moglo sprečiti? Razlozi su individualni i opšti. Prvo, autonomije ne može biti ukoliko smo kao društvo specijalizovani za tuđe, a ne svoje dvorište (!), na šta se nadovezuje odavno poznata deviza ’ne kritikujem tebe, već tvoje mišljenje’ koju nikako da savladamo. Sasvim je prirodno da čoveku nešto nepoznato i novo budi strah, a ’predrasude’ treba posmatrati iz evolutivne perspektive – kada bi zašuškao list banane, naravno da bi prva pomisao bila prisustvo predatora – premda to ne znači da od ’ustanovljenih mišljenja’ ne treba odustati kada se dokaže suprotno.
Ipak, čini se da je inat (odsustvo stava, prim. prev.), u nedostatku razumevanja, najbolje što imamo, a to govori da prihvatanje, kao i učenje, cenimo manje od toga kakav utisak ostavljamo u zajednici. Društvo koje živi u traumama prošlosti, osuđeno je da razmišlja kratkoročno, a samim tim i da donosi političke odluke koje će se tek u perspektivi pokazati kao nepopularne (setimo se samo ’finansijskog stimulansa’ u doba korone…). Dalje, dok starija populacija ima relativno stabilne životne tokove, mlade tek očekuje afirmacija u polju, stvaranje kontakata i pogodne društvene atmosfere, a postavlja se i pitanje kako u doba radikalne cancel kulture pomiriti ’imanje (nešto) drugačijeg stava’ sa nezrelom i duboko nepismenom okolinom u ekonomskom, filozoskom i političkom smislu, koja nije prevazišla dečije bolesti logičkih grešaka, te ’nasleđe’ agresivne biologije…i kulture?
Primetno je da se implicitno profilišu i politički oportunisti koji aktuelna dešavanja vide kao poligon za samopromociju, ali veći ’problem’ od toga da li je nešto stav plenuma ili ne jeste gde su granice kolektiva odnosno pojedinca (setimo se i da je preko 56% žena svojevremeno izjavilo da je za prethodnog predsednika glasalo zato što je lep – što nam pesimistično govori da bar još nekoliko generacija, a sklon sam da mislim i više, nećemo imati ljude koji će glasati spram informisanog mišljenja i ponuđenih političkih agendi, a ne na osnovu ’hajmo ljudi’ argumenata koji se graniče sa socijalnom vikom rezus majmuna).
Takođe, ukoliko znamo da je jedna četvrtina radnog stanovništva zaposlena u državnom sektoru, uzevši u obzir i prirodu domaćeg življa, kakvu mi autonomiju pojedinca, uopšte, očekujemo? Dakle, čini se da nema sumnje samo u jedno: komšija je kriv zbog toga što nema autonomije iako smo, gle čuda, i mi nečiji komšija.
Treća tačka dnevnog reda, decentralizacija, potrebna je kako diverzitet mišljenja ne bi bio samo proizvod apstraktnog promišljanja u in vitro uslovima, već je važno da potiče iz vrlo različitih lokalnih konteksta u kome se građani suočavaju sa šarenilom problema. Ukoliko se drznete da proputujete Srbijom, primetićete nemali broj ustanova kulture izgrađenih u doba socijalizma – nije zgoreg reći, za potrebe režimske propagande – divnih i velikih, koje danas zveraju prazne. Sadržaja nema, a nađe se tek poneki entuzijasta koji, sa vrlo malo budžeta, pokušava da oživi bioskopsku i pozorišnu kulturu omanjeg mesta.
Da nije baš svuda tako, govori primer Gdinje, gradića na obali Baltičkog mora u Poljskoj koji broji oko 250.000 stanovnika; pored pozorišta, nekoliko muzeja nauke i tehnike, akvarijuma i bioskopa (gde su neki od filmova sinhronizovani i na engleski!), kultura predstavlja važan deo svakodnevice, a pojedinci iz većih gradova, kako i sami kažu, nemaju znatno više mogućnosti od onih u manjim – na koncu, odlično su povezani železnicom na koju su vrlo ponosni! U političkoj klimi koja proizvodi sve veće razlike između urbanih sredina i unutrašnjosti, ovekovečene u nakaradnoj devizi ’što južnije to tužnije’, jasno je da će se životni standard privilegovanih (dakle onih koji su se, pukom igrom slučaja, odnosno rekombinacije gena rodili u pravo vreme na pravom mestu) i njihova očekivanja od budućnosti znatno razlikovati, a tako i polički stav – nivo kulturne, političke i ekonomske pismenosti.
Na osnovu prethodno rečenog, osnovno pitanje žitelja iz Bora neće biti rekonstrukcija baletskog poda u pozorištu Z (što, razume se, nije nevažno pitanje), već moguće smanjenje koncentracije jona olova Pb2+ u radnoj zoni industrijskog postrojenja. Iako načelno postoji, ne možemo govoriti o diverzitetu, budući da je reč doslovno o paralelnim realnostima u svakom smislu.
