Virus dečje paralize pronađen je u otpadnim vodama u Evropi – šta da radimo?
Photo by Online Marketing, Unsplash
Svetska zdravstvena organizacija (SZO) je 1988. pozvala je na globalno iskorenjivanje poliovirusa koji izaziva dečju paralizu. U toku od samo jedne decenije, jedan od tri soja poliovirusa bio je gotovo iskorenjen — što znači trajno smanjenje broja novih slučajeva ove bolesti na nulu širom sveta. Ali otkuda on ponovo u Evropi, i kako da se od njega zaštitimo?
Dečja paraliza, poznata i kao poliomijelitis, izuzetno je zarazna bolest uzrokovana poliovirusom. Napada nervni sistem i može dovesti do potpune paralize u roku od nekoliko sati. Virus ulazi kroz usta i razmnožava se u crevima. Inficirane osobe izbacuju poliovirus u okolinu putem fekalno-oralnog prenosa.
Otprilike jedna od 200 infekcija dovodi do nepovratne paralize (obično nogu). Od onih koji postanu paralizovani, 5–10% umire zbog paralize mišića za disanje. Jedini lek za ovakve slučajeve bila su veštačka pluća, a pacijentima je bila potrebna celodnevna nega.
Od Ruzvelta do Donalda Saterlenda
U današnoj eri vakcina, teško je razumeti da je pre samo jedne ili dve generacije mogućnost dobijanja poliovirusa, i shodno tome ozbiljnih komplikacija ili smrti, bio prilično verovatan. Od dečje paralize bolovali su kanadski glumac Donald Saterlend (koji je uglavnom uspeo da se oporavi), meksička slikarka Frida Kalo (obolela je sa 6 godina, i do kraja života je teško harmala), izraelsko-američki violinista Jicak Perlman (do kraja života je morao da koristi štake i proteze za noge), kao i milioni druge dece.
Ali nisu samo dela bila pogođena – američki predsednik Frenklin Ruzvelt je polio “zakačio” sa 31 godinom i nakon toga uglavnom se kretao u invalidskim kolicama, dok se britanski pisac naučne fantastike ser Artur Klark zarazio sat tek 45 godina.
Poliovirus ponovo u Evropi
Od 1988. godine, globalni broj slučajeva poliovirusa smanjen je za više od 99%. Danas su samo dve zemlje — Pakistan i Avganistan — i dalje „endemske“ za dečju paralizu, što znači da se bolest u tim zemljama redovno prenosi.
Međutim, u poslednjih nekoliko meseci poliovirus je otkriven u otpadnim vodama u Nemačkoj, Španiji i Poljskoj. Za sada nema potvrda o infekcijama u populaciji, ali ovo predstavlja ozbiljno upozorenje za Evropu, koja je proglašena slobodnom od dečje paralize 2002. godine. Svaka rupa u pokrivenosti vakcinacijom mogla bi dovesti do ponovnog izbijanja bolesti.
Sojevi poliovirusa koji potiču iz regiona gde virus i dalje cirkuliše uzrokovali su epidemije među nevakcinisanim osobama u Tadžikistanu i Ukrajini 2021. godine, kao i u Izraelu 2022. godine. S druge strane, u Velikoj Britaniji — gde je poliovirus otkriven u otpadnim vodama 2022 — nije za sada zabeležen nijedan slučaj paralitičke bolesti. Ovo malo ohrabruje, jer pokazuje da ova detekcija virusa ne mora da znači i širenje ove opasne bolesti. Ali razloga za opreznost svakako ima.
Otkud poliovirus u otpadnoj vodi?
U oblastima sa nedovoljno imunizovanom populacijom, virus može slobodno da cirkuliše i dalje izazivati paralizu. Ali u zajednicama sa dobrom pokrivenošću vakcinacijom, virus često ostaje ograničen na infekcije bez simptoma (takozvane “asimptomatske” slučajeve).
U tom smislu, samo prisustvo virusa u životnoj sredini može biti poput “kanarinca u rudniku uglja”. Upozorava zdravstvene vlasti da provere pokrivenost vakcinacijom i preduzmu mere kao što su jačanje kampanja vakcinacije, poboljšanje pristupa zdravstvenoj zaštiti i unapređenje nadzora nad bolestima kako bi se sprečile epidemije.
Nadzor otpadnih voda, pristup koji je ojačan tokom pandemije COVID-19, pokazao se kao veoma važan za rano otkrivanje izbijanja bolesti. Otpadne vode su bogat izvor informacija: one sadrže mešavinu ljudskih izlučevina, uključujući viruse, bakterije, gljivice i hemijske tragove. Analizom ove mešavine, zdravstvene institucije mogu mnogo toga da saznaju o zdravlju opšte populacije.
