Politizacija Evrope – Problem ili rešenje?
Photo: Guillaume Périgois,Unsplash
Sa odstojanja od preko 50 godina, jasnije vidimo da je Žan Moneov projekat tehnokratizacije procesa donošenja i sprovođenja odluka u Evropi, proterao sa scene političku odluku, neizvesnost, mogućnost izbora (dobra ili zla) i ostavio beživotne, predvidive birokratske proračune da “upravljaju” Evropom.
Možemo debatovati o učincima ove tehnokratske revolucije ali ne možemo osporiti da se odigrala i da je Evropu učinila spoljnopolitički, ekonomski i bezbednosno zavisnom. Mir, blagostanje i prosperitet su svakako njeni plodovi i njihova korisnost je takođe neosporna.
Međutim, šta se dogodilo sa slobodom izbora i velikim evropskim idejama? Da li su svi izvori stvaralaštva u evropskoj politici presušili usled naleta “tehnokratske klime“? Evropa doziva nove lidere, nove ideje ali njen glas ne dopire do Evropljana.
Međutim, pitanje evropskog identiteta nanela je ponovo na evropsko tlo oluja kriza. One su ogolile sve sistemske nedostatke i ponovo stvorile priliku za novu političku odluku. Evropljani su ponovo suočeni sa izborom. Da li će se vratiti političkom koje je nepredvidivo,stvaralačko i rušilačko, a sami tim i problematično za birokratske proračune i tako ponovo stupiti kao akter na svetsku scenu? Ukoliko Evropa pobegne od pitanja koje pred njom postavlja novo vreme, rizikuje da bude trajno skrajnuta sa istorijske političke scene. Politička odluka podrazumeva izbor između različitih podjednako dobrih ili loših opcija. Ona sa sobom nosi potrebu za odgovornošću. Odgovornost je preduslov demokratičnosti, funkicionalnaosti i stabilnosti svakog političkog sistema.
Spoljni subjektivitet nije jedini u vezi sa političkim. Deficit demokratije, legitimiteta i političke odogvornosti se uočava i na unutrašnjem planu. Ukoliko se proces donošenja odluka odvija tako da nam nije vidljiv onaj koji donosi odluke, mi ne znamo koga možemo da pozovemo na odogvornost.
Odustvo jasne instance, odgovorne za odluke koje se donose na evroskom nivou je veliki demokratski izazov sa kojim se suočava EU. Podela uloga između insitucija EU nam je poznata ali pitanje odgovornosti Saveta ministara za odluke koje donosi ostaje otvoreno. Njega čine predstavnici vlada država članica, koji nisu podložni kontroli nacionalnih parlamenata za politike na Evropskom nivou. Oni se mogu pred svojim nacionalnim javnim mnjenjem pozvati na mogućnost da budu preglasani jer kao što znamo Savet ministara odluke donosi ili konsenzusom ili kvalifikovanom većinom.
Evropska politička arena je u tom slučaju može biti poligon za beg od odgovornosti. Ova značajna sistemska mana je samo jedna od mnogih koje dovode do demokratskog deficita na nivou EU. Demokratski deficit uvodi problem legitimnosti složenog političkog sistema. Jedna od osnovnih karakteristika političkog sistema jeste postojanje legitimnih institucija čije odluke korisnici smatraju merodavnim.
U redovnom stanju dovoljno je da postoji legitimitet rezultata ali u vanrednom stanju kada izostanu rezultati i kada kriza ošteti one koji imaju manje kapaciteta da se sa njom nose postavlja se pitanje zbog čega će oni odluke EU smatrati merodavnim. Šta ih drži na okupu kada materijalne koristi izostanu i kada odluke zajedničkog niova upravljanja nanose štetu pojedinim članicama?
Nedostatak legitimnosti dovdi do odsustva bazičnog konsenzusa na kojem zajednica počiva i uvodi na scenu krizu funkcionalnosti sistema. Sistem je od samog nastanka izbegavao političku odluku o konsitutivnoj prirodi zajednice. Unipolarni međunarodni poredak i bezbednost garantovana preko okeana, Evropi je omogućila da političko drži van scene više od pola veka. Promene u međunarodnom okruženju, rat na njenom tlu, migrantske i druge krize, pred Evropu su ponovo postavile ogledalo.
Ko su Evropljani? Da li je Evropa spremna da se suoči sa svim strahotama koje joj je političko u prošlosti donosilo i da ponovo iskoči na istorijsku pozornicu ili će nastaviti da beži od svog odraza, svoje prošlosti i odgovonosti za svoju budućnost?
Pred Evropom je ponovo prilika za političku odluku. Prilika se vratila na tlo Evrope u vidu obnovljene konfrontacije Zapada i Istoka, kao i drugih spoljnih i unutrašnjih izazova. U odsustvu odgovora na pitanje šta predstavlja temelj političkog jedinstva unutar EU, države se u kontekstu promena regionalnih i međunarodni okolnosti sve više okreću sopstvenim interesima.
Sa druge strane složena nadnacionalna institucionalna struktura koju su stvorile onemogućava im da svoje interese efikasno zastupaju i čine ih zavisnim od onih aktera unutar sistema koji imaju najveći uticaj na kreiranje politika. Izbegavanje političke odluke i proterivanje političkog stvara opasnost od njegovog naglog povratka koji je u evropskoj istoriji obično praćen nasiljem i rušenjem.
Kako bi se to izbeglo, neophodno je političkom dati reč u vidu stvaranja prostora za deliberaciju i sučeljavanje različitih vizija budućnosti Evrope iz kojeg mora proisteći jasna politička odluka o konstitutivnoj prirodi zajednice. Kroz raspravu o svojoj budućoj ustavnoj egzistenciji, promišljanju o alternativama postojećeg, Evropljani se uče vrlini učtivosti i uvažavanja tuđih različitosti.
„Lepo ponašanje i učtivost“u okviru političkog dijaloga,mogu im postati putokaz za pronalazak onoga što Šopenhauer naziva „središnjom distancom koja im omogućava da izdrže zajedno“(Schopenhauer, 1974:651-652).
Povratak demokratije u EU pre svega podrazumeva povratak održive evropske javnosti koja je spremna da politički promišlja i ponudi alternative za postojeće uređenje. Politički dijalog praćen sukobom mišljenja, predstavljanjem političkih alternativa i vizija budućnosti Evrope je nezaobilazan za dubinsko rešavanje problema. Deliberativni prostor nije prostor za „sukob svih protiv svih“ već prostor za raspravu o novom pravnom aktu kojim bi se utemeljio novi politički poredak celine.
*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.
Master studentkinja Studija Evrope, Fakultet političkih nauka