Idolatrija „prirodnog“: budalasta zabava ekstremista
Photo: tilialucida/Shutterstock.com
Krajem 2023. i početkom ove godine u Evropi se ponovo vodila rasprava o sintetičkom mesu. Italijanski resorni ministar sa živopisnim prezimenom Lolobriđida je dospeo na naslovne strane svojom izjavom kako će „Italija će biti prva nacija bez sintetičke hrane i želi da postane primer drugima kako regulisati tu industriju.“
Visoki funkcioner navodno konzervativne stranke pod takođe živopisnim imenom Braća Italije ovime je postigao svojevrstan rekord „za Ginisa“, sabivši neviđen broj budalaština u jednu kratku rečenicu. Njegovi navodni ideološki protivnici na ekstremnoj postmodernističkoj woke levici ga verovatno gledaju sa otvorenom zavišću, jer je ovime Lolobriđida postao veći Žižek od Žižeka i gori Batler od Batlerove. Što mu se, naravno, može pošto je u bliskim ne samo političkim, već i porodičnim vezama sa premijerkom Đorđom Meloni.
Na stranu sad državističko mahanje „regulacijom“ i ideja da nekome treba „primer“ za tu otužnu pojavu, kao da baš svako ko se dočepa teške ruke državne sile ne zna da njom pritiska čitavo društvo i sve ekonomske aktere u njemu. Braća Italije su doduše novopridošli na političkoj sceni budući da, kao što je italijanski politički običaj, postoje u javnosti otprilike od pre 15 minuta, pa im se možda i može oprostiti neznanje. To je kao kad bi na sastanku u Atlantik Sitiju 1929. godine u prisustvu Al Kaponea, Bagzija Zigela, Dača Šulca, glava klana Gambino i drugih istaknutih mafijaša, neki novajlija Pera Gangster uzeo reč i počeo da objašnjava kako treba prati novac i ulagati u kazina i bordele.
Mnogo idiotskija stavka u nastupu ministra Lolobriđide je njegovo podsećanje na još jednu osveštalu „tradiciju“, naime desničarsko ispiranje mozga sa vrlinama „prirodnog“ kao navodnoj suprotnosti svemu onome što je „veštačko“ ili „sintetičko“. Po uzoru na onog našeg sugrađanina koji je u uličnoj anketi izjavio kako niko ne može da nas natera da jedemo „paradajz sa genima“, tako i ministar Lolobriđida slabo razume o čemu priča, ali ga to nimalo ne ometa da o tome ima čvrst i nepokolebljiv stav. Što je, naravno, za slučajno odabranu uličnu budalu sasvim u redu, ali za nosioca izvršne vlasti je katastrofalno. Na potonjem mestu, „čvrstina i nepokolebljivost“ kojima se budaline masovno dive, obično su odraz miloševskog „zarobljenog uma“ i totalitarnog pogleda na svet.
Naravno, onome ko neće da vidi džaba objašnjavati kako su i zemljotresi, vulkanske erupcije, eksplozije supernovih i druge kataklizme podjednako prirodne kao i navodno „prirodno meso“ koje konzumiraju. Supervulkanska erupcija koja je 251 milion godina izazvala smrt i do 96% svih živih vrsta na planeti (!) bila je – znate već – sasvim prirodna. Bakterije, virusi, prioni, parazitizam, kanibalizam, incest – sve su to potpuno prirodne pojave. Velike boginje, malarija, antraks, kuga, kolera, difterija, lepra, dečija paraliza – pršti od prirodnog. Iznad i pre svega drugog, smrtnost dece od 75% i više je takođe, pogodili ste, savršeno prirodna. Upravo je neprirodno, odnosno veštačko i sintetičko to što mi u civilizaciji radimo da decu, koju je u većini upravo priroda osudila na smrt brzo po rođenju, spasavamo i omogućavamo da imaju dug i kvalitetan život; kako to već biva, mnogi postanu ostrašćeni pobornici „svega prirodnog“, bez trunke samorazumevanja.
Tvrditi da je nešto dobro zato što je prirodno ili odraz neznanja ili moralne otupelosti – ili oboje.
