Tramp 2.0 – uzdaj se u Boga ali drži barut na suvom

Photo by History in HD on Unsplash

Kada je u januaru 2021. godine napuštao Belu kuću, Donald Tramp je izgledao kao ponižen i poražen čovek bez političke perspektive. Ne samo da je izgubio izbore i odbijao da prizna njihov ishod, već su ga mnogi smatrali glavnim krivcem za nasilje koje se dogodilo na Kapitolu, što je zgodan eufemizam za prvi pokušaj puča u savremenoj istoriji SAD. Politički parija podvio je rep i povukao se u Mar-a-Lago. Tih je dana upriličavao veselja u svadbenom salonu svoje vile na kojima se nenajavljeno pojavljivao u večernjim odelima, na oduševljenje zatečenih mladenaca koji nisu ni sanjali da je u cenu rente Trampovog doma uključen i sam domaćin. 

Četiri godine kasnije, radnici u Vašingtonu postavljaće skele i razapinjati zastave za novu Trampovu predsedničku inauguraciju, nameštajući tako pozornicu za završni čin najvećeg političkog povrata koji pamtimo. Donald je ponovo učinio nemoguće ali ovoga puta još ubedljivije. Republikanci, koje je potpuno ukrotio skršivši svaki unutarpartijski otpor, osvojili su komotnu većinu u Senatu, a na putu su da naprave i tesan višak u Predstavničkom domu Kongresa. To znači da će predsednik Tramp moći da donosi odluke koje će Senat pokorno aminovati, a Predstavnički dom finansirati. Mogućnosti deluju beskrajno i vreme je da razmišljamo u kom će pravcu novi-stari predsednik odvesti Ameriku, a i sve nas sa njom. 

Kadrovska rešenja – družba je družba

Druga Trampova administracija biće ustrojena dosta drugačije od prve. Ovoga puta Tramp će nastojati da na pozicije dovede ljude koji mu neće protivrečiti. U prvoj administraciji bilo je dosta onih koji nisu došli iz Trampovog MAGA šinjela. Reč je o starim operativcima Republikanske stranke i vanstranačkim autoritetima koji se nisu bojali da Donaldu kažu ne. Setimo se samo generala Matisa ili Mekmastera. Republikanska partija tada je još uvek imala moćnu netrampističku struju sa kojom je predsednik morao praviti kompromise.

Trampa je iskustvo sa karakternim ljudima opeklo i ovoga puta neće ponoviti istu grešku. Nema ni potrebe jer Republikanska partija danas mnogo više liči na SNS ili Fides nego na onu Grand Old Party iz 2016. godine. Njegova kadrovska rešenja biće provereni i odani ljudi, iz rukohvata dokazanih pristalica. Ipak, treba imati na umu i to da je Trampov pokret danas veći nego pre i da on sada može računati na podršku nekih veoma oštroumnih istomišljenika, a ne samo MAGA aparatčika koji su svoje mesto kupili poslušnošću i poltronstvom.  

Imenovanjem lojalista, Tramp će steći veliku ličnu moć ali i odgovornost za pustupke. U novoj turi on će moći da mnogo efektnije vlada kao direktor kompanije nego kao političar. Pošto znamo da je Tramp neko ko ne voli kontriranje saradnika, niti dugačke izveštaje i složene smernice, već odluke donosi na blic i osećaj, ovoga puta će njegov lični pečat na upravljanju Amerikom biti mnogo izraženiji.

Nespremnost da prihvati suprotno mišljenje, potkrepljena mnogo većim stepenom ličnog autoriteta nego ranije, biće Trampova najveća snaga ali i slabost u odnosima sa članovima svoje administracije i spoljnim saradnicima. Koalicija koju je stvorio  veoma je raznovrsna i okuplja različite težnje i interese, od Cypertrucka do prikolice. Održati ovaj pokret i namiriti sve potrebe biće teško i sasvim je moguće da će vremenom doći do osipanja i sukoba u MAGA taboru.

