Zašto postoji opasnost da EU promeni politiku konkurencije?
Photo by Antoine Schibler on Unsplash
Ovo će vam možda zvučati šokantno, ali evropska birokratija nije uvek baš najpametnija sila univerzuma.
Odličan primer evrokratskog ludila jeste AI Act, kojim se reguliše veštačka inteligencija. Centri inovacija i razvoja veštačke inteligencije su u SAD i Kini, ali će ga zato EU da im doskoči time što će da je reguliše.
Drugi dobar primer jeste nedavni izveštaj Marija Dragija, bivšeg italijanskog tehnokratskog premijera i potom guvernera Evropske centralne banke, koji je sa velikom grupom saradnika napisao sada već mnogo citirani izveštaj o razvoju evropske ekonomije. Izveštaj je prilično obiman, i daje prilično sumornu sliku stanja evropske privrede, posebno u tehnološkim inovacijama, i postao je okosnica diskusija o tome šta bi lideri EU trebalo da preduzmu.
Na primer, misija nove komesarke za konkurenciju, Terese Ribere, koja upravo deluje po preporukama ovog Dragijevog izveštaja, jeste napuštanje postojećih (i dobrih) pravila antimonopolske politike u korist diskrecionih političkih odluka. Ove promene načelno imaju za cilj podsticanje inovacija i zelenu tranziciju. Umesto toga, one rizikuju da podstaknu burazerski kapitalizam i zatvore tržište regulacijama, fragmentiraju jedinstveno tržište i, na kraju, ugroze konkurentnost EU umesto da je pomognu.
Ordoliberalni temelj
Da bismo razumeli trenutnu evropsku antimonopolsku politiku, potrebno je da se vratimo u međuratnu Nemačku i njenu ordoliberalnu školu, razvijenu na Univerzitetu u Frajburgu 1930-ih i 1940-ih od strane Valtera Ojkena i Franza Bema. Direktno posmatrajući kako je ekonomska koncentracija omogućila nacistički totalitarizam, nemački ordoliberali su tvrdili da je disperzovana ekonomska moć ključna za tržišnu efikasnost i demokratsku stabilnost. Ovo intelektualno nasleđe i dalje oblikuje fokus EU u domenu politike konkurencije. Za ordoliberale, antimonopolska politika je ustavna garancija slobodnog društva — koncept koji su nazvali ekonomskim ustavom.
Naravno, evropska antimonopolska politika prilično je evoluirala je od ovih uvida razvijenih sredinom 20. veka. Osnivanjem Kancelarije glavnog ekonomiste u DG za konkurenciju evropska politika konkurencije je ustanovljena na čvrstim nogama na uvidima savremene ekonomske teorije. Istraživanja o mrežnim efektima i konkurenciji na platformama, na primer, bila su razlog intervencije na digitalnim tržištima.
Ova filozofija oblikuje skepticizam EU prema visokim tržišnim udelima pojedinačnih kompanija i njihove odbrane takvog stanja na osnovu efikasnosti i korisnosti po krajnje potrošače, što je pristup koji više dominira u SAD, gde je politika konkurencije bila više izložena čikaškoj školi koju je u domenu konkurencije definisao Aron Dajrektor (zet nešto poznatijeg Miltona Fridmana, preko svoje sestre Rouz). Amerikanci u načelu imaju manje problema sa visokim tržišnim učešćem, ukoliko se pokaže da će usled tako kreiranog porasta efikasnosti doći do pada cena za potrošače.
Pravni stubovi evropske konkurencije
Pristup EU konkurenciji oslanja se na tri glavna pravna stuba:
1.Pravila protiv antikonkurentskog ponašanja,
2. Kontrola spajanja kompanija kako bi se sprečila štetna konsolidacija,
3. Pravila o državnoj pomoći koja sprečavaju da države članice subvencijama podržavaju svoja preduzeća nauštrb njihove konkurencije.
Poslednja dva stuba sada su na udaru kritika. Protivnici tvrde da pravila o spajanjima sprečavaju firme da dostignu dovoljan obim, čime ne mogu da dostignu ekonomiju obima i postanu globalni igrači, dok pravila o državnoj pomoći blokiraju inicijative industrijske politike pojedinačnih država članica usled čega izostaju evropski šampioni u novim tehnologijama. Pravila o državnoj pomoći već su oslabljena sukcesivnim privremenim okvirima tokom kriza, dok se Dragijev izveštaj fokusira na kontrolu spajanja.
Dvostruka kritika ovog pristupa
1. Tržišni pristup
Prva grupa protivnika dolazi iz tradicije slobodnog tržišta (vidite gore čikašku školu). Oni tvrde da se tržište samokorigovanjem može nositi sa tržišnim koncentracijama, čineći strogu antimonopolsku politiku nepotrebnom. Ukoliko se negde stvori monopol koji će donositi visoke profite, to će biti veći podsticaj za nove igrače da uđu na to tržište, čime će profiti pasti a dojučerašnji monopolista biti izložen konkurenciji. Greške u blokiranju prokonkurentskog ponašanja (na primer, spajanje dve kompanije sa dominantnim tržišnim učešćem) mogu biti skuplje od dozvoljavanja antikonkurentskih ponašanja (pojava monopolskog profita), jer su posledice ovih grešaka privremene zbog ulaska novih takmaca na tržište.