I tako je to širom sveta. U SAD, na primer, imamo Takera Karlsona, čiji je ekstremizam često maskiran duhovitošću i erudicijom. Najkarakterističnija njegova izjava, koja je kao i u drugim takvim slučajevima prošla u potpunosti ispod radara ljudi koji ga kritikuju iz mnogo slabijih razloga, jeste da on ne želi ikada da živi, pa čak ni duže da boravi u bilo kakvoj građevini koja nije sačinjena „od prirodnih materijala“. Naravno, svako ima pravo da želi da živi u drvenoj kolibi, ima neke rustične lepote u tome. Sad zamislimo na trenutak – kao misaoni eksperiment – da svih 8 milijardi ljudi na Zemlji požele da žive na Takerov način; lako je izračunati da bismo za tili čas ostali bez ijednog stabla drveta na planeti. To bi sigurno doprinelo Procvatu Prirode!
Ali ovaj trend je još mnogo jači u Evropi, gde je neoludizam i strah od modernosti oduvek bio daleko jači (paradoksalno, to nije dovelo do većeg upliva ekoloških ideja na realnu politiku i očuvanja većih prostora kao enklava i rezervata prirode, ta tendencija je uopšteno daleko jača u SAD). Ministar Lolobriđida, koji se politički kalio u Italijanskom socijalnom pokretu u doba kad je glavna zvezda te stranke bila Alesandra Musolini, ne deluje kao neko kome bi emisija gasova staklene bašte do koje dovodi stočarstvo ili pak patnje miliona sistematski ubijanih prasića i pilića nešto značile.
Čovek ne mora uopšte biti motivisan brigom za prava životinja, ništa više nego što moramo biti motivisani brigom za kaučukovo drvo da bismo preferirali veštački kaučuk u odnosu na „prirodni“. Taker Karlson se još nije oglasio na temu da li vozi samo automobile čije su gume izrađene od prirodnog kaučuka – pošto bi to bio jedini dosledni nastavak idolatrije svega prirodnog.
I na jednoj i na drugoj strani ove debate oseća se snažno prisustvo antinaučnih doktrina, u ovom slučaju posebno odavno prevaziđenog vitalizma i esencijalizma u biologiji. Ne, živa bića ne karakteriše nikakva mistična vis vitalis kao što se nekada verovalo, nikakav okultni „faktor X“ koji razlikuje atome i molekule u pilećem bataku od atoma i molekula u, na primer, Marčisonskom meteoritu ili betonskom zidu stana u kojem ovo pišem. Živa bića su proizvod biološke evolucije, o kojoj danas znamo jako, jako mnogo i odlično razumemo poreklo i strukturu relevantnih bioloških makromolekula. Upravo zahvaljujući tom veličanstvenom saznanju u stanju smo da ponovimo te procese u laboratoriji i kreiramo veštačko/sintetičko meso. Ono neće – nasuprot tvrdnjama alarmističkih budalaša i veganskih ideologa – zaustaviti klimatske promene, ali će svakako imati određeni pozitivan efekat i na klimatskom, baš kao i na etičkom polju.
Suviše je rano govoriti o hipotetičkim dugoročnim rizicima sintetičkog mesa – ali oni neće biti ništa „manje prirodni“ nego eminentno prirodni rizici prirodnog mesa: hipertenzija, dijabetes tipa 2, povećana učestanost kolorektalnih tumora, itd. isl. Sve to već imamo. Dodatni rizik može postojati – ali je na sadašnjem nivou čisto spekulativan. I taj spekulativni rizik treba uporediti sa vrlo jasnom koristi ne samo u vidu efikasnije poljoprivrede i smanjenja ogromnih antropogenih emisija ugljenika koje potiču od proizvodnje „prirodnog“ mesa, nego i moralnom koristi od smanjenja brutalnog ubijanja životinja, a potencijalno i – nižom cenom. Ovaj poslednji faktor možda još uvek nije ostvaren – ali će svakako biti u jednom trenutku, potpuno identično kao što je veštački kaučuk u prvo vreme bio skuplji od prirodnog. Ali to što se o tome i drugim ekonomskim momentima ni ne diskutuje, već se kvazi-debata vodi na terenu nebulozne filozofske distinkcije „prirodnog“ i „veštačkog“ jasno pokazuje da su inicijatori histerije protiv sintetičkog mesa ne samo prirodnonaučni, već i ekonomski ignoramusi.
