Doktorand Fakulteta muzičke umetnosti

Društvo,Vruće teme |
October 8, 2024

Ekonomija sreće

Vreme čitanja: 7 minuta

Photo: Canva

Na nedavno organizovanom okruglom stolu posvećenom filozofiji prosvetiteljstva, simbolično održanom u Zadužbini Dositeja Obradovića u Beogradu, pored uvida u nekoliko tema koje su se uglavnom ticale užeg polja ekspertize sagovornika (a daleko manje onoga zbog čega smo se okupili, imajući u vidu da je poslednja reč data dnevnoj politici i salonskom aktivizmu), publika je imala priliku da doživi sasvim paradoksalnu situaciju – naime, kada se govorilo o Kantovoj ideji Dobra, niko se nije smejao, a razgovor je poprimio sasvim ozbiljan ton; to, ipak, nije bio slučaj kada se diskusija usmerila ka kritici Pinkerove knjige o prosvetiteljstvu odnosno njegove tvrdnje da je današnje društvo ’daleko srećnije’ nego društvo ranije.

Prvi problem koji je mučio domaće intelektualce ticao se ’merenja sreće’ i srodnih koncepata koji su ili doboko intimni i subjektivni ili, naprosto, isuviše apstraktni i kompleksni, što svakako nije ništa novo, budući da se još u Poperovoj Bedi istoricizma naširoko pisalo o tome; da stvar bude zanimljivija, kritika na tragu radikalnog jezičkog skepticizma (zamišljeno: …šta je to, zapravo…sreća?) ni ovde nije izostala, no to se pitanje nije postavilo pred Kantovu metafiziku jer, razume se, on predstavlja svojevrsni ’standard industrije’, klasik, pa ne bi imalo smisla pitati se kritički o tome!

Na koncu, težak i do danas nerešen filozofski problem prevođenja ’jeste’ u ’treba’ sudove (između kojih se nalazi vrednosni sistem spram koga se transpozicija vrši – primera radi, činjenica da osobe ženskog pola bolje vide nijanse crvene boje jer je ona kodirana na X hromozomu, nužno nas ne vodi zaključku da kvota upisa na Fakultet likovne umetnosti treba da bude naklonjenija ženama, niti da baš zbog toga pri upisu treba olakšati muškarcima: sve zavisi od vrednosti koje imate na umu kada, spram činjenica, usmeravate određene politike), naše sagovornike uopšte nije mučio, činilo se kao da im je sve bilo ’kristalno jasno’ i da u pitanju Dobra nema ničeg spornog (jer, ne delimo li ga svi?!) a na nama je, naposletku, samo da se divimo velikim Kantovim rečima! Nije zgoreg reći da je bilo iskreno zadovoljstvo slušati sve stručnjake okruglog stola, nesumnjivo i bez premca, ali ni najveći među nama nisu imuni na kritiku…niti na grešku u rasuđivanju! Stoga, pre no što se pozabavimo mikrohirurgijom izrečenog, vratimo se, nakratko, pitanju sreće.

Na tragu misli slavnog Ričarda Fajnmana, fizičara i dobitnika Nobelove nagrade koji je tvrdio da je ’publiku najlakše fascinirati brojkama’, istakao bih sledeće podatke: dok je smrtnost dece do 5 godina početkom XIX veka bila 80%, danas je ona, na globalnom nivou, svega 5%. To, između ostalog, govori u prilog vrtoglavog razvoja medicine u XX veku; pored sinteze i upotrebe antibiotika odnosno vakcina (setimo se samo one protiv virusa besnila čija je smrtnost gotovo 100%), danas uspešno menjamo srčane zaliske, ugrađujemo titanijumske kukove, a prva transplantacija srca, obavljena ’davne’ 1974. godine, bila je trn u oku javnosti koliko i crkvenim velikodostojnicima koji su smatrali da je reč o svojevrsnom ’poigravanju sa bogom’.

Danas ona predstavlja relativno rutinsku operaciju koja je – pored ostalih dostignuća nauke novog doba – produžila životni vek čoveka za neverovatnih 37 godina u odnosu na početak XX veka kada je on iznosio oko 30 godina. Svi ti zdravi (i dugovečni!) ljudi koji dnevno obave gotovo 100.000 letova, a godišnje publikuju između 600.000 i milion knjiga, najčešće ne moraju da idu u vojsku (i rat), dok, prema statistici iz 2016. godine, češće pate od gojaznosti nego neuhranjenosti! Ali, šta time želim da vam kažem? Savremeni čovek se, načelno, više ’ne bori’ sa fundamentalnim problemima prirodne i društvene stvarnosti, poput gladi i zdravstvenog stanja, a u prilici je i da sebi obezbedi relativno siguran životni prostor. Ipak, bilo je i onih koji obećavajuću perspektivu nisu delili. Zašto?*

