Šta nam film „Kum“ govori o vladi
Photo: beritasatu
Nije poznato da li je Frensis Ford Kopola ikada čitao Mareja Rotbarda, ali je očigledno da dobro razume prirodu moći – i vlasti.
Nedavno sam svog devetnaestogodišnjeg sestrića upoznao s filmom Kum, remek-delom Frensisa Forda Kopole iz 1972. godine, nagrađenim Oskarom. Film sam već gledao nekoliko puta, ali uvek je posebno iskustvo gledati ga sa nekim ko ga gleda put vidi. Ovog puta, bilo je još zanimljivije jer sam ga gledao nakon što sam pročitao roman na kom je film zasnovan. Na moje iznenađenje, sestrić se oduševio filmom. Nekoliko nedelja kasnije odlučili smo da pogledamo i film Kum 2.
Za one koji nisu upoznati sa pričom, prvi deo filma počinje svadbom. Ćerka Vita Korleonea (Marlon Brando), poznatijeg kao „Don“ se udaje. Tokom svadbe upoznajemo sve važne likove i složene odnose unutar porodice Korleone i njihove krimi imperije.
Vito je moćni i ugledni mafijaški bos. Iako se bavi kriminalom, rukovodi se čašću, lojalnošću i dužnošću prema porodici. Njegova deca su Soni (Džejms Kan), brz na jeziku i delu, Fredo (Džon Kazal), dobrodušan ali prilično nespretan, Koni (Talija Šajer), razmažena i nesrećno udata, i Majkl (Al Paćino), ratni heroj s dobrim srcem, koji u početku nastoji da se distancira od porodičnih poslova.
U uvodnim scenama događa se nekoliko ključnih stvari. Vidimo da FBI prati porodicu Korleone. Takođe, kroz susret s italijanskim pogrebnikom Bonaserom, koji traži pomoć nakon što su njegovu ćerku brutalno napali i unakazili dvojica mladića, upoznajemo Vitovu filozofiju pravde.
Bonasera: Tražim pravdu.
Don Korleone: To nije pravda. Vaša ćerka je živa.
Vito odbija da naredi njihovo ubistvo, ali se slaže da treba kazniti počinioce na način koji on smatra primerenim.
„Dajte taj posao Klemenci“, kaže svom povereniku Tomu Hajgenu (Robert Duval). „Želim ljude kojima mogu da verujem, ljude koji neće preterati. Mi nismo ubice, uprkos onome što ovaj pogrebnik možda misli…“
Za Vita, pravda podrazumeva kaznu koja odgovara zločinu, čak i kada je ta „pravda“ izvan zakonskih okvira.
Porodica Korleone, uprkos kriminalnom miljeu, u mnogo čemu liči na tipičnu američku porodicu. Ima hijerarhiju, ali i svoje unutrašnje probleme. Soni ima kratak fitilj i slabost prema ženama, što pokazuje kada uništi kameru FBI fotografa i povede deverušu na „privatan razgovor“. Fredo je dobar, ali naivan i pomalo smotan. Koni je razmažena i ima loš izbor partnera – njen muž je nasilan. Majkl, koji je u početku Vitov najdraži sin i ratni heroj, na kraju biva uvučen u porodične poslove sudbinom koju nije sam birao.
Prava drama počinje kada trgovac drogom, Virdžil Solozo, traži Vitovu podršku za ulazak u narko-biznis. Vito to kategorički odbija jer smatra da droga prelazi granice moralno prihvatljivog, čak i u svetu kriminala. Solozo na to odgovara pokušajem ubistva Vita, što ne uspeva, ali ga teško rani.
Majkl, koji je u početku bio potpuno udaljen od porodičnih poslova, preuzima odgovornost i počinje sa nizom osvetničkih napada na Soloza i njegove saradnike. Zbog toga je primoran da pobegne na Siciliju kako bi izbegao zakon i rivalske bande. Međutim, po povratku u Ameriku, Majkl konsoliduje moć kroz niz hladnokrvno isplaniranih poteza i ubistava. Na kraju, Majklovo pribegavanje nasilju kako bi zaštitio porodicu i osigurao sopstvenu poziciju ostavlja publiku s mešovitim osećajem – zadovoljstvo zbog pravde nad neprijateljima, ali i gorčinu zbog cene koju plaća. Njegove odluke ga možda koštaju porodice, ali i njegove duše.
