MAGArići i lenjinisti – povodom teksta „Nevolje u raju – prvi rascep u Trampovoj koaliciji“
Photo by Jon Tyson on Unsplash
Tekst koji potpisuje Andrej Ševo nas upoznaje sa kontroverzom, za koju se potpuno slažem sa autorom da će itekako trajati, ali u tekstu ipak nedostaje ponešto. Ono što naročito nedostaje jeste “majušno” pojašnjenje ko je tu zapravo ko na suprotstavljenim stranama. Kolega Ševo vešto izbegava da u to uđe, jer bi se moglo pokazati pogubnim po neke od njegovih zaključaka koji su pomalo navijački.
Kao što je konzervativni komentator Met Volš lepo primetio – pre godinu dana, u povodu levičarskog pakosnog radovanja na društvenim mrežama kad Maskova kompanija nije uspešno testirala novu raketu– postoje doers of deeds i postoje chattering naysayers, dakle ljudi koji postižu velika dela i kritizeri koji negativno blebeću iz svojih udobnih fotelja. Prvi su stvaraoci i inspiratori i velikani istorije čovečanstva, a drugi su budaline koje će koliko preksutra biti zaboravljene. Kad dođe do neke javne polemike, kontroverze ili svađe, pametan čovek će prvo proveriti ko je gde pozicioniran u odnosu na tu suštinsku dihotomiju.
Mislim da nije neophodno nabrajati šta je Ilon Mask postigao za čitavo čovečanstvo, pa ni šta su postigli Piter Til, Džef Bezos ili Sem Altman, pa i recimo Patrik Bet-Dejvid, da navedemo još jednog ultrasposobnog čoveka koji je od siromašnog imigranta postao milijarder. Takođe, mislim da je prilično jasno i da bi bez njihove podrške sada inaugurisali DIE kandidatkinju Kamalu Heris. Sa druge strane, čini mi se da bi bio potreban uređaj moćniji od najmoćnijeg transmisionog elektronskog mikroskopa današnjice (Titan Krios, sa rezolucijom od svega 1,4 angstrema) da pronađe šta su tačno stvorili i postigli Lora Lumer ili Stiv Benon ili Beni Džonson i ekipa.
Za Lumerovu je najveća moguća pohvala da je ignorišemo, ali se pozabavimo za momenat čovekom masne kose, neurednog izgleda i primitivnog govora, političarem u pokušaju koji je sahranio sve firme u kojima je radio (sem jedne protiv koje sad najviše priča, a koja ga je finansijski obezbedila za čitav život i zove se Goldman Saks). Da, u pitanju je Stiv Benon, o kojem je sasvim dovoljno znati da se u mnogo javnih prilika divio Lenjinu, a sebe često identifikuje kao lenjinistu.
U nekakvom razumnom poretku stvari (da, to jeste utopijski, ali je ona vrsta misaonog eksperimenta kojim su se rado služili i Poper i Hajek i Nozik i Ajn Rend), neko ko priznaje da mu je masovni zločinac poput Lenjina idol i inspiracija bio bi istog momenta isključen iz pristojnog i smislenog razgovora, potpuno isto kao kad bi nekome idoli bili Hes, Rozenberg ili braća Štraser. Ali u svetu u kojem se birači obrazuju na Tik Toku, Lenjin je samo još jedan ćelavi čovek sa čudnim brkovima.
Pobuna masa, kao što nas je učio veliki Hoze Ortega i Gaset, nije put kojim valja ići, nego katastrofalna opasnost koju treba sprečiti. Kao što nam pokazuje istorija „zapaljenih umova“ (citat Dostojevskog, ali i fenomenalna knjiga istoričara Džejmsa H. Bilingtona Fire in the Minds of Men: Origins of the Revolutionary Faith, Transaction Publishers, 1980) i njihovih krvavih revolucija, iz te vrste inflamacije mozga proizašli su samo desetina miliona mrtvih, još više raseljenih i osiromašenih, upropašćene nebrojene porodice, ekonomske pljačke i povratak u totalno varvarstvo na kulturnom polju, da nabrojim samo najgrotesknije posledice.
