Pola veka od Hajekove Nobelove nagrade
Photo:exploringcapitalsm
Pre pedeset godina, Fridrih Hajek i Karl Gunar Mirdal osvojili su Nobelovu nagradu „za svoj pionirski rad u teoriji novca i ekonomskih fluktuacija i za svoje prodorno analiziranje međuzavisnosti ekonomskih, društvenih i institucionalnih fenomena“. Hajekova Nobelova nagrada je značajna iz mnoštva razloga, a verovatno najčudniji, ali i najvažniji, jeste taj što je on smatrao da ona i ne treba da postoji.
Dve strane jednog novčića
Užasno je zabavno to što su Hajek i Mirdal zajedno dobili Nobelovu nagradu, imajući u vidu da su u teorijskom smislu njih dvojica bili daleko jedan od drugog koliko je to bilo moguće a da ostanu u istoj galaksiji. Mirdal je verovao u čvrstu državnu ruku u ekonomiji, politički je bio naheren levo iako nije bio socijalista, i hvalio se kako je baš on pre Kejnza otkrio kejnzijanizam u knjizi objavljenoj u rodnoj mu Švedskoj 1932. (dakle par godina pre Kejnzove Opšte teorije zaposlenosti, kamate i novca). Hajek je, sa druge strane, bio predstavnik intelektualne tradicije škotskog prosvetiteljstva (on je sebe predstavljao kao “starog vigovca”) u kome je država samo “noćni čuvar” i neophodno zlo, a ne aktivni učesnik na tržištu ili dobar regulator ekonomskog života.
Da li Nobelova nagrada za ekonomiju uopšte treba da postoji?
Verovali ili ne, ali ovo je bila glavna tema Hajekove pristupne besede. Prilično čudno za nekoga ko je primio ovako veliku počast, imajući u vidu da bi prosečan čovek pre na majici nalepio natpis: ‘’Dobio sam Nobelovu nagradu!’’ Ali ovo nema veze toliko sa njegovom intelektualnom skromnošću (iako ljudi koji su ga poznavali jesu tvrdili da je Hajek bio izuzetno skroman), već je ovo potpuno uskladu sa njegovom filozofijom.
Naime, priznanje Nobelove nagrade bilo kom ekonomisti daje auru velikog autoriteta i nepogrešivosti – najbolji primeri toga su možda Pol Krugman i Džozef Stiglic. Oni su svako malo grešili, ali sa oreolom koji im je stavio Nobelov komitet sve im se praštalo, od Krugmanovih navoda iz 1990-ih da Internet neće imati nikakve uticaje na privredu, do Štigliceve studije iz 2006. da je hipotekarno tržište u SAD u savršenom redu.
Važan razlog za ovakav Hajekov pristup leži u tome što je u nizu radova i eseja izgradio argumentaciju protiv mogućnosti “inteligentnog dizajna” u planiranju društva, kako u politici tako i u ekonomiji.
Ekonomske fluktuacije
Hajekova nagrada bila je povezana sa njegovim radom na novcu i ekonomskim fluktuacijama. On je deo austrijske ekonomske škole (Austrian Business Cycle Theory) i teorija poslovnog ciklusa nije Hajekov izum, jer su njene temelje postavili njegovi prethodnici poput Karla Mengera, Eugena Bema-Baverka, i naravno Ludviga fon Mizesa.
Hajek je posebno fokusiran na to kako se kapitalna dobra transformišu kroz različite faze proizvodnje. Kako kapitalna dobra napreduju kroz vreme prema krajnjem korisniku, ona se suštinski menjaju. Dakle, kada monetarna politika (kao što je povećanje novčane mase) izazove povećanje dugoročnih zajmova, ovi dugoročni zajmovi menjaju strukturu kapitalnih dobara u društvu.
Međutim, ako ovo povećanje novca nije praćeno povećanjem štednje potrošača, ovi zajmoprimci će se takmičiti sa potrošačima za proizvodne inpute, podižući njihove cene i na kraju dovodeći do sistemskih neuspeha dela ovih projekata.