Ko je ovde naivan, Kej?
Nakon odgledanih filmova usledili su žustri razgovori. Mnogi su tvrdili da je nastavak iz 1974. godine bolji od originala. To je česta tema diskusija, ali se ne slažem s tim. Ono što mi je upečatljivo nakon gledanja ovih filmova jeste paralela koju Kopola povlači između mafije i države.
Ova ideja se prvi put pojavljuje u originalnom filmu, u sceni između Majkla i Kej (Dajen Kiton), njegove bivše devojke koju pokušava da vrati u svoj život. Majkl se nedavno vratio sa Sicilije, gde mu je žena poginula u eksploziji automobila. Sada pokušava da ubedi Kej, koja je u međuvremenu bolje razumela prirodu posla porodice Korleone, da mu se vrati.
Majkl: Moj otac se ne razlikuje od bilo kog moćnog čoveka. Od čoveka koji je odgovoran za druge ljude, poput senatora ili predsednika.
Kej Adams: Znaš li koliko naivno zvučiš, Majkle? Predsednici i senatori ne ubijaju ljude.
Majkl: Oh. Ko je ovde naivan, Kej?
Na prvi pogled, Majklova tvrdnja deluje smešno – porediti Vita Korleonea sa senatorom ili predsednikom poput Džordža Vašingtona ili Henrija Kleja zvuči preterano. Ali Kejina reakcija udara poput groma: „Predsednici i senatori ne ubijaju ljude.“
Naravno da ubijaju. Svi to znamo, ali Majkl to zna bolje od većine. On je služio u Drugom svetskom ratu. Dobrovoljno se prijavio u vojsku, iako je njegov otac obezbedio da bude oslovođen služenja vojske.
Detalje o ovome saznajemo u briljantnoj retrospektivnoj sceni iz filma Kum 2, koja otkriva da je Majkl nekada bio idealista. U oštrom kontrastu s njegovim ciničnim bratom Sonijem, koji je one koji su se dobrovoljno prijavljivali u vojsku smatrao „budalama“, saznajemo da Majkl na regrute gleda kao na patriote.
Soni: Pa, ako tako misliš, zašto ne napustiš fakultet i ne pridružiš se vojsci?
Majkl: Jesam. Prijavio sam se u marince.
Nije važno da li se neko slaže sa Sonijem ili Majklom. Ono što je bitno jeste činjenica da je Majkl bio potpuno svestan da je američka vlada mobilisala oko 10 miliona ljudi tokom Drugog svetskog rata. Oni koji su odbili, bili su osuđeni na zatvor. Desetine hiljada ljudi poginuli su jer su im to naredili američki senatori i predsednik.
„Senatore, obojica smo deo iste hipokratije“
Kopola u ovom delu filma povlači paralelu između moći Dona i moći države, gde se obe strane oslanjaju na nasilje kako bi održale svoju vlast.
Razlika, naravno, leži u tome što država ima zakonsko ovlašćenje da koristi nasilje, navodno u ime opšteg dobra. Ali kako država koristi tu moć? U nastavku filma Kum dobijamo uvid u to.
U uvodnim scenama, Majkl organizuje zabavu povodom prve pričesti svog sina na svom imanju pored jezera Taho. Prisutni su gosti, a muzika, ples, smeh i piće ispunjavaju prostor, ali ne i Majkla. On provodi veći deo dana zamišljen. Jedan od Majklovih gostiju je američki senator Pat Giri, kojeg brzo prepoznajemo kao arhetip glupog političara. On pogrešno izgovara imena Majklovih članova porodice (posebno ime Kej, koju naziva Pat) i ima lažni osmeh dok prima Majklovu „donaciju“ lokalnom univerzitetu.