Stoga deluje pomalo bizarno zaključiti da su lenjinistički argumenti „dopadljivi“, kao što to čini kolega Ševo:
„Iako duboko pržen u rasističkim i nativističkim sentimentima, suštinski argument krajnje desnice je ekonomski i protekcionistički, a time i daleko dopadljiviji.“
Dopadljiviji? Podsetiću, komparativ znači „više dopadljiv“. To je isključivo u oku posmatrača. Kome tačno dopadljiviji, osim onima koji su u startu protivnici slobodne trgovine i svega što ona donosi, pa sad mlataraju rukama i nogama ne bi li na silu pronašli neki argument za svoje stomačno gađenje? Kad je tačno ekonomski protekcionizam nekome nešto pomogao?
Autor verovatno isto misli i za Kupujmo domaće! kretensku kampanju Mlađana Dinkića – najvećeg domaćeg „ekonomskog i protekcionističkog“ kvazistručnjaka. Do kojeg je poboljšanja ona dovela u Srbiji, sem poboljšanja u džepu par G17-URS kadrova koji su doživotno uhlebljeni u srpskim birokratskim institucijama? Da li u istoriji postoji jedan jedini primer da je protekcionizam doveo do ekonomskog rasta? Da li su ga MAGA ideolozi igde ikada naveli?
Ševo lepo primećuje da je argument Maska i saradnika podjednako validan kao argument za angažovanje Nikole Jokića u NBA. Kome tačno smeta Nikola Jokić? Hoće li se Benon, Lumerova i ostali lumeni MAGA „revolucije“, tzv. MAGArići, izjasniti i po pitanju Jokića? I zašto neće?
Naravno, znamo zašto: zato što to jasno ukazuje na logički inkoherentnu prirodu njihove ideologije. To nije ništa novo – odavno je pokazano da su i marksistička i lenjinistička ideologija kojima se Benon toliko duboko klanja logički inkoherentne. To su pokazali i Ludvig fon Mizes, i Karl Poper, pa dobrim delom i Hana Arent. Fon Mizes je u svom prvom značajnom delu, Nacija, država i ekonomija iz 1919. godine (!) argumentovao da su ekonomske slobode nespojive sa protekcionizmom (i šire, nacionalizmom uopšteno). Naravno, što čitati fon Mizesa, on je bio deo omrznute intelektualne elite, bacimo se na njegovog aktivnijeg savremenika, zločinca Uljanova. Kada Hajek proročanski napiše da „ideje koje menjaju civilizaciju ne poznaju nacionalne granice“, onda on govori upravo o idejama vizionara kao što su Ilon Mask i Piter Til, a nasuprot budalastog ekonomskog nacionalizma Benona i Lumerove i ekstremnijih influensera-MAGArića.
Ševo nastavlja sa plastičnim prikazom teorije potkovice:
“Prestrojavanje nekih američkih levih populista ka krajnjoj desnici, poput ljudi iz starog i uticajnog alternativnog medija The Young Turks, može poslužiti kao dobra ilustracija toga kako se deo Berni-sanderovske levice stapa sa krajnjom desnicom.”
Ovo je donekle jednostrano, kad se uzme u obzir da su oni oduvek bili bliski, te je i 2016. veliki deo Bernie-bros glasao za Trampa, ili je kao uvređena mlada bojkotovao izbore (ili glasao za tragikomičarsku Zelenu stranku). Ne samo što se “sličan sličnom raduje” kako kaže stara poslovica – što smo, uostalom, u nacional-boljševičkoj Srbiji već mnogo puta videli, to je takoreći esencija domaće političke scene – već se i kognitivno inferiorni preletačevići tipa turskog imigranta Čenka (koji se onda prenemaže da „nije obavešten“ o Jermenskom genocidu, da asirski i kurdski genocid ne pominjemo), sad odjednom postavljaju kao arbitri pitanja o legalnoj imigraciji. Isto kao što još od „zloglasnog“ protesta u Đenovi protiv sastanka grupe G-8, ekstremni levičari i ekstremni desničari rado sarađuju u pravljenju haosa.
