Studentski protest i referendumska strategija – drugi deo
Photo:Foto: R.Z./ATAImages
Osim promene izbornog sistema, mislim da postoji osnov da se predloži i drugo sistemsko rešenje, a to je da se RTS podeli između vlasti i opozicije. Postojeći zakoni čvrsto predaju RTS pod kontrolu skupštinske većine (dakle, partije na vlasti).
Kako je trenutno nemoguće osigurati izbor nepristrasnog uredništva RTS, mnogo je manje zlo uvesti prvilo da poslanici koji su glasali za izbor vlade takođe biraju uredništvo RTS, a poslanici koji su glasali protiv izbora vlade da biraju uredništvo RTS2. No, kakva god bila odluka o konkrentom referendumskom zahtevu, da se vratimo referendumskoj strategiji.
Prema Ustavu Srbije i zakonu o referendumu i narodnoj inicijtivi, Narodna skupština je obavezna da raspiše referendum na zahtev 100.000 birača. Dobro organizovana referendumska kampanja može skupiti 200.000 ili 300.000 ili 500.000 potpisa, u svakom slučaju dovoljno da se ne može oboriti na osnovu nedostataka validnih potpisa. Međutim, pošto polazimo od toga da će partija na vlasti varati, da vidimo gde bi sve mogli pokušati da varaju i kakvi bi odgovori mogli biti.
Prvo, mogli bi tvrditi da nema dovoljno validnih potpisa. Drugo, mogli bi uraditi kao sa narodnom inicijativom „Kreni-promeni“ – zaboraviti je u fioci. Treće, mogli bi pokušati da kradu na glasačkim mestima. Četvrto, mogli bi pokušati varanje nakon glasanja, dodavanjem fantomskih glasačkih listića.
Lepota referendumske kampanje je u tome što se tokom nje, dakle i pre održavanja samog referenduma, menja klima u društvu na način koji nikako ne odgovara vlastima.
Prvo, studenti i njihovi podržavaoci demonstriraju rast podrške kroz javno vidljivo skupljanje potpisa.
Drugo, studentska strana demonstrira samopouzdanje, jer je ona ta koja proziva vlast na prebrojavanje koga ima više. Na taj način se izbegava izborna zamka koju Vučić redovno koristi, jer je na izborima lako podeliti opoziciju pitanjima Kosova, Srebrenice, NATO, gej prava i sl. Na referendumu toga nema, fokus je na konkretnom pitanju i podeli na „za i protiv“.
Treće, Vučić i SNS se primoravaju da osporavaju nešto što i deo njihovih iskrenih pristalica lako može podržati: zašto da ugovori budu tajni? Zašto da se poslanici ne biraju direktno na ime i prezime? Zašto da samo vladajuća partija uvek kontroliše RTS?
Četvrto, referendum daje priliku nezadovoljnicima unutar SNS da miniraju svoju partiju. Na izborima je to nemoguće, jer znaju da kao otpadnici nemaju šansu ni da privuku opozicione glasove niti da kao otvoreni protivnici Vučića privuku Vučićeve glasače.
Dodatno, niko ne brani organizatorima referenduma da formiraju fantomske grupe (bar na društvenim mrežama) koje bi bile „za predsednika Vučića, ali protiv SNS“, odnosno „za Vučića, ali i za studentske referendumske zahteve“. Čak te fantomske grupe mogu širiti narativ da se Vučić protivi referendumu jer nije obavešten dobro („lažu ga njegovi“) ili jer je ucenjen (bar je lako reciklirati naslovnice tabloida o tolikim zaverama protiv njega, od kojih su neke bile i unutar SNS).
Peto, projekcija samopouzdanja studentske strane kao većinskog dela Srbije stvara dilemu unutar vojske i policije, a već ta dilema može služiti za ispitivanje raspoloženja unutar sistema sile: ko je spreman da podrži, a ko da ostane pasivan u slučaju da većina naroda odluči da silom uđe u svoje institucije?
U ovom pogledu studenti mogu vrlo korisno da se oslone na mlade penzionere sistema bezbednosti koji još uvek imaju sveže kontakte „unutra“. Osim toga, i pripadnici sistema bezbednosti imaju decu studente koji ne traže smenu Vučića, već samo pošten referendum. Isto važi za sindikate javnih preduzeća od kojih zavisi sistem: vodovod, struja, energija…
Na osnovu izloženog, Vučiću je mnogo jeftinije da dopusti održavanje referenduma i da na njemu pokuša da vara. Ali, na svakom koraku na kom on pokuša da minira ili ukrade referendum, on će se susresti ne sa studentima, nego sa stotinama hiljada građana koji su sami sebe mobilisali potpisivanjem referendumskog zahteva i učestvovanjem u referendumskoj kampanji.
Ukoliko Vučić odbije referendum, samim tim će priznati da je u manjini, čime se legitimiše mobilizacija većine koja na osnovu prava svoje većine mora silom te većine ući u državne institucije i sprovesti neophodne reforme.
Ukoliko Vučić pristane na referendum, uz nadu da će ga pokrasti, izlaže se riziku da krađa na biračkim mestima bude mnogo teža protiv ujedinjenog opozicionog studentskog fronta, a da čak i njegovo proglašenje referendumske pobede završi prebrojavanjem na ulici. Do tada bi trebalo biti jasno svima na čijoj strani je većina.
*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.
Politikolog, Predavač na Webster Univerzitetu