Privatna svojina nastaje iz oskudice, a ne iz zakona
Photo: Edoardo Bortoli, Unsplash
Svojina je ključni ekonomski princip za funkcionisanje tržišta i za to da ljudi žive u međusobnoj harmoniji. Međutim, kao i sa mnogim stvarima u modernom dobu, scena iz filma “Princeza nevesta” (i njen prateći meme) važi: „Vi stalno koristite tu reč; Ne mislim da to znači ono što vi mislite da znači.”
Za marksiste, svojina označava nepravedno gomilanje resursa. Većina Amerikanaca će prvo pomisliti na svoje kuće. Za Mareja Rotbarda i mnoge druge libertarijance koji su razmišljali o prirodi društva, svojina označava civilizaciju i „podrazumeva pravo da se pronađu i transformišu resursi: da se proizvodi ono što održava i unapređuje život.“
Prava svojine posreduju u društvenoj odluci o tome kako koristiti resurse koji imaju konkurentske svrhe. Drugim rečima, ljudi koriste prava svojine da odrede koji deo zemlje ili predmeta može da se koristi, od strane koga, u kojem trenutku i u koju svrhu. Umesto da imamo složen sistem utvrđivanja najvažnijeg kolektivnog cilja i sredstava koja se mogu koristiti za njegovo ostvarenje, radikalno decentralizujemo odluku tako što dopuštamo svakom vlasniku narandži, kuća ili mašinerije da odlučuje kako i kada će ih koristiti. Zbog toga što neki resursi imaju rivalne i konkurentske upotrebe, društvo koristi „svojinu“ kao mehanizam za delegiranje donošenja odluka o tim resursima.
Oskudica je, kao što je Lajonel Robins tvrdio, osnovni problem koji dovodi do nastanka ekonomije.
Sve ovo mi pada na pamet dok gledam miniseriju “Plejlista”, koja se bavi usponom muzičkog striming servisa Spotify. Serija, zasnovana na švedskoj knjizi “Spotify Inifrån”, sadrži razmišljanja o ekonomskoj vrednosti, oskudici i svojini. Osnovni sukob koji prolazi kroz seriju (i industriju koju je Spotify poremetio pre desetak godina) obiluje je diskusijama o prirodi svojine – konkretno, intelektualne svojine. Procena kako intelektualna svojina zapravo nije svojina, pomaže nam da razumemo šta taj koncept podrazumeva.
Jedna scena je posebno otkrivajuća. Lik programera, Andreas, glasno se žali na monetizaciju svog čistog i oslobađajućeg softvera. Ono što su on i njegov tim stvorili trebalo je da bude drugačije, da omogući ljudima da besplatno dobiju muziku, umesto da postane još jedan kapitalistički biznis sa paywall-ovima i drugim finansijskim preprekama.
Zatim, nakon tehničkog proboja, on ponosno uzvikuje da su „jutros podneli prijavu za patent“, ne shvatajući da tako igra po istim ekonomski nepismenim pravilima koje je u nekoliko epizoda osuđivao.
Patenti su način da se zakon koristi za monopolizaciju inače slobodnog i replicibilnog resursa. Tehnika audio datoteka u MP3 srušila je industriju autorskih prava, piše Knut Svanholm, bitkoiner sa dubokom fascinacijom za austrijsku ekonomiju (čija je kratka knjiga o prakseologiji prošle godine veoma vredna za čitanje). U knjizi “Bitcoin: Sve podeljeno sa 21 milionom”, on piše:
Audio datoteke su odjednom postale deljive među korisnicima interneta jer su postale male. Pokrenut je domino efekat, koji će uskoro učiniti celu muzičku industriju zastarelom. I ne samo muzičku industriju, već i celu industriju zabave. Bilo koja kompjuterska datoteka sada se može besplatno deliti sa bilo kim na Zemlji putem interneta.
Računarski fajlovi, kao što je snimljena muzika, postali su nekonkurentni i osim nekolicine velikih korporacija i njihovih lobističkih napora—beskonačno kopirani i neisključivi. Zbog toga fajlovi, dakle, nisu svojina, jer nisu oskudni.