Unutrašnja politika – adios ilegales i velika čistka

Ključna reč Trampove unutrašnje politike je deportacija. Tramp je obećao da će sprovesti masovne deportacije ilegalnih migranata iz SAD u zemlje porekla. Reč je o milionima ljudi koji su nelegalno ušli u SAD, bez nekog jasnog vremenskog okvira na koji se plan deportacije odnosi. Iako se deo javnosti pobunio na moralnim i ekonomskim osnovama, čini se da je Tramp rešen da deportuje oko milion ljudi godišnje u svom novom mandatu.

Deportacije će biti nemilosrdne. Razbijaće porodice i desetkovati zajednice u kojima su ovi ljudi već pustili koren. Pored toga, one će biti logistički veoma izazovne i dodatno će opteretiti budžet, dok ekonomisti predviđaju sporiji privredni rast usled angažovanja velikog broja ljudi na sprovođenju politike koja ne proizvodi nikakvu novu vrednost. Tramp nije objasnio ni kako će ubediti druge države da prihvate hiljade deportovanih.

Masovne deportacije izazovan su zadatak. One bi mogle smanjiti stopu kriminala u nekim krajevima SAD ali sa visokom cenom po američku ekonomiju i međunarodni ugled usled nehumanog tretmana. Istina je da su neki ilegalni imigranti opasni ali je takođe tačno da velika većina tih ljudi pošteno radi i to upravo one poslove koje su čak i ispodprosečnom Amerikancu nedovoljno plaćeni ili ispod časti. Uostalom, suludo je uopšte verovati da iko ide u Ameriku zbog njihove velikodušne socijale. 

Odlaskom ilegalaca problem radne snage će se samo dodatno produbiti pa mnogi postavljaju pitanje nije li bolje pružiti priliku ilegalcima koji su trenutno u SAD da steknu legalni status, uz istovremenu strožiju kontrolu granica kako bi se smanjio priliv novih. Primer ilegalaca nam služi kao ilustracija velikih konzervativnih skretanja u Americi koje će Tramp verovatno inicirati. Već su najavljeni zakoni protiv nepoštovanja zastave, povratak molitvi u javne škole i niz drugih mera usled kojih je krajnja desnica u SAD u stanju opijenog oduševljenja, verujući da sa Trampom dolazi njihovih pet minuta. 

Kao deo rata protiv famozne duboke države, Tramp namerava da otpusti veliki broj javnih službenika. Deo ovih ljudi biće zamenjen pristalicama, dok će neki delovi državnog aparata biti trajno rasformirani. Ovaj bi posao mogao biti poveren novom Departmanu za efikasnost vlade, na čijem će čelu, formalno ili iz prikrajka, izgledno biti Ilon Mask (mada deluje da će Mask biti vegeta ove administracije jer je navodno bio prisutan čak i tokom telefonskog razgovora Trampa i Vučića). Cilj je da se onemogući otpor predsedniku na službeničkom nivou. Američki državni aparat je glomazan, sa višestrukim nivoima odlučivanja i dešavalo se da službenici na nižim nivoima opstruiraju izvršavanje odluka sa vrha, kao nekakav vid neformalnih kočnica i ravnoteža.  

Pored toga, Tramp navodno namerava i da deo federalnih organa preseli iz Vašingtona u kome se, po njegovom mišljenju akumulisalo previše moći i uspostavilo previše veza. Ako sprovede svoj plan juriša na institucije i njihovog razmontiranja, Tramp će imati manji i odaniji državni aparat koji će bez zakeranja sprovoditi naredbe Šefa. Iako su mnogi libertarijanci danas uzbuđeni da vladina efikasnost znači pomak ka minimalnoj državi, ne bi trebalo da gube iz vida da motiv MAGA revolucije u javnoj upravi nije više slobode, već više vlasti. 

Velika čistka državnih institucija neće zaobići ni Departman zdravlja, za čijeg autonomnog samodršca će po svemu sudeći biti imenovan mlađi Robert F. Kenedi, sin pokojnog Bobija i predvodnik pokreta unutar Trampove koalicije poznatog i kao MAHA (Make America Healthy Again). Kenedi nije lekar, niti je ikada otvorio čuveni udžbenik anatomije ali kao pravi čovek ovog vremena, voli da smatra o vakcinama i bezbroj drugih medicinskih tema o kojima se obrazovao na Youtube univerzitetu. Mali prilog za vas koji mislite da se lakrdije poput Nestorovića u Kriznom štabu mogu dogoditi samo u Srbiji. 

