Da li dolazi kraj evropskih luksuznih propisa?
Photo:EEAS
Trampova pobeda je dodatno prodrmala evropske političare koji žele da Evropa ostvari ‘’stratešku autonomiju’’ tj. da može sama da bude geopolitički igrač. Ovakav cilj podrazumeva više od pukog izdvajanja više novca za vojsku, kako je to Donald Tramp u svom prvom mandatu od evropskih zemalja članica NATO i zahtevao.
Zapadna Evropa je decenijama živela iznad svojih mogućnosti ne samo time što je štedela na odbrani, jer je najveći deo ovih troškova padao na leđa američkih poreskih obveznika. Evropski kontinent se upuštao u donošenje luksuznih propisa — koji signaliziraju vrline ali koji štete ekonomskom rastu — zatvaranjem nuklearnih elektrana, visokim rashodima za socijalna davanja, komplikovanom birokratijom i visokom zaštitom radnika, oslanjajući se na druge za ekonomske i tehnološke inovacije. Evropski lideri se danas suočavaju sa teškim izborom: ako žele da brzo grade bezbednost i startešku autonomiju, moraće da se odreknu nekih drugih prioriteta.
Šta su to luksuzna pravila?
Termin ‘’luksuzna dobra’’ skovao je publicista i politički analitičar Rob Henderson 2019. godine, i odnosi se na one stavove koji donose status elitama dok štete marginalizovanim grupama. Neki od primera luksuznih verovanja u američkom kontekstu su: „standardizovani testovi su loši“ (što verovatno jeste tačno ako imate pristup dobrim školama i tutorima, ali ako nemate onda je to očigledno ozbiljan problem), „trebalo bi smanjiti budžet policiji“ (što je bezbedno verovanje za one koji žive u bezbednom delu grada) ili „brak je zastarela socijalna institucija“ (ako živite u stabilnom porodičnom okruženju).
Luksuzna pravila su slična: to su zakoni zbog kojih se osećamo dobro u vezi sa sobom, ali koja mogu priuštiti samo privilegovana društva. To su stvari koje Evropa ne bi mogla da finansira bez toga da je slepi putnik SAD, na primer po pitanju troškova za kolektivnu bezbednost, pristupa energentima i tehnološkim inovacijama.
Politika je u velikom broju evropskih zemalja postala luksuzni proizvod. Ne u smislu da su evropske politike skupe (iako jesu), već zato što služe istoj društvenoj funkciji kao luksuzna dobra. One su složene, čine da se određene društvene grupe osećaju prijatno, ali nesrazmerno su štetne za države koje se suočavaju sa stvarnim (bezbednosnim, ekonomskim, energetskim) izazovima kao što su u ovom trenutku evropske države.
Luksuzna energetika
Energetika nam daje sjajan niz primera ervopskih luksuznih politika:
1. Odluka Nemačke da zatvori svoje nuklearne elektrane 2011. godine svesno je povećala njeno oslanjanje na uvozni (prvenstveno ruski) gas. Istrajavanje u ovakvoj odluci u trenutku energetske krize 2023. Kada je zatvorena poslednja nuklearna elektrana poseban je nivo političke miopije.
2. Zabrana frakinga u Evropi znači skuplju energiju i povećava zavisnost od Azerbejdžana, Katara ili SAD-a za tečni prirodni gas.
3. Brzi prelaz na solarnu i energiju vetra, koji su nestabilni energetski izvori, bez dodavanja više nuklearnih elektrana ili drugih stabilnih izvora, znači da veliki porast kapaciteta nije doveo do mnogo više proizvodnje ili jeftinije energije.
4. Previsoki ciljevi smanjenja emisija ugljenika: EU namerava da smanji nivo emisija za 55% u odnosu na 1990, dok SAD planiraju da emisije smanje za 50% ali u poređenju sa višim nivoom iz 2005, dok Kina planira da dostigne vrhunac emisija tek 2030.
Ovakve političke odluke imale su negativan uticaj na evropsku privredu. Ono što ih je učinilo mogućim bila je sposobnost evropskih zemalja da deo tereta ovih politika prebace na nekog drugog. Na primer, američka revolucija u ekstrakciji nafte iz bituminoznih škriljaca kao i ekstrakcija gasa u zemljama kao što su Azerbejdžan i Katar, odigrale su značajnu ulogu u sprečavanju energetskog sloma Evrope tokom krize 2022. godine.