Međutim, pitaće se čitalac, koja je svrhovitost elaboracije ukoliko se kritika ne uputi na pravo mesto? Razmotrimo, u svetlu logike, istorije i zdravog razuma, instituciju – plenuma. Imajući u vidu tektonske pokrete koji su pogodili domaće društvo krajem prošle godine, na koje je deo studentskog tela pravovremeno reagovao blokadom fakulteta stihijski šireći ideje i strukturu istih, formiranje kolektivnog organa, ove ili one vrste, koji bi donosio odluke u ime zajednice bilo je gotovo neminovno. Uvežen kroz anarholevičarsku Blokadnu kuharicu, plenum je postao osnovno i jedino sredstvo sprovođenja odluka na nivou fakulteta.
Zanimljivo, većina građana, nije imala priliku da izbliza posmatra i učestvuje u plenumima, ali je svakako mogla da vidi njihove najvažnije tekovine: organizaciju izuzetno kreativnih i duhovitih protestnih aktivnosti, niz kulturnih sadržaja i drugih artivističkih materijala, opšte buđenje svesti usnulog naroda u horizontalnom (kolege, prijatelji, te istogodišnjaci..) i vertikalnom smislu (političke strukture, sindikati, esnafi i sl.). Dakle, studenti su delom istoriju već ispisali i, verujemo, slaviće na kraju Sage o Levijatanu, ali – ne lezi vraže! Ima, nažalost, i onih koji celu situaciju romantizuju više no što nam to dopušta razum, a studentske plenume vide kao legitiman i perspektivan politički mehanizam i van blokada (devize poput ’studente za ministre’, ’što ona/on nije predsenik/ca?’, ’studenti su uvek u pravu’ su u najmanju ruku zabrinjavajuće).
Naravno, jasno je da ljudi vrlo emotivno reaguju na društvenu krizu (ovih dana često dobijam pitanje ’Kada ćemo u pozorištu videti nešto lepo ili smešno?’ što sam ranije smatrao klasičnim populizmom, te manjkom ukusa za dobro pozorište), te moramo imati razumevanja i za to. Zamislimo, stoga, narednu situaciju.
Na plenumu Fakulteta X pojavila se nekolicina studenata koja je raspravljala, a potom i glasala o tome da li, tokom blokada, treba dozvoliti konzumaciju duvanskih proizvoda u prostorijama fakulteta. Na iznenađenje mnogih, predlog je izglasan, a nekoliko meseci kasnije su higijeničari zatekli postapokaliptične prizore za koje niko, razume se, nije mogao biti kriv u pojedinačnom slučaju. I, dragi moji revolucionari iza telefonskih i televizijskih ekrana, vidite li bar malo bolje logičku budalaštinu i utopijsku prirodu plenuma?
Ukoliko ne, da elaboriramo. Pre svega, svaka kolektivna odluka skriva individualnu odgovornost pojedinca, delegirajući je na anonimno telo u kojem niko, poimence, nije potpisan – ni kao glasač, ni kao akter. Sa druge strane, kao što ne izmišljamo točak iznova, nema potrebe da se svi mogući oblici ’zabrana’ i ’dopusta’ izglasavaju iznova, te da se uređuje svaki korak studenta na fakultetu, a još manje da se glasa o fenomenima koji su, empirijski potvrđeno, nužno zlo (lično sam doživeo da me uživaoci duvana nadglasaju i u neformalnim okolnostima: da li to znači da o vitalnim aspektima ljudskog života može da odlučuje neka slučajna, lokalna većina? Dakle, jednostavno nisam imao sreće!).
Treće, iako je uspostavljen sistem slotova koji služi da ograniči trajanje diskusije, plenumi traju i po više sati; logična konsekvenca je da neke odluke mogu biti donete pukim odsustvom neistomišljenika – koje je rezultat umora, te fizičke nemogućnosti da nastave sa radom (..Jugoslavija, više puta). Vremensko ograničenje ove vrste mač je sa dve oštrice; ne samo da određene teme zahtevaju ozbiljnu elaboraciju (zamislite kako bi Džudit-Idiot-Batler levičari reagovali pitanje koitusa u zgradi fakulteta), već nema smisla da debata uopšte počne bez inicijalnih činjeničnih podataka (zabavno je imati mišljenje, ali ne izgleda sasvim normalno većati o svemu i svačemu, bez bilo kakvog saznanja, sa idejom da će o svemu neko ponešto da zna – drugim rečima, pet, sedam ili sedamnaest fitomedicinara neće imati da kažu puno toga o moratorijumu na nuklearnu energiju, bez obzira na brojčanost).