Fizička i ekonomska (ali ne i pravna!) nemogućnost kreatora, ili autora recepata, izuma, muzike ili drugih stvari koje su tehnologijom učinjene neoskudnim, da isključe korisnike, osnovni je princip koji čini intelektualnu svojinu nevlasničkom.
Ludvig von Mizes, iako pomalo ambivalentan po tom pitanju, razumeo je da je ono što je suštinsko u tom pogrešno označenom terminu “neiscrpnost usluga koje pružaju: Ove usluge stoga nisu oskudne, i nema potrebe da se štedi njihovo korišćenje.” Inovacije i drugi recepti, napisao je u “Ljudskoj akciji”, su…
besplatna dobra jer je njihova sposobnost da proizvedu određene efekte neograničena. Oni mogu postati ekonomska dobra samo ako su monopolizovani i njihova upotreba je ograničena. . . . [Patenti] se smatraju privilegijama, ostacima rudimentarnog perioda njihove evolucije kada je pravna zaštita autorima i pronalazačima davana samo na osnovu izuzetne privilegije koju su dale vlasti. Oni su sumnjivi, jer su unosni samo ako omoguće prodaju po monopolskim cenama.
Ako još uvek mislite da postoji korist od zakona o intelektualnoj svojini, zamislite ovu situaciju. Učiteljica matematike objašnjava svojim petacima da postoji univerzalna veza između dužine osnove pravouglog trougla, visine i hipotenuze. Nakon časa, dok učenici izlaze iz učionice, učiteljica odlazi do kancelarije uprave škole, popunjava standardni obrazac za autorska prava i traži od škole da uplati novac Pitagorejskoj fondaciji.
Ovo se većini posmatrača čini apsurdnim. Niko ne može da poseduje Pitagorinu teoremu na način na koji posedujemo košulje, kuće ili vinograde. Čak i ako bi postojao poznati stvaralac (ne Pitagora), prošlo je više nego dovoljno vremena da autorska prava na materijal padnu u javnu domen. Ali zašto ne? Koja je razlika između Pitagorine teoreme i, recimo, muzike Tejlor Svift?
Obično se iznose dva argumenta. Prvo, ako ne nagradimo stvaraoce – bilo u muzici, umetnosti ili inovacijama – oni će prestati da stvaraju. Posmatrajući u osnovi bilo kog stvaraoca na delu, to se čini netačnim; takođe nema dokaza da patenti povećavaju inovacije ili produktivnost. Većinu istorijskih umetničkih dela, fikcije, inovacija ili bezvremenske muzike napravili su obični radnici ili strastveni majstori, ponekad uz podršku bogatih šefova.
Drugo, nekoliko likova iz muzičke industrije u priči o Spotifyju ponavlja apel na pravdu rada: Zar nemam pravo na naknadu za svoj rad, kao što svi drugi dobijaju platu za svoj? Prema ekonomiji: ne, nemate. Ekonomske transakcije i prava svojine koja koristimo za njih su intrinsikno povezana s oskudicom. Ne postavljamo cene niti transakcioniramo kiseonik, komplimente ili recept za vašu bakinu supu, ne zato što nisu vredni, već zato što nisu oskudni. Vaš muzički “rad” više je nalik tome nego što su ugovori o radu. Upotreba neisključivih, nerivalnih nematerijalnih dobara od strane jedne osobe ne sprečava drugu osobu da ih koristi. Ne zaslužujete finansijsku naknadu za svoj težak rad disanja, niti za to što ste ljubazni prema drugima. Zaslužujete ekonomsku nadoknadu kada koristite oskudne resurse da generišete vrednost za druge. (Što se tiče velikodušnosti i poklona – i interesantnog usvajanja bitkoiner-a za „ pomaganje“ vrednosti za vrednost – postoji mnogo drugih ekonomskih tretmana koji se bave tim.)
Svojina je povezana s fizičkom prirodom sveta, proizašla direktno iz oskudice stvari. Čovečanstvu je bolje da se uzdrži od postavljanja veštačkih, rentiranih plaćanja na nerivalne i nematerijalne ideje.
*Tekst je prvo obajvljen na sajtu Mises Institute, a prenosimo ga uz saglasnost.
*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.