Naravno, to možda nije ni čudno u politici zemlje kao što je savremena Italija, gde su dominantne figure poslednjih decenija bili Silvio Berluskoni, Bepe Grilo i Mateo Salvini. Posebno je ovaj poslednji otužna kreatura: neko ko se otvoreno divi Đentileu i Evoli, idejnim stubovima Musolinijevog fašizma i ko je krstio sopstvenu partiju po svom imenu (Lega per Salvini Premier, prevod nepotreban), što nije viđeno još od doba Lenjina i podseća na prakse afričkih plemenskih diktatora poput Idija Amina Dade i Fransiska Masijasa Ngueme. Ali sve to nije iznenađujuće za personu koja je koliko 1997. godine – a da se podsetimo, makar morali brojati na prste, to je jedna, dve, tri, četiri… osam godina nakon pada Berlinskog zida (!) – učestvovala na regionalnim izborima na izbornoj listi Comunisti Padani (prevod opet nepotreban). I to je jasan dokaz da Salvinija i ne treba tretirati kao čoveka – u pitanju je hodajuća teorija potkovice, eksponat A koji sa matematičkom preciznošću i neumoljivom egzaktnošću pokazuje u kojoj meri je pogubna sinergija totalitarne ideologije i Orteginog „čoveka mase“.
Vredi ponoviti: ovo ne mora imati ikakve veze sa ekološkom svešću ili etičkim pitanjima vezanim za tretman životinja koje se gaje radi ishrane. Fašistički pokreti su tradicionalno bili opsednuti čistoćom, koja uključuje i čistoću životne sredine, glupetanjima o „Majci Prirodi“ i „organskom društvu“, a često i nametljivim vegetarijanstvom ili onim što se u nacizmu promovisalo kao die Biodynamische Landwirtschaft, a što je verzija otvoreno pseudonaučne doktrine Rudolfa Štajnera.
Sa druge strane, ne treba mnogo podsećati u kojoj meri je komunizam bio ekološki destruktivan gdegod se zapatio (primere toga vidimo uživo na mnogim lokacijama u Srbiji koje se do danas nisu oporavile od nasilne „industrijalizacije plus elektrifikacije“, što reče jedan masovni zločinac). Nezavisno od toga kom krilu totalitarizma pripadali, veliki je to šator i ima dovoljno mesta za sve koji treba da nekako opravdaju svoje „stomačno“ gađenje prema bilo čemu, nezavisno da li su u pitanju Jevreji, bankari sa Vol Strita, jevrejski bankari sa Vol Strita ili veštačko meso.
Konzervatizam u onom obliku u kojem ga navodno predstavljaju Lolobriđida (a nije Đina) ili Taker Karlson nije nikakva brana komunizmu nego, naprotiv, njegov odraz u ogledalu. U skladu sa večito živom teorijom potkovice, populistički kolektivizam se može premazati raznim bojama i šminkama, ali mu suština ostaje ista: dogmatski prezir prema individualizmu, slobodi volje, kreativnosti i spontanosti, te pretvaranje pojedinca u automat kojim se upravlja na daljinu, prema interesu ideološke dogme. U potonje spada i daljinsko podsticanje gađenja prema bilo čemu, naročito onome što se ne razume.
Dobrim delom to je upravo ono što je veliki Fridrih Hajek elegantno formulisao u svom eseju „Zašto nisam konzervativac“ – okrenutost ka prošlosti je samo tanka maska iza koje se suviše često skriva poštovanje prema neznanju koje je tu (lažno-zlatnu) prošlost karakterisalo. Istinski slobodan čovek je okrenut ka budućnosti, ne plaši se napretka koji ta budućnost donosi, ne plaši se ni veštačke inteligencije, ni veštačkog mesa, ni drugih tekovina nauke. Makar i iz tako „prizemnih“ – sa stanovišta impozantnih umova koji u javnom govoru nastupaju sa znanjem tipične pijandure ispred dragstora – razloga kao što je saosećanje sa pilićima ili prasićima.
Uostalom, kao što je briljantno opisano u Životinjskoj farmi, potonji kognitivno često ne zaostaju za značajnim segmentom biračkog tela.
*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.
Naučni savetnik Astronomske opservatorije u Beogradu