Jednom prilikom je, pisaće u svom Narcisovom ogledalu, francuski sociolog Pjer Burdije zahtevao da na nacionalnoj televiziji govori u kontinuitetu najmanje dva sata; razlog tome bila je potreba da se publika uvede u osnovne teme sociologije kulture. Nakon što je voditelj otkrio ideje i strategije njegovom televizijskom suparniku, dajući Burdijeu samo da se brani, sociolog mu je uputio pismo javne osude i, za razliku od Pjera, otišao je u istoriju, ne više od anegdote. No, vratimo se na temu.
Kako je plenum destilat komunističke ideologije, negiranje individualnosti inherentno je njegovoj prirodi; u slučaju nikotinskih zavisnika, lako bi se moglo zamisliti glasanje o nepoverenju kolegama (uz zabranu ulaska na fakultet), koji bi, potencijalno, prijavili pušače službama visokoškolske ustanove kada sve prođe, ali – ko bilo kome može da uskrati Ustavom zagarantovana prava igrajući se, u lokalu, direktne demokratije koja zapravo nema nikakvo pravno pokriće, a svoj legitimitet garantuje kao i dolar – kroz poverenje isto tako lokalnih pojedinaca i pojedinki koji su se, baš toga dana, igrom slučaja našli u slušaonici R13?
Dakle, ludost par excellence, no reći će neko ’Pa to je suština blokada, one su ilegalne, ali za veće (opšte) dobro i po definiciji su moralno iznad bilo kakvog zakonom garantovanog poretka’. Bez pretenzije da se bavim pitanjima kako Perica zamišlja državu, te da li će (..u svojoj i ispranim mozgovima svojih drugova i drugarica) ukinuti validnost dokumenta Magna Carta Libertatum, pitao bih vas sledeće: kako bi vam se sve ovo činilo da blokade i plenume sprovode režimski studenti? Verujem da biste drugačije gledali na situaciju, posebno imajući u vidu da se pod okriljem nekih ideja koje smatrate humanim, slobodarskim i izrazima svekolike solidarnosti, kriju privatne ideološke strasti, politički oportunizam, a čak ni prstohvat razuma.
Bilo kako bilo, građani su u prilici da vide isključivo finalne rezultate plenuma i to je, smatram, dobro. Iako je, načelno, otvoren za sve, treba reći da se na njemu neće pojaviti većina studenata iz mnoštva razloga (poslovne i privatne obaveze, problem sa prebivalištem ili stav da blokade nisu odgovarajući mehanizam zahtevanja socijalne pravde, premda subjekt, u isto vreme, može biti protiv režima) – što i dalje nikome ne daje za pravo da se, u odsustvu realne većine, proglasi nekakvom blokadnom većinom i odlučuje u ime svih, delegirajući odgovornost na nepostojeće ’anonimno telo’.
Ipak, dokle god predstavlja korisnu igračku za potrebe lokalne koordinacije i (samo)upravljanja, verujem da neće načiniti veliku štetu – od koristi, nesumnjivo, jeste, što nas dovodi do poslednjeg uslova za razvoj kolektivne mudrosti: agregacije individualnih procena.
U kontekstu plenuma, jasno je da blokadna većina najčešće nije raspoložena za anketiranje svih studenata iz jasnih razloga, ali kada to pitanje trasiramo na političku ravan, stvar se komplikuje. Da li je referendum srećno rešenje, imajući u vidu specifičnu poziciju i neaktuelnost opozicije u svemu što se dešava, ili su to izbori sa nekom novom političkom monetom u opticaju? Možda treba razmišljati o deliberativnim rešenjima odnosno medijaciji između građana, te ekspertskog tela i akademske zajednice? Može li prelazna vlada biti koristan mehanizam agregacije ideja i kako bi, u slučaju da to nije – slučaj, promena izbornog sistema iz većinskog u proporcionalni delovao na izbornu volju građana, njihovo interesovanje za politiku i stav prema političarima?
Sećam se saveta jednog profesora ekonomije koji mi je rekao da najbolji odgovor na sva pitanja ekonomske nauke (dodaću: i svih drugih discplina) glasi: zavisi. Na tom tragu, konkludirao bih rečima da u odsustvu ’pravog odgovora’ posla ne manjka: na nama je da razmišljamo, pružamo podršku jedni drugima, razmenjujemo iskustva i gradimo solidarno društvo bez predrasuda, sa mišlju o budućnosti u kojoj će ’gomilu’ činiti mudri i samosvesni pojedinci. Radujem se da nas vidim u takvom scenariju, a sa stude..ovaj, Nobelovcima, marširaćemo gradom dok ne svane novi dan.
*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.
Doktorand Fakulteta muzičke umetnosti