Ono što sa pravom budi najveći strah Trampovih liberalnih protivnika je izbor novih sudija Vrhovnog suda SAD. Vrhovni sud SAD najčešće deluje kao žalbeni sud i u procesima odlučuje da li su pojedinačni zakoni u skladu sa ustavom SAD. On ima devet članova koji se biraju doživotno i Trampu se u prethodnom mandatu posrećilo da imanuje čak tri sudije, obezbedivši konzervativnu većinu od 6:3. 

Predsednici obično biraju sudije shodno svojim ideološkim uverenjima, odlučujući se tako za pravnike koji ustav tumače drugačije. Ukoliko Tramp ubedi dvojicu starijih sudija Tomasa i Alita da podnesu ostavke, mogao bi imenovati dvojicu mlađih sudija i na taj način zapečatiti konzervativnu (dvotrećinsku) većinu u Vrhovnom sudu za najmanje deceniju, ako ne i duže. 

Pretumbavanjem birokratije i imenovanjem lojalnih ljudi, uz istovremenu čvrstu kontrolu nad oba doma Kongresa i većinom u Vrhovnom sudu, Tramp ima odrešene ruke da praktično radi šta želi. Ukoliko uspe da obuzda različite interese unutar svoje svite, pomiri konzervativne seljake sa tech mogulima i America first izolacioniste sa bliskoistočnim jastrebovima, Tramp bi u istoriju mogao otići kao predsednik koji je transformisao Ameriku. Na bolje ili gore, sami ocenite. 

Spoljna politika – Dr Džekil i Mister Hajd

Tramp je osvojio srca mnogih kada je najavio da će rešiti tekuće ratove u Gazi i Ukrajini i pre nego što položi zakletvu. Naravno, ovo treba shvatiti kao još jednu od njegovih čuvenih hiperbola koju niko ne uzima za ozbiljno ali poruka se može rastumačiti kao obećanje da će ovi sukobi biti promptno rešeni.

Trampova spoljna politika na prvi pogled je izolacionistička. Nema novih ratova, američko učešće u postojećim sukobima biće ograničeno, a mirovni sporazumi i dogovori o prekrajanju sveta postignuti. Mnogima ovo sa pravom zvuči razumno. Američka moć je i dalje ogromna i neuporedivo veća od njenih izazivača ali je strašno prenapregnuta. Tramp je izuzetno samouveren čovek koji veruje da će snagom svog autoriteta, nepredvidljivošću reakcija i harizmom uspeti da šarmira ili zastraši američke protivnike i ubedi ih da stupe u nove aranžmane sa SAD koji bi rešili problem prenapregnutosti. 

Možemo očekivati mirovne inicijative, iznenađujuće susrete, te poneki sporazum nezamisliv za Bajdenovu administraciju. Novi dolazak Trampa (umalo napisah Hrista) otvara mogućnosti ali njihova realizacija zavisiće pre svega od toga da li će se dogovori postići i poštovati, a ne od toga da li će Putin i Tramp negde popiti kaficu, razgovarati i održati konferenciju za medije.  Uostalom setite se optimističnih susreta Trampa i Kima čiji je jedini ishod bio brdo pojedenih šnicli. 

Trampova spoljna politika donekle je i kontradiktorna. Njegova obećanja mira i volje za pregovorima potkrepljena su ne tako suptilnim pretnjama u slučaju neprihvatanja Trampovih uslova. Ponovo, setite se da su susretima Trampa i Kima prethodila upozorenja da će se Little Rocket Man suočiti sa vatrom i besom ako nastavi po svom. Trampova strategija je prosta, zaplaši ih da si luđi od njih, primoraj ih da prvi trepnu i dovedi za sto gde će potpisati sporazum koji može i ne mora biti u obostranom interesu ali je sigurno povoljan za Ameriku. 

