Pahuljice i putovanje kroz vreme: misaoni ogled
Photo: Unsplash
Svojevremeno sam, u gostujućem tekstu na substack-u sjajnog Slaviše Tasića napisao i sledeće: “Naravno, u srednjevekovnom feudalizmu bi razmažene pahuljice izdržale otprilike 15 minuta kad bi ih neko vremenskom mašinom vratio u npr. 13. vek. Prava je šteta što razvoj fizike još nije omogućio da se takav pedagoški eksperiment zaista i izvede!“
U ovom tekstu otići ću i par koraka dalje sa ovim misaonim (još uvek, nažalost) eksperimentom. Zamislimo da neki genije bliske budućnosti konstruiše zatvorenu vremensku krivu ili neku drugu vrstu vremenske mašine po uzoru na veličanstveni roman Herberta Džordža Velsa 1895. godine. Na ovaj način bi se svako mogao vratiti u prošlost – ne ulazeći suviše u teška pitanja (meta)fizike da li bi i kako mogao da „promeni prošlost“ i slično. Umesto toga, pošto je ovo ipak opuštena forma, malo ćemo se zabaviti sa par scenarija koji ilustruju duboki ponor koji razdvaja istorijsku i empirijsku realnost na jednoj, te većinu današnjih političko-kulturno-folklornih selebritija na drugoj strani.
Zamislite da se razmažena kalifornijska pahuljica Megan Markl, koja se istakla izjavom da je ručak sa kraljicom Elizabetom II bio „kao povratak u srednjevekovno doba“, zaista nađe makar na par sati u srednjevekovnom dobu. Nema tik-toka, nema instagrama, nema ajfona, nema pijuckanja koktela sa kozjim jogurtom na drvenu slamčicu, nema električnih trotineta, nema LGBTQVMROABCD+-&# praznika i događaja, nema „kreativnih direktora“ i „ljudskih resursa“, nema ničeg drugog iz sveta postmodernog DIE hipsteraja.
Umesto toga, ima samo brutalni hijerarhijski sistem koji nije bio takav zato što su Zli Beli Patrijarhalni Muškarci želeli da bude takav, nego zato što je to bio jedini način da koliko-toliko uređeno društvo opstane. Čak i za vreme kraljice Elizabete Prve (vladala 1588-1603. godine), a posebno u pravom srednjem veku, recimo za vlade Ričarda I „Lavljeg Srca“ (1189-1199), taj famozni ručak bi jako, jako drugačije izgledao. Pomenimo samo jedan zabavan detalj: lagati u prisustvu monarha se u to vreme smatralo zločinom, i to onim za koji je, ako se dokaže, bila predviđena smrtna kazna. Eto problema za pahuljicu i lažnu princezu!
Naravno, isto se odnosi na primer na vladajuće srpske radikale, koji su – dok su se još tako zvali i svi bili nežno jedinstveni – histerisali kako im je Vođa zarobljenik „haške inkvizicije“. Bilo bi veoma zabavno videti ih sve, uključujući one koji su kasnije postali velike vođe, prebačene vremenskom mašinom u doba, na primer, Velikog Inkvizitora Tomasa de Torkvemade (1420-1498). Ali put ne bi bio vredan napora, kad sve te Pop-Lazićeve, Todorovići, Martinovići i ekipa ne bi malo isprobali tadašnje tamnice i metode „saslušanja“ i „istrage“ koje je koristila prava inkvizicija. Tek tada bi znali da cene potpuno nezasluženo dobar tretman koji je predvodnik srpskog fašizma imao u pritvorskoj jedinici u Ševeningenu.
I ima takvih primera na hiljade. Kada bivši srpski predsednik Tomislav Nikolić izjavljuje, na nekoj od jubilarnih proslava iz 2013. godine, da mi i danas živimo po načelima Milanskog edikta, to nije ni izdaleka tako duhovito kako na prvi pogled deluje. Šta? Živimo po načelima dokumenta koji su donela dva autokratska vladara jedne robovlasničke imperije, u kojoj prosečni pojedinac, čak i ako je imao sreće da ne bude rob, svejedno nije imao skoro nikakva vlasnička, građanska ili bilo koja druga prava? Gde je vojni rok trajao 25 godina? Doduše, u delu o pravima ima sličnosti sa Nikolićevom državom, za razliku od dela o imperiji. Bilo bi zanimljivo makar na kratko prebaciti Nikolića vremeplovom u 313. godinu naše ere i videti kako bi se snašao sa Konstantinom i Licinijem. Da li bi i njima ispričao neki detalj iz Kremanskog proročanstva, kao onomad kineskom premijeru o „žutim ljudima koji će piti vodu iz Morave“?