Hajekov doprinos ovde je u tome što je istakao kako cene, kao i kamatna stopa, komuniciraju važne informacije o potrošačkim preferencijama. Ako ekonomski eksperti odluče da se mešaju u cene, oni izobličuju ovaj komunikacioni mehanizam, što može dovesti do ekonomske krize tj. recesije.
Kalkulacija i znanje
Hajekov sledeći doprinos vezan za ovu temu je njegov najpoznatiji rad pod nazivom Upotreba znanja u društvu. U ovom radu, Hajek ističe kako iznenadne promene u cenama ukazuju na stvarne promene u relativnoj oskudici dobara. Na primer, ako dođe do suše u Ekvadoru, smanjenje ponude banana će izazvati njihovu višu cenu. Ove više cene će biti signal potrošačima banana da racionalizuju svoju potrošnju – na primer, kupe manje banana a možda više jabuka.
Ovo je upravo način na koji želimo da društvo reaguje. Ako nešto postane oskudnije, ima smisla koristiti ga štedljivije. Povećanje cena banana izazvano sušom na plantažama u Južnoj Americi komunicira povećanje oskudice bez da krajnji korisnik banana treba da zna o metereološkim prilikama na drugom kontinentu.
Hajek, zatim naglašava kako neka informacija, poput suše na plantažama, može biti lako prenosiva. Međutim, određeno znanje nije lako kodifikovati i stoga je nekomunicirajuće. Ovo naziva taktičko znanje.
Ako je neko znanje teško ili čak nemoguće kodifikovati rečima, ali može se komunicirati putem cena, to ukazuje na veliki nedostatak centralnog ekonomskog planiranja.
Centralno ekonomsko planiranje, po svojoj prirodi, zahteva da planeri steknu znanje i donesu odluke na temelju tog znanja. Međutim, centralni planeri ne mogu da koriste cene jer, po definiciji, odlučivanje prema centralnom planu znači da odluke o raspodeli ne koriste tržišta i stoga se cene ne pojavljuju.
To stvara nepomirljivu kontradikciju. Planerima je neophodno implicitno znanje koje cene predstavljaju, ali njima dostupni alati im to onemogućuju jer eliminišu sistem cena. Ovaj argument je duboko povezan sa Mizesovim argumentom da ekonomska kalkulacija nije moguća unutar institucionalnog okvira socijalizma, a u tu važnu debatu iz 1920-ih se uključio i mladi Hajek.
Hajekov argument opet se centrira na skromnost. Obični ljudi na terenu imaju intimnije poznavanje relevantnog znanja nego bilo koji planer. Ovo znanje je utelovljeno u tržišnom sistemu u cenama. Kada ukinete tržišta, ukidate cene i ukidate upravo to znanje koje je potrebno za kalkulaciju.
Pola veka kasnije
Pedeset godina kasnije, Hajekov argument i dalje ostaje relevantan, i to ne samo u Srbiji. Veliki broj ljudi kod nas ekonomiju posmatra kao neku posebnu ravan, koja se dešava u vakuumu, a ne kao ljudsku interkaciju zaokruženu političkim, društvenim i kulturnim osobenostima našeg društva. Samim tim, teško da će do ekonomskog procvata doći tamo gde nema i institucionalnih preduslova poput vladavine prava, nezavisne javne uprave, slobodnih medija i demokratije.
Drugi problem leži u tome što veliki broj ljudi ekonomski rast posmatra kao direktnu posledicu državne politike. Prate se nivoi subvencija, javnih ulaganja, visina javnog duga u BDP-u itd. Ali kako je Hajek govorio, ekonomski rast posledica je milion pojedinačnih odluka svih nas. O tome kako i koliko trošimo, da li štedimo, gde preduzetnici usmeravaju svoje napore otkrivajući nove načine zadovoljenja naših potreba, a ne posledica dekreta političara.
Glavni urednik Talasa