Osnovni argument je, kao što je već pomenuto, bio problem definicije sreće (no takav se zahtev nije postavio pred Kantove termine, što je vrlo simptomatično i ukazuje na retoričku potentnost argumenta, više nego na njegovo utemeljenje). Naime, iako je vrlo neizvesno da li ćemo sreću, kao takvu, ikada uopšte i moći da definišemo, priznaćete da intuitivno imamo predstavu o tome šta sreća jeste; vekovima smo imali i predstavu o tome šta je broj, da bi on u formalno-logičkom sistemu bio definisan tek početkom XX veka, a sa drugim fenomenima je situacija još složenija – siguran sam da svi znamo šta je muzika, no do njene definicije još uvek nismo došli (i to ne samo zahvaljujući tektonskim pokretima u umetnosti prošlog i ovog veka!).

Dakle, nije sasvim poželjno služiti se radikalnim jezičkim skepticizmom jer nas on, istini za volju, ne vodi u smeru u kome bismo želeli. Neko bi, pak, mogao reći da je problem u tome što su Kantovo Dobro, te Sokratova ’večna sreća’ ili eudaimonia, termini metafizike koji ili ne zahtevaju definiciju na način prigodan nauci (emanacija ili otelovljenje sreće je bezuslovno i duhom prepoznatljivo, pa nam reči nisu potrebne – primera radi!) ili su značenja tih termina opšte poznata u društvu i ne obavezuju nas na formalnu definiciju. U prvom slučaju ruke su nam, na neki način, svezane; za razliku od pitanja (in)determinizma, čiju argumentaciju možemo potkrepiti naučim teorijama i opitima (stav, u odnosu na količinu konzistentnih podataka, može više inklinirati ka određenom stanovištu), pitanje vrednosti je lišeno takvog pristupa, pa je garant Dobra verovanje u isto. Da li ćemo se tome nakloniti – na nama je da odlučimo. Sa druge strane, sve što je ’opšte poznato’ uglavnom je problematično u n aspekata! Čak i ukoliko naš (akademski) bubble deli bazične vrednosti sa nama, to ne znači da deli sve vrednosti – pa tako i marksista i ja želimo ’bolje sutra’ iako se dijametralno razlikujemo u stavovima po pitanju slobodnog tržišta. Dakle, srodne ideje i floskule su dobar primer ’praznih označitelja’.

Kritika na račun sreće (ali na fonu akademske melanholije i vapaja za ’boljim sutra…’) nastavlja se u sledećem smeru: U redu, rekoše dragi mi intelektualci, ali pored toga što je sreća empirijski nemerljiva, pogledajte kako izgleda današnji svet – ratovi su na sve strane, tehnologija bezmalo preti civilizacijskom opstanku, a naposletku, pitajte ljude pojedinačno kako im je jer nikome ne cveta cveće!

Naizgled bezazlena u pojavnosti i potpuno na mestu, ova tvrdnja krije unutrašnje protivrečnosti koje se moraju otkloniti preciznom filozofskom analizom. Iako je tačno da sreću, kao takvu, ne možemo empirijski izmeriti, možemo je analizirati (i meriti!) posredno putem varijabli koje se jasno tiču životnog standarda (od utroška slobodnog vremena, preko subjektivnog zadovoljstva pozicije na poslu i u društvu, te kupovne moći…); dakle, ipak imamo nekakvu predstavu o tome kakav je život danas u odnosu na parametare koje smo mogli da rekonstruišemo iz istorijskih izvora, budući da se biološki temelji naše egzistencije, za celokupno naše postojanje, nisu toliko izmenili da nam mehanizmi doživljaja i percepcije saopštavaju oprečne stavove po pitanju istog inputa kada u obzir ne uzmemo uticaj društva! Takođe, setimo se i oštrih kritika na račun testova inteligencije u vremenu kada je Flin objavio svoja kontroverzna istraživanja: premda su podaci jasno sugerisali da je količnik inteligencije rastao kroz generacije, glavna debata vodila se, vrlo opravdano, oko metodologije merenja; ipak, u najradikalnijem slučaju, mogli bismo reći da šta god testovi mere, nešto mere, slagali se mi sa njima ili ne, u ovom ili onom aspektu!

Nadalje, ’kako izgleda sadašnjica’ je, priznaćete, vrlo subjektivno pitanje, na čiji ćemo se ’opšti slučaj’ vratiti malo kasnije. Ukoliko je verovati E. O. Vilsonu, profesoru sa Harvarda i dobitniku Pulicerove nagrade, najpoznatnijem po osnivanju sociobiologije, ljudska vrsta je mnogo manje agresivna u poređenju sa drugim vrstama, premda se nama tako ne čini (većina moralnih dilema i danas dolazi iz ’unutrašnjeg osećaja’ da je nešto dobro ili loše, što je naše evolutivno nasleđe, kao i sadržaj sadašnjih misli – takozvani ’fuj efekat’ – no to ne može argument da je nešto nije ili jeste dobro); iako je, do danas, vođeno između 100 i 300 hiljada oružanih sukoba, a nakon I svetskog rata oko 260, to i dalje ne daje celovit uvid u našu prirodu. Nadasve, činjenica da smo sposobni da razorimo svet sama po sebi ne znači puno – jer je takav tehnološki progres praćen neverovatnim rezultatima u svim oblastima filozofije, nauke i umetnosti.