Naravno, kad ovladamo relevantnim znanjima o vremenu i istoriji, lako je uvideti koliko su patetični, ignorantski i uopšteno jadni medijski spektakli na ovu temu. Pre oko godina dana su ekstremni levičari poput Young Turk mreže i kapitalnih budaletina okupljenih oko Majority Report podkasta terali šegu sa tvrdnjom Meta Volša da bi svet u kojem nikada nije bilo robovlasništva bio gori od našeg. A zapravo nema ništa prirodnije i normalnije od tog zaključka, bez obzira koliko bio nepopularan među savremenim postmodernističkim neznalicama. Bez robovlasništva, homo sapiens bi ostao na nivou prvobitne zajednice lovaca i skupljača. Ili možda oni misle da bi lovci i skupljači u jednom trenutku sami od sebe, usred šume ili stepe, izmislili točak, metalurgiju, euklidsku geometriju, navodnjavanje, parnu mašinu, vakcine i elektricitet, pa ih primenili na poboljšanje svojih životnih uslova direktno uskočivši iz 8000. godine pre naše ere u 2024. godinu?
(Posebna priča jeste to što ova vrsta neduhovitih ekstremista pati od neznanja toliko radikalnog da nisu u stanju ni vlastitu firmu da nazovu tako da to ne izaziva intelektualni, ali i moralni, krindž. „Mladoturci“ su, kao što znamo, bili ekstremna revolucionarna grupacija u vojsci poznog Osmanlijskog carstva, koja je 1908. preuzela kontrolu nad državom, uvela je u Prvi svetski rat i održavala se na vlasti sve do ratnog poraza i savezničke okupacije Istanbula. Kao takvi, „Mladoturci“ su igrali odlučujuću ulogu u genocidu nad Jermenima (1915-17.), i genocidu nad Asircima/Sirijskim hrišćanima (1915-1918.), što su neizbrisive mrlje novije turske istorije, ma koliko nacionalisti svih boja pokušavali da ih prikriju. Majority Report, odnosno Većinski izveštaj, trebalo je da duhovito referiše na maestralnu kratku priču Filipa K. Dika i istoimeni filmski megahit Stivena Spilberga Minority Report, odnosno Manjinski izveštaj. Sve bi to bilo lepo i krasno, sjajne pop-kulturne reference, sve za 10, samo da nije „majušne sitnice“, naime poenta i Dikove pripovetke i Spilbergovog filma jeste da je većinski izveštaj jednostavno bio – pogrešan! Istina se nalazi, gle čuda, u manjinskom izveštaju. Kao i u većini drugih stvari.)
Naročita ironija jeste to što je doslovce identičnu – i istinitu – stvar kao i Volš tvrdio i niko drugi do Karl Marks, koji je sa priličnim entuzijazmom pisao o hidrauličnim despotijama i robovlasništvu antičkog sveta kao preduslovu za nastanak filozofije, nauke, umetnosti, itd. isl. Čovek je doktorirao na toj temi (1841. godine na Univerzitetu u Jeni), dokazujući kako je sama filozofija materijalizma, na kojoj je kasnije zasnovao sve u svojim ekonomskim, sociološkim i političkim spisima, bila nemoguća bez antičke robovlasničke privrede.
Korisni – ili beskorisni – idioti na postmodernoj levici vole da povremeno pomenu svoj neomarksistički pedigre, ali im na pamet ne pada da nešto od oca svoje voljene ideologije zaista i pročitaju. Nemaju vremena, zauzeti su Tik-tokom ili antisemitskim protestima; hmmm, to takođe ima veze sa Marksom, o čemu više drugi put. Ili su jednostavno nepismeni. U svakom slučaju, ujka Karl bi, da se poslužio vremenskom mašinom u suprotnom smeru i pojavio se u 2024. godini, začas dobio etiketu apologete ropstva ili nešto još gore.
Za kraj treba ponoviti da nijedan deo političkog i kulturnog spektra nema monopol na ovu vrstu istorijske nepismenosti. Kad Taker Karlsen promoviše pseudoistoričare i njihove teorije zavere o Čerčilu kao odgovornom za Drugi svetski rat, to je podjednako odvratno i za osudu kao i kada Megan Markl bulazni o srednjem veku ili kada sramotna počasna doktorka Beogradskog univerziteta Džudit Batler iz svoje stilizovane i klimatizovane kancelarije na Berkliju „oslobađa“ nepostojeću i nikad postojeću državu „Palestinu“. I na jednoj i na drugoj strani imamo pre svega neznanje duboko poput okeana, a zatim i očiglednu lošu nameru.
Naravno, sve te globalne rugobe su dodatno pojačane u zemlji poput Srbije koja je, kao što smo u ovoj rubrici mnogo puta pomenuli, „preskočila“ epohu Prosvetiteljstva i dosledno proganjala/marginalizovala svoje autentične prosvetitelje. Sama činjenica da ljudi masovno ne shvataju da je to izbegavanje lekcija i vrednosti Prosvetiteljstva nacionalna tragedija je depresivna. No, u zemlji u kojoj neprikosnoveni Vođa svojevremeno izjavljuje kako će „udžbenike istorije pisati država“ (koja nije u stanju ni poreski formular ili račun za struju da pismeno sastavi, a nekmoli knjigu ili udžbenik) – tome se nimalo ne treba čuditi. Za očekivati je da ćemo i bez vremenske mašine, uskoro u školama (ako ih u Srbiji ostane) učiti da istorija srBstva, ili barem univerzuma, počinje od maja 2012. godine.
*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.
Naučni savetnik Astronomske opservatorije u Beogradu