Samo po sebi problematizovanje H1B viza predstavlja jasan dokaz da ekstremni MAGA ideolozi potkopavaju vladavinu prava kao okosnicu Zapadne civilizacije od 17. veka naovamo. H1B program nema apsolutno ničeg zajedničkog sa problemima ilegalne imigracije – i ako vam se nešto ne dopada, drugovi lenjinisti, onda se zna kako se zakoni menjaju: u Kongresu, odgovarajućom procedurom. Ali, ko bi pa mogao da bude (zlikovcem) „Lenjinom inspirisan“, a da poštuje zakonsku proceduru? Posebno ako je kojim slučajem već bio hapšen i osuđen zbog krivičnog dela upravo nepoštovanja Kongresa. Poput svog idola, Benon smatra da u Kongresu sede u najboljem slučaju „korisni idioti“, a Mi Smo Ovlašćeni Od „Naroda“ da revolucionarnim metodama „spasemo“ stvar.
Što naravno zvuči montipajtonovski kad se prisetimo da dolazi od ljudi koji su izdali celokupnu tradiciju republikanizma i republikanskih predsednika od Teodora Ruzvelta do Ronalda Regana (po mnogo čemu je benonovcima daleko bliži onaj drugi Ruzvelt, dele mnogo toga od antisemitizma i izbirljivosti prema imigrantima, preko javnih radova, subvencija i pronatalizma, sve do licemernog antikolonijalizma i ulagivanja „radničkoj klasi“ kroz raspirivanje mržnje prema „banksterima“ i „učenjacima“).
Od momenta uspona MAGArića u 2015. godini do danas, Galupova istraživanja javnog mnjenja konzistentno pokazuju da glasači Demokrata (!) imaju za nijansu pozitivniji stav prema slobodi tržišta od glasača Republikanaca. Nema većeg poraza republikanske slobodarske ideje od toga. Valjalo bi proveriti grobove prvog Ruzvelta, Tafta, Hardinga i Regana – pošto se oni verovatno okreću u grobovima poput turbine, tako da samo treba na njihove posmrtne ostatke priključiti električni generator – eto novog izvora energije sa nultom emisijom ugljenika!
„Amerikanci su izgubili fokus, ne uče korisne veštine, slave pogrešne idole, misle da im stvari pripadaju rođenjem i nisu sposobni da se nose sa inostranom konkurencijom. Promenite se ili nestanite, šumilo je između Vivekovih reči.“
G. Ševo nam ne objašnjava šta je ovde Vivek Ramasvami rekao pogrešno. Svi kulturni indikatori i sva nauka ukazuju na to, od Džonatana Hajta do Džordana Pitersona, od Lerija Samersa do Nika Kristakisa. Ko je to beše rekao da je „politika nizvodno od kulture“? Da nije slučajno Benonov učitelj i poslodavac, pokojni Endru Brajbart? I gle čuda, kad čoveku duge masne kose i primitivnog govora (a nije Emir Kusturica) sad odjednom to ne odgovara, onda se on licemerno poziva na autonomiju političke ideologije.
Sve u svemu, kontroverza oko legalne imigracije se, očigledno, može posmatrati iz potpuno drugačijeg ugla – a da taj ugao svakako ne može biti lako odbačen i etiketiran kao „progresivistički“. Zabludeli MAGArići pokušavaju po ko zna koji put da prodaju maglu od ideologije „trećeg puta“, istu onu koju su prodavali straserovci, falangisti, lepenovci, Alan de Benoa, Nik Grifin, crveno-zeleno-smeđa alijansa itd. isl. Pokušaj je, naravno, neuspešan jer se magla ne da adekvatno iseći, zapakovati i „uvaliti“ nesrećnim mušterijama. Ono što će svakako biti uspešno, a što nam je iskustvo pokazalo, da svaka idiotska trećeputaška epizoda samo ojačava državističku levicu i njen revanš, a slabi liberalizam, ljudska prava i slobodno tržište.
Što je, podozrevam, mnogima na lažnoj MAGAre desnici, baš kao i mnogima u Srbiji, zapravo i cilj.
Ali bar na ovom portalu valjda ne?.
* Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.
Naučni savetnik Astronomske opservatorije u Beogradu