Luksuzna pravila su prisutna u svakom sektoru, pa i tehnološkom. GDPR i AI Akt EU štete evropskim inovacijama time što nameću ogromne troškove regulatornog usklađivanja, poskupljuju rukovanje podacima i stvaraju više regulatornih slojeva i pravila (često na nivou svake zemlje). Nakon što je GDPR počeo da se primenjuje, Internet saobraćaj i online praćenje opali su za 10-15%, a evropske firme skladište u proseku 26% manje podataka nego američke dve godine nakon GDPR-a (Mario Draghi, A Competitiveness Strategy for Europe).
Ovi zakoni štite privatnost, ali skoro onemogućavaju stvaranje novih tehnoloških kompanija. To je u redu ako vam nisu potrebne inovacije i rado se oslanjate na američki tehnološki sektor. Ali to isto znači da ne treba posle kukati kako tehnoloki sektor u Evropi zaostaje za drugim takmacima kao što su SAD ili Kina u krucijalnim oblastima, kao što je primena veštačke inteligencije.
Neki slučajevi su još očigledniji. Zabrana motora sa unutrašnjim sagorevanjem 2035. godine je dobar stav o klimi, ali ima potencijal da uništi evropsku automobilsku industriju. Troškovi za odbranu u Evropi dugo su davali prioritet zaštiti domaće industrije unutar pojedinačnih članica, a ne maksimizaciji potencijalnih ekonomskih koristi kada bi sve zemlje bile uvezane u jedan lanac proizvodnje. Kao rezultat toga, EU pravi 12 različitih tipova borbenih tenkova, dok SAD proizvode samo jedan. Svaki sektor — od evropskih restriktivnih zakona o radu do pristupa građevini — ima primere gde su kreatori politike birali ograničenja umesto rasta.
Suočavanje sa stvarnošću
Ove politike bile su neefikasne i skupe, ali podnošljive ako je Evropa mogla da računa na američku sigurnost, rusku jeftinu energiju i kinesku proizvodnju. Razlika je sada u tome što se priližavamo tački kada Evropa više ne može priuštiti svoja luksuzna pravila, barem ne ako želi ekonomski prosperitet jer se pravila igre menjaju. Evropa će sada morati da preuzme veći deo troškova za bezbednost, ruskih energenata nema nigde, a Kina više nije samo proizvodna baza već obiljan industrijski takmac.
Rezultat je kontinent koji prednjači u svetu po okviru usklađenosti, ali nije u stanju da se zaštiti niti ekonomski drži korak sa najrazvijenijom svetskom privredom. Evropa nije stvorila nijednu kompaniju vrednu preko 100 milijardi evra u poslednjih 50 godina; u istom periodu, SAD su stvorile šest kompanija vrednih preko trilion (1.000 milijardi) evra.
Postoje pokreti ka napuštanju luksuznih pravila koji bi mogli biti relativno uspešni i bez visokih pratećih troškova. Uzimo za primer energiju: Nemačka bi lako mogla ponovo otvoriti zatvorene nuklearne elektrane. Ali pravi benefiti leže negde drugde – umesto samo ponovnog otvaranja zatvorenih nuklearnih elektrana, Evropa bi mogla učiniti mnogo lakšim izgradnju novih reaktora. Slično tome, iako je istraživanje za novim naftom i gasom u Evropi nepoželjno i direktno u sukobu sa njenim ekološkim ciljevima, to je važno ako kontinent ozbiljno želi biti nezavistan — naročito ako je alternativa oslanjanje na bušenje u inostranstvu.
Luksuzna pravila nisu samo o pojedinačnim politikama. Reč je o političkoj i administrativnoj kulturi koja se usmerila ka više regulacija nego ka višem rastu, čak i kad završi sa savršeno regulisanim industrijama koje zapravo ne postoje. Tokom sesija 2019-2024, EU je donela oko 13.000 akata u poređenju sa samo oko 3.500 zakona i 2.000 rezolucija na saveznom nivou u SAD u istom periodu.
Odustajanje od luksuznih pravila vratilo bi Evropu nazad u svet gde postoje kompromisi, a nepristajanje na rast kažnjavaju društva koja streme rastu i razvoju privrede. Luksuzna pravila ubrzavaju sopstveno propadanje — poput luksuznih verovanja, ona potkopavaju društva koja su dovoljno prosperitetna da ih poseduju. Prethodni prioriteti evropskog kontinenta postavljeni su tokom perioda bez presedana u sigurnosti i prosperitetu, bilo da posmatramo period od kraja Drugog svetskog rata i formiranja NATO-a kao mehanizma kolektivne bezbednosti, bilo od pada berlinskog zida. Taj period je sada završen, a mnoga pravila postala su luksuz koja stagnantna evropska privreda više ne može priuštiti.
Glavni urednik Talasa