Poliovirus povezan sa vakcinama
U evropskim zemljama u otpadnim vodama za sada su pronađeni tragovi samo poliovirusa vakcinskog porekla, koji nastaju iz oslabljenog poliovirusa sadržanog u oralnoj vakcini. Ako ovaj oslabljen virus dovoljno dugo cirkuliše među nedovoljno imunizovanim grupama ili osobama sa oslabljenim imunološkim sistemom (na primer, kod pacijenata sa transplantacijom ili osoba na hemoterapiji), može se genetski vratiti u oblik koji može izazvati bolest.
Postoji i druga vrsta vakcine — inaktivisana poliovakcina (IPV) — koja ne može da se vrati u opasni oblik. Međutim, ona je skuplja i složenija za primenu, jer zahteva obučene zdravstvene radnike. To u praksi ograničiti njeno korišćenje u velikom broju zemalja, upravo tamo gde je potreba za vakcinacijom veća.
Vakcinacija, vakcinacija, vakcinacija
Uprkos svojim slabim stranama, upravo je oralna poliovakcina bila ključna za iskorenjivanje određenih sojeva poliovirusa širom sveta, jer je bila jeftina i laka za masovnu primenu. Pravi problem, međutim, nastaje kada je pokrivenost populacije vakcinacijom nedovoljna.
U 2023. godini, pokrivenost vakcinacijom jednogodišnjaka u Evropi iznosila je oko 95%, što je iznad praga od 80% potrebnog za „kolektivni imunitet“. U Španiji, Nemačkoj i Poljskoj, pokrivenost sa tri doze kreće se od 85% do 93%, što štiti većinu ljudi od teških oblika bolesti. Ipak, nedovoljno imunizovane grupe i osobe sa oslabljenim imunološkim sistemom i dalje su u riziku.
Kod nas se za vakcinaciju ne koristi oralna, već vakcina koja se ubrizgava u mišić, i vakcina protiv poliovirusa je jedna od obaveznih vakcina. Primarna vakcinacija sprovodi se putem tri doze vakcine nakon navršena dva meseca života, potom revakcinacije jednom dozom vakcine u drugoj godini života i pre polaska u školu.
Nakon velikog pada stope vakcinacije u Srbiji zabeležene tokom 2021. (prema izveštaju Instituta za javno zdravlje, stopa vakcinacije MMR vakcinom pala je ispod 75%) došlo je blagog poboljšanja pa je u 2022. ona preko 80% za jednogodišnju decu i respektabilnih 90% za sedmogodišnjake.
Najbolja odbrana od dečje paralize – naučna pismenost
Tragovi poliovirusa u fekalnim vodama u Evropi su dobar znak da bi visoku stopu vakcinacije trebalo da zadržimo. U ovim naporima najveći neprijatelj kontraintuitivno nisu manje obrazovani roditelji sa sela, već urbana gradska klasa, prvenstveno iz Beograda i Novog Sada. Prema Batutovom istraživanju o vakcinaciji iz 2017. Procenat roditelja iz seoskih sredina koji su vakcinisali decu iznosio je 95,8% a iz gradskih 90,3%. Situacija je nešto gora lada se porede roditelji samo sa osnovnom školom (96,2%) u odnosu na one sa fakultetom (87,5%).
https://www.unicef.org/serbia/znanje-stavovi-i-prakse-u-vezi-sa-imunizacijom-pregled
Ovo je verovatno posledica psihološkog efekta prisutnosti (availability bias). Teško je u svojoj okolini videti teško bolesnu decu od ovih bolesti (upravo zbog same vakcinacije) pa nam to deluje kao prilog u dokaz tvrdnji da vakcinacija možda i nije više potrebna, ili da više šteti nego što štiti.
Drugi razlog je verovatno popularnost tvrdnje da je “prirodno” nešto dobro, i da treba živeti u skladu sa “prirodom”. Vakcine su veštačke, i kao takve štetne i nepotrebne. Problem je u tome što zagovornici ovakvih stavova ne razumeju (ili ne žele da razumeju) da nema ništa prirodnije nego da vam polovina dece umre kao odojčad od boleština koje sada lako preveniramo vakcinom ili lečimo antibioticima.
Zato nam nam je potrebna naučna pismenost. Da bismo razumeli svet oko nas i doneli informisane odluke.
Glavni urednik Talasa