Ubrzo saznajemo da Girija ne zanima druženje na Majklovom imanju – on je tu iz „poslovnih“ razloga. Majkl traži dozvolu za otvaranje novog kazina koji je njegova grupa kupila, a Giri mu jasno stavlja do znanja da će tu dozvolu morati skupo da plati:
Senator Giri: Porodici Korleone je veoma dobro išlo ovde u Nevadi. Posedujete ili kontrolišete dva velika hotela u Vegasu i jedan u Rinu. Dozvole su vam ranije odobrene bez problema. Moji izvori kažu da planirate da preuzmete Tropigalu. Kažu mi da ćete u roku od nedelju dana izbaciti Klingmana. To je značajno širenje. Međutim, ostaviće vas s jednim malim tehničkim problemom. Licenca će i dalje biti na Klingmanovo ime.
Nakon malo razgovora, Giri prelazi na suštinu i objašnjava Majklu cenu te dozvole.
Senator Giri: Mogu da vam obezbedim licencu za igre na sreću. Cena je 250.000 dolara, plus mesečno pet odsto od bruto prihoda svih četiriju hotela. Gospodine Korleone.
Majkl Korleone: Cena licence je manje od 20.000 dolara, zar ne?
Giri: Tačno.
Majkl: Pa zašto bih razmatrao da platim više od toga?
Giri: Zato što nameravam da vas pritisnem. Ne sviđaju mi se ljudi poput vas. Ne volim da vidim kako dolazite u ovu čistu zemlju sa svojim masnim kosama, obučeni u te svilene odela, pokušavajući da se predstavite kao pristojni Amerikanci. Poslovno ću sarađivati s vama, ali činjenica je da prezirem vaše pretvaranje, nepošten način na koji se predstavljate – vi i cela vaša porodica.
Giri ne samo da „pritiska“ Majkla već prelazi granicu ličnim uvredama. Publika oseća da je senator prešao liniju. Znamo da je Majkl ubijao ranije i da je naređivao ubistva mnogih, ali njegova reakcija je hladna i znakovita.
„Senatore. Obojica smo deo iste hipokratije,“ kaže Majkl, „ali nikada ne pomišljajte da se to odnosi i na moju porodicu.“
Majkl zapravo govori da je Giri prevarant i licemer, baš poput njega samog, i čini se da je u pravu.
Giri nije uzoran političar; on je zapravo najgora vrsta – licemer. Smatra sebe „pristojnim“, uprkos nepoštenim postupcima i korupciji. Međutim, Giri ne reaguje na Majklove reči.
„Hoću vaš odgovor i novac do sutra u podne“, kaže on. „I još nešto. Nikada više nemojte kontaktirati mene. Od sada razgovarate samo s Turnbulom.“
Ova napeta i moćna scena, Majkla ostavlja hladnokrvnim. Ravnodušno gleda Girija i govori mu da može odmah da dobije odgovor. Odbija da plati mito, pogotovo nakon što ga je senator lično uvredio.
„Samo još jedna mafijaška banda?“
Porodica Korleone pronalazi drugačiji način da senatora Girija dovede u red, što ovde nije ključno.
Teško je ne primetiti da Kopola povlači paralelu između mafije i države. U nekim aspektima, ono što vidimo kod Girija je čak odvratnije od „pravde“ koju Vito Korleone naređuje na početku Kuma ili Majklovih mutnih poslova u Nevadi i kasnije na Kubi.
Giri možda jeste izabran glasovima naroda Nevade, ali on nije ništa više od sitnog reketaša koji puni sopstvene džepove. Nema ničeg plemenitog u njegovom radu, niti on stvara bilo kakvu vrednost. On jednostavno uzima od drugih. Ovo me je navelo na razmišljanje. Da li je to sve što razdvaja vladu od mafije – činjenica da je jedna izabrana, a druga nije?
Mora biti više od toga. Nameće se važno pitanje: Šta je svrha vlade?