 

Pitaćete se, ipak, gde je granica subjektivnog doživljaja sveta, pa se možemo poslužiti tzv. statistikom velikih brojeva – iako sam siguran da se vaš dan prilično razlikuje od mog (svirao sam klavir, čitao nauronaučne eseje o sveti, a večeras, nakon kafe sa prijateljima, idem na koncert u Kolarčevoj zadužbini), to ne znači da u proseku i posebno na duže staze, vaš i moj dan, prema relevantnim parametrima, ne izgledaju gotovo isto! Na taj način je opravdano tvrditi da autentično, subjektivno iskustvo postoji i nije zanemarljivo, premda najčešće ne odstupa od proseka, te da sasvim uspešno, kroz vekove, možemo posmatrati (…i meriti!) prosečno iskustvo spram koga ćemo izvući zaključke o sreći! Ono što bi trebalo dodati prethodnim redovima je ideja da se progres mora posmatrati izvan pojma granica – ne postoji nešto takvo poput državne ekonomije ne samo u ekonomskom, već i u smislu simboličke razmene, koja se više ili manje ne tiče celog sveta (sada je vreme da me optužite za globalizam – šta god to značilo!). I znate šta još – imaginacija društvenjaka često biva ugrožena i ograničena empirijom (zato je, gle čuda, i ne vole), a povrh svega siguran sam da postoji i izvesni kompleks od iste koji je, zanimljivo, ekonomiju naterao da zadobije oblik i formalističko-analitički aparat kojim se danas služi.

Ali, šta to suštinski smeta intelektualcima? Neke pojave su toliko evidentne da im empirija nije ni potrebna, misaoni pokus bio bi dovoljan, no to opet ne zadovoljava struku. Struka. Struka? Struka! Upravo – struka se ne pita! Naš intelektualac, verujem kao i onaj koji nije naš, voli ’da ga se pita’, no iako je sasvim jasno da se aktuelna politička garnitura besramno ponaša prema nauci, kulturi i stručnjacima (a posebno grozno prema činjenicama i neistomišljenicima), na individualnom planu neretko primećujem da bi intelektualci voleli i da se pitaju, pored toga što pružaju odgovarajuće odgovore na određena naučna pitanja u inertnom i vrednosno neutralnom naučnom kontekstu. Nedavno istraživanje koje je sproveo PIN (Psihosocijalna mreža u okviru Filozofskog fakulteta u Beogradu), pokazuje da se stručnjaci prilično slažu oko toga da bi, pored kliničke ili terapeutske prakse u domenu mentalnog zdravlja, trebalo ostvariti i nekakav stručni angažman van akademske ili profesionalne zajednice, ali se odgovori na pitanje na koji način aktivizam treba organizovati, sprovesti i nagraditi, potpuno razlikuju. No, ukoliko ne želimo da salonski aktivizam ’proždere’ svet, moramo početi da razmišljamo o politici kao o legitimnom sredstvu borbe za (..khm) ’bolje sutra’ i da joj vratimo dostojanstvo koje su joj neki, usudiću se da kažem ciljano, oduzeli.

Toliko o sreći i svetu čije polemike i unutrašnji sukobi tinjaju do danas i, nadamo se, obitavaće nad nama još dugo, a voleo bih da – od svega napisanog – zapamtite bar da je stvarnost isuviše kompleksna da stane u nekoliko stranica teksta ili varljiv osmeh i uspomenu koja nije bila tako lepa kada smo je živeli. Nisam sasvim siguran da bih osetio potrebu za pisanjem ovoga teksta da je Milan M. Ćirković bilo za okruglim stolom (istini za volju, vanredne okolnosti sprečile su njegov dolazak), no u njegovom odsustvu htedoh da pružim tračak prosvetiteljske misli.  Stoga, epilog je, prema mom uverenju, sledeći: nesumnjivo živimo u do sada najboljem i civilizacijski najneverovatnijem dobu, čiji se potencijali kreću od svemirskog turizma i besmrtnosti, sve do ponovnog povratka u kosmičku prašinu, a sutra je možda sutra, a možda eonima daleko od nas.

 

*Paragraf je preuzet iz pobedničkog eseja na konkursu O meni se radi! Zašto sam (a)političan? u organizaciji Fondacije Konrad Adenauer i Instituta za javnu politiku, iz pera moje malenkosti.