Pobeda u drugoj svemirskoj trci pripada privatnom sektoru

Photo:Sven Piper, Unsplash

Prva svemirska trka odvijala se između Sovjetskog Saveza i Sjedinjenih Američkih Država. Druga, koja se vodi između Kine i SAD-a, već je počela. Ovaj put, ulozi su veći: konkurencija ne uključuje samo prestiž da se bude prvi ili želju za ideološkom nadmoći. Sada obuhvata opipljive ekonomske i vojne interese. Ono što ovu trku razlikuje od prve je to što će ovoga puta privatni sektor odrediti ishod.

Ovo su ključni nalazi iz knjige “Crveni mesec se uzdiže”, koju su nedavno objavili Greg Autri i Piter Navaro (Post Hill Press, 2024). Autri je bio član tima NASAe za reviziju tokom Trampove administracije 2016. godine, a takođe je radio kao privremeni predstavnik NASA-e u Beloj kući 2017. godine. Navaro je takođe bio deo Trampove administracije, kao direktor trgovinske i proizvodne politike.

Knjiga služi kao upozorenje i podsetnik na važnost istraživanja svemira, ne samo za ekonomski prosperitet SAD, već i za njihovu nacionalnu bezbednost. Prema autorima, sletanje na Mesec 20. jula 1969. godine bilo je izvanredan poduhvat, ali to ne bi bilo moguće bez žestoke konkurencije između SSSR-a i SAD-a. Nakon što su Sjedinjene Države pobedile u prvoj svemirskoj trci, autori ističu da je došlo do potpunog nedostatka jasnih ciljeva u svemirskoj politici.

Ove izgubljene godine ljudskog svemirskog putovanja simbolizuje program svemirskog šatla, koji je zakazao na svim nivoima:

„NASA je planirala da leti šatlovima svake dve nedelje i rekla je Kongresu da će svaka misija koštati samo 10 miliona dolara. Troškovi korisnog tereta trebalo je da budu samo 100 dolara/lb (250 dolara/kg) u dolarima iz 1972. godine.”

Međutim, NASA nikada nije bila blizu toga. Umesto toga, autori procenjuju da je svaki let koštao oko 1,5 milijardi dolara i da umesto svake dve nedelje, spejs šatl nikada nije leteo više od devet puta godišnje. Nakon katastrofe Čelendžera i Kolumbije, koje su odnele ukupno 14 života (ili 16, orema autorima), program spejs šatla je potpuno ugašen na nekoliko godina.

“Gotovo svako u svemirskoj zajednici frustriran je nedostatkom napretka u svemiru od kraja Apola. Danas, samo nekoliko hrabrih sanjara čini nešto po tom pitanju. Slobodno tržište i preduzetništvo su pravo svemirsko oružje Amerike.”

Autori u više navrata naglašavaju da je Kina prepoznala suštinsku ulogu koju svemir igra kako u ekonomskom tako i u vojnom domenu, i navode brojne primere kojima potkrepljuju svoje tvrdnje.

Međutim, oni primećuju:

“Nećemo pobediti Kinu u socijalizmu s centralno planiranom svemirskom trkom.”

Dodaju:

“Pobeda u drugoj svemirskoj trci je pitanje privatnog sektora. Nećemo nadmašiti Kinu velikim vladinim programima; komercijalni prostor je najveće oružje Amerike.”

Glavna slabost Kine ostaje nedostatak kreativnosti i inovativnosti – a ove kvalitete ne može da nametne vlada, oni mogu samo da cvetaju u kapitalističkom sistemu.

Iako je to tačno, Kina pažljivo prati uspehe Elona Muska u svemirskoj industriji, i istraživanje svemira u Kini više nije isključivo pod kontrolom države. Sada postoji više od 400 privatnih kineskih svemirskih kompanija koje teže da oponašaju uspehe američkih privatnih kompanija. Ostaje da se vidi da li će intervencija države i dalje dominirati kineskom politikom, što je sve očiglednije poslednjih godina, ili će privatnim svemirskim kompanijama biti data veća sloboda u radu.

Zato je još važnije – kako autori ističu – da se birokratske prepreke koje otežavaju razvoj privatnog svemirskog istraživanja u Sjedinjenim Državama drastično uklone.

Papirologija koja je prethodila probnim letovima gigantske rakete Starship Ilona Maska je odličan primer:

“Kada je SpaceX podneo prijavu za lansiranje, FAA je primila 18.000 javnih komentara o uticaju na životnu sredinu. Ljudi su se brinuli o svemu, od gnezda ptica do artefakata iz Američkog građanskog rata. Obrada tih komentara trošila je resurse, novac i vreme. Protivnici napretka znaju da mogu ‘ubiti’ projekat papirologijom u Americi, ali regulatorna kašnjenja i javna zabrinutost neće omesti Kinu da lansira svoj Starship.”

Privatne kompanije kao što je SpaceX obezbeđuju vladine ugovore u Sjedinjenim Državama, ali po znatno nižim troškovima od tradicionalnih vladinih programa. Nakon što su prva tri lansiranja raketa Maska propala, uspešno je izvedeno četvrto lansiranje Falcona 1 2008. godine i potom je obezbedio ugovor sa NASA-om od 1,6 milijardi dolara za obezbeđivanje dvanaest letova za snabdevanje Međunarodne svemirske stanice (ISS).

„Većina sredstava za SpaceX-ovu raketu Falcon 9 i kapsulu Dragon dolazila bi iz privatnih izvora. To bi bio daleko najjeftiniji i najefikasniji program lansiranja svemira u kojem je NASA ikada učestvovala.“

U stvari, situacija je čak i bolja nego što autori tvrde: novac iz ugovora, koji je trebao da pokrije početne troškove kompanije, bio je dovoljan za kompletan razvoj SpaceX-a!

Prema Autriju i Navaru, za istraživanje svemira su potrebni jasni ciljevi: ne samo postavljanje zastave i ostavljanje otisaka na Mesecu, a zatim na Marsu, kao što je bio slučaj sa prvim programom sletanja na Mesec, već uspostavljanje stalnog prisustva na Mesecu i Marsu. A ako SAD to ne učine, upozoravaju autori, Kinezi će svakako.

Rajner Zitelman je autor knjiga “Moć kapitalizma”, “U odbranu kapitalizma” i “Kako da nacije izbegnu siromaštvo”.

* Tekst je prvo obajvljen na sajtu NationalInterest, a prenosimo ga uz saglasnost autora.

*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.

Rajner Citelman

Istoričar i sociolog, autor