Sigurno nije da ucenjuje ljude (bilo mafijaše ili obične građane) pre nego što im ispuni zahteve. To više liči na iznudu. Ipak, često vidimo da se vlada ponaša upravo tako. Očigledni primeri uključuju zaplenu imovine bez presude i dozvole za obavljanje poslova. U teoriji, zaplena imovine podrazumeva da vlast oduzima imovinu ljudima koji su prekršili zakon ili se sumnja da su ga prekršili. Ali, u praksi se dešava da organi vlasti jednostavno zaplene imovinu kada im to odgovara, kao što je pokazala nedavna nezakonita racija FBI-ja na američke privatne sefove.
Dozvole za obavljanje poslova predstavljaju još jedan primer koji, barem u nekim slučajevima, deluje kao očigledno nasilje. U teoriji, cilj je da se osigura „javna bezbednost“. U praksi, često služe posebnim interesima koji koriste političku moć da eliminišu konkurenciju ili spreče nove rivale da uđu na tržište. Za mnoge, sve ovo je sasvim u redu jer su oni koji donose zakone izabrani su demokratskim putem. Ali ovakvo razmišljanje nije dobro. Suština demokratskih izbora je da budu kontrola nad onima koji bi ugrozili individualna prava građana – a ne dozvola da to rade.
Senator Giri, međutim, to ne shvata. Kao ni većina političara. Još pre više od jednog veka, francuski ekonomista Frederik Bastija primetio je da su ljudi izgubili jasnu predstavu o ovoj osnovnoj ideji, podržavajući pravno pljačkanje pod izgovorom „filantropskih“ razloga, umesto da se zalažu za zaštitu privatne imovine.
„Zadatak zakona nije da tlači ljude i pljačka ih, čak ni kada to čini u filantropskom duhu,“ napisao je Bastija u delu Zakon. „Njegova misija je da štiti imovinu.“
Prava i moralna svrha zakona jeste da štiti život, slobodu i imovinu. Nije mu svrha da učini svet boljim mestom, da prisiljava ljude da ratuju za svoju zemlju, da ih štiti od „dezinformacija“ ili da nameće cene i minimalne plate. Ipak, sve manje ljudi to shvata, što omogućava državi da se sve više ponaša kao mafija.
Zakonodavci odlučuju koliko smeju da uzmu od onoga što vi proizvedete – naravno, u zamenu za „zaštitu“ – baš kao što Don Fanuči radi u Kumu II. Ako ne platite, idete u zatvor. Imate konkurenta koji vam ugrožava posao nižim cenama zbog inovacija? Država će vas zaštititi.
Sve ove radnje opravdavaju se fikcijom o „društvenom ugovoru“ koji državi daje monopol sile kako bi činila ono što bi za bilo koga drugog bilo kriminalno. Ali istorija pokazuje da je velika greška brkati zakonitost s moralnošću.
Ropstvo je nekada bilo zakonito. Hitlerovi zakoni protiv Jevreja u predratnoj Nemačkoj bili su zakoniti. Staljinovi zakoni koji zabranjuju religiju bili su zakoniti. Tokom prošlog veka i ranije, svedočili smo bezbrojnim primerima država – nekih demokratski izabranih, drugih ne – koje su činile stvari daleko gore od bilo čega što je Vito Korleone uradio u Kumu.
Sve te i mnoge druge strahote proistekle su iz istog izvora: uverenja da država ima jedinstveno pravo da krši prirodna prava ljudi radi nekog „višeg dobra“. Ovo uverenje, kako je tvrdio ekonomista Mari Rotbard, izvor je moći (i zla) države.
„Kada bi većina ljudi zaista bila uverena u nelegitimnost države, kada bi bila uverena da je država ništa drugo do obična banda kriminalaca na visokom nivou,“ rekao je Rotbard, „država bi se ubrzo urušila, ne bi imala veću moć ni značaj od bilo koje mafijaške bande.“
Možda je to najvažnija razlika između mafije i države: percipirana legitimnost primene moći. Nemam pojma da li je Frensis Ford Kopola ikada čitao Rotbarda, ali jasno je da on razume prirodu moći – i vlade.
*Tekst je prvo obajvljen na sajtu FEE-a, a prenosimo ga uz saglasnost.
*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.