Pitanje je koliko će taj metod biti uspešan u svetu koji je dosta drugačiji nego 2020. godine. Trampov pristup siledžije iz Kvinsa koji zaraćene seda za sto i primorava da potpišu mir ne zvuči loše jer mir nam je potreban ali sumnjam da će Rusija, Ukrajina, Iran ili Izrael tek tako pristati da budu zastrašeni. Kada metod zastrašivanja ne uspe, siledžija je primoran da eskalira, jer u suprotnom ispada blefer. Tramp sebi ne može dozvoliti blefove i zato će njegove mirovne inicijative imati potencijalno veliku isplatu ako uspeju ali će i rizik od produbljivanja spirale nasilja biti veći ukoliko američki sagovornici ne ustuknu pred Donaldovim zahtevima.

Američki takmaci, kao i saveznici imaju razloga da budu nervozni. Niko ne može očekivati koliko će Tramp biti susretljiv u formilisanju svojih pregovaračkih zahteva. Iako sklon porukama mira, Tramp je prema suparnicima poput Kine i Irana prilično grub i nepoverljiv. Mnogo je verovatnije da će Tramp pokušati promenu režima u Iranu u odnosu na Bajdena, te da će voditi agresivniju carinsku politiku prema Kini. Reč je o zemljama koje su otvoreno deo neformalne antiameričke koalicije koja sanja globalni Kabul i imploziju američke moći. Deo ove osovine je i Rusija i uprkos trenutnoj Trampovoj odmerenosti, jedno Putinovo njet biće dovoljno da povredi Donaldov ego.

Iako je trampistički izolacionizam donekle kompatibilan sa težnjama američkih takmaca, njegova misija činjenja Amerike velikom podrazumeva da je Amerika ujedno i najveća. To je put neminovnog sukoba sa onima koji pretenduju da Ameriku odmene na mestu najmoćnije sile sveta, a makar jedna zemlja za sada ima upravo takvu viziju. Mirna koegzistencija Amerike i Kine je moguća, pod uslovom da se jedna od ove dve zemlje zadovolji srebrom. Mir u Ukrajini i Gazi moguć je ako Tramp izdiktira prihvatljive uslove mira. Teško onom ko na njih ne pristane.

Trampov izbor nervoznim čini i saveznike. Donald je sa punim pravom kritikao Zapadne Evropljane da ne doprinose dovoljno sredstava za budžet NATO-a, kao i da ne rade dovoljno na energetskoj diverzifikaciji. Ne verujem da će doći do velikih transatlantskih rascepa, posebno zato što su nove članice EU na istoku odani Trampovi saveznici i mušterije Boinga i Lokid Martina. Ipak, stara Evropa će morati da odreši kesu i vodi politiku mnogo više po meri Vašingtona. Godine neozbiljnosti i lenčarenja došle su na naplatu (videti pod Draghi Report). Slično važi i za Tajvan. Tramp je u više navrata naglasio da nema problem da Amerika brani saveznike ako proceni da ovi plaćaju dovoljno. 

Novi Trampov mandat otvara neke mogućnosti za promenu odnosa Srbije i SAD. Potencijalni povratak dobro nam poznatog Ričarda Grenela značio bi da je Trampova administracija spremna da krajičkom oka posmatra Balkan, a malim prstom možda ponešto i uradi glede formiranja Zajednice srpskih opština i diskriminacije Srba od strane Prištine. Mada ne treba zaboraviti da Vašingtonski sporazum koji je postignut upravo pod Trampom 2020 godine. podrazumeva i neke bolne ustupke sa naše strane.

Ukoliko Srbija krene putem čvršćeg oslanjanja na novu Trampovu administraciju i njenu dobru volju, to bi moglo privući nove investicije, a ne bi trebalo isključiti ni dolazak Donalda Trampa u Srbiju. To bi bio strašan vetar u leđa sadašnjoj vlasti i najava novog čeličnog prijateljstva. Ako smo se pomirili sa stanjem u Srbiji i bacili snove o pravnoj državi i niz rijeku, onda super.    

*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.

Andrej Ševo

Master politikolog