2. Intervencionistička kritika
Zastupnici industrijske politike tvrde da pristup EU sprečava evropske firme da dostignu globalnu konkurentnost. Prema Dragijevom izveštaju, Evropi preti rizik zaostajanja u kritičnim tehnologijama ukoliko ne dozvoli formiranje velikih inovativnih kompanija koje će postati globalni tehnološki lideri.
Zašto evropski pristup funkcioniše
Evropska politika konkurencije donela je bolje ishode potrošačima u mnogim sektorima. Na primer, sam Dragijev izveštaj tvrdi da su niže cene telekomunikacija u Evropi smanjile profitabilnost telekomunikacionih kompanija i time ograničile inovacije.
Međutim, trenutno pristup evropskoj politici konkurencije donosi opipljive koristi za potrošače: niže cene, povećan saobraćaj podataka i pristupačne usluge jasni su dokazi da ova strategija ima neke rezultate. Sprečavanjem domaćih duopola i konsolidacija od četiri na tri kompanije, EU je osigurala da konkurencija ostane dinamična, sprečavajući dominantne firme da uguše inovacije i izbor potrošača.
Međutim, Dragijev izveštaju predlaže ublažavanje pravila konkurencije pod izgovorom podsticanja inovacija i konkurentnosti. Ovo može da razori sistem koji je održao evropska tržišta koliko-toliko dinamičnim. Argument da su veće firme ili nacionalni šampioni neophodni za globalnu konkurentnost zvuči jako lepo, ali zanemaruje stvarnost da sama veličina kompanije nije dovoljan pokretač inovacije.
Umesto toga, ukorenjeni monopoli i duopoli često smanjuju odgovornost i guše konkurentski pritisak koji podstiče tehnološki napredak, a on najčešće dolazi od novih inovatora koji hoće da razbiju postojeći status quo. Da parafraziramo Bila Gejtsa koji je u jednom davnom intervjuu na pitanje novinara ko je Majkrosoftu najveći konkurent odgovorio da to ne zna, ali da su to sasvim sigurno neki klinci koji sada nešto čeprkaju u nekoj garaži.
Problem zašto evropske kompanije nisu toliko uspešne u globalnoj trci nije u previše strogoj primeni antimonopolskih pravila, već u regulatornoj fragmentaciji među državama članicama. Prekogranična spajanja, kada zaista ne narušavaju konkurenciju, već se u praksi odobravaju, kao u slučaju Stellantisa gde su spojeni francuski PSA i italijansko-američka FCA grupa.
Pojednostavljivanje propisa i podsticanje zaista integrisanog jedinstvenog tržišta (posebno uključujući i produbljivanje finansijskog tržišta) bi verovatno dalo bolje rezultate od slabljenje antimonopolskih pravila. Dozvoljavanje političke diskrecije da zameni stroge ekonomske principe u politici konkurencije rizikuje jačanje burazerskog kapitalizma i regulatorno zarobljavanje (gde se donose oni propisi koji odgovaraju samo pojedinačnim kompanijama, ne i pojedinačnoj grani ili celokupnoj privredi).
Novi dirižizam – mešavina politizovanih antimonopolskih odluka, ublaženih pravila o državnoj pomoći i neograničenog favorizovanja – narušio bi ekonomsku dinamiku EU i načelo jedinstveno tržište Evrope na kome je građen njen ekonomski prosperitet. Fragmentacija bi došla zbog spekulativnih političkih interesa i nacionalnih ciljeva pojedinačnih država članica, u konačnici bi došlo do povećanja cena za potrošače i ugušilo inovacije.
Ovakav pristup liči na proverbijalno klanje vola zbog jedne šnicle. Umesto toga, bilo bi mnogo bolje ako bi Evropska komisija rešila da ukloni i dalje postojeće barijere usled koga je zajedničko tržište i dalje mnogo fragmentisanije nego što je to slučaj sa unutrašnjim tržištem SAD, i malo poradilo na olakšavanju poslovanja evropske privrede. Od prilično skupe i nedovoljno promišljene energetske politike, prevelikog birokratskog aparata i previsokih poreza, nešto što je već prilično jasno da ugrožava razvoj start ap ekosistema u Evropi, ali se ne rešava. Upravo ove kompanije treba da donesu nove tehnološke inovacije koje EU toliko željno priželjkuje. Pravljenje nacionalnih tehnoloških šampiona sigurno neće olakšati život ovakvim malim, brzo rastućim kompanijama.
Ovo ne znači da je antimonopolska politika EU do sada bila savršena. Dobar primer je zabrana rabata (popusta) koje velike kompanije često daju svojim mušterijama kao deo politike lojalnosti (Intel je 2009. kažnjen od strane EK sa 1 milijardom USD zbog ovakvih popusta, da bi 2017. uspeli da dođu do novog suđenja).
Glavni urednik Talasa