Zašto ljudi retko uče nakon fakulteta?
Photo: Univerzitet u Beogradu
Zašto izgleda da nakon završetka fakulteta i ulaska u radnu snagu, velika većina ljudi jednostavno prestaje da uči? Da li je obrazovanje samo period našeg života, koji treba da zaboravimo onog trenutka kada izađemo iz obrazovnog sistema?
Čini se da je to način na koji razmišljamo, barem nesvesno. Kad god se pojavi tema obrazovanja, odmah pomislimo na mlade ljude ili decu, i formalne školske institucije koje pohađaju. Ipak, retko nam na pamet padnu ljudinu zrelim godinama koji se marljivo bave potpuno novim oblastima.
Istina je da mladi ljudi verovatno moraju više da se fokusiraju na obrazovanje nego odrasli. Ako nipta drugo, onda barem zato što formalno obrazovanje ima i ulogu signala (po principu: ja sam diplomirao na fakultetu, pored tehničkih znanja u toj oblasti, ja sam vredan i spreman da se bavim dosadnim i repetitivnim zadacima). Kada dokaz o vašim sposobnostima u vidu fakultetske diplome već imate, onda vam je interes za studiranjem u kasnijim godinama mnogo manji.
Ali, izgleda kao da je pad u tražnji za obrazovanjem nakon fakulteta veoma nagao, i da je trajan, i ovo mi se čini ozbiljnim problemom koje ne dobija ni približno pažnju koju zaslužuje.
Kako znamo da je ovaj ogroman pad u interesovanju za učenje stvaran? Za to uglavnom imamo anegdotalne dokaze. Međutim, ovo zapažanje izgleda prilično validno – prema Anketi o potrošnji domačinstava (APD) u proseku samo 1,3% naše potrošnje usmeravamo ka obrazovanju.
Takođe, postoje interesantni dokazi u obliku stopa čitanja – što je verovatno dobra zamena za stope učenja (naučnici bi ovo nazvali proxy varijabla). Prema studiji Pew-a iz 2016, ljudi imaju tendenciju da manje čitaju kako stare, a najveći pad se dešava nakon 20-ih, što je upravo trenutak kada se završava ciklus formalnog obrazovanja.
Pored toga, Anketa o obrazovanju ostalih (AES) koje je po treći put u Srbiji sprovedena 2022. nam govori da gotovo 80% starijih od 25 godina ne pohađa nikakvo formalno ili neformalno obrazovanje niti obuke. Ovo su čak verovatno previše optimistički prikazani podaci, jer je čak 42% ispitanika izjavilo da govori 3 ili više jezika. Koliko je to tačno, a koliko posledica mašte, prosudite sami.
Postavlja se onda pitanje zašto vidimo toliko mali broj ljudi koji se obrazuju u kasnijim godinama, i pored zvanično proklamovanog ideala doživotnog učenja usled promena u strukturi ekonomije, nastanka novih i nestanka starih radnih mesta? Mislim da postoje dva glavna razloga, a oba su povezana sa formalnim školovanjem.
„Nemam vremena”
Prvi razlog zašto mnogi ljudi ne nastavljaju da uče tokom života verovatno je taj što je njihova vizija o tome kako da se obrazuju preuska. Oni vide obrazovanje kao nešto što uključuje pohađanje nastave u instituciji. Ali sa karijerom, porodicom i drugim obavezama, oni jednostavno nemaju vremena za takvu vrstu posvećenosti. Kao rezultat toga, oni prihvataju činjenicu da doživotno učenje jednostavno nije održiva opcija.
Ne iznenađuje me što stvari vidimo na ovaj način. Velika većina nas je provela od 12 do 17 naših najformativnijih godina u formalnom školskom okruženju, dok smo jedva bili izloženi nekoj drugoj vrsti učenja. I ako je sve što smo ikada znali o obrazovanju formalno školovanje, da li treba da nas čudi što ćemo pomisliti da se učenje može efikasno obavljati samo kroz ovu vrstu procesa?
Ovaj mentalitet prema obrazovanju usvajamo svesno ili nesvesno, i onda kažemo: „Sada imam posao sa punim radnim vremenom i porodicu, pa pretpostavljam da su moji dani učenja prošli.”
Istina je, naravno, da postoji mnogo drugih načina za učenje van tradicionalne učionice. Možete čitati knjige iz biblioteke, pohađati časove borilačkih veština ili plesa, možete čitati specijalizovane časopise, slušati naučne podkaste ili gledate na televiziji dokumentarne filmove o prirodi.
Možete čak i da uključite obrazovanje u karijeru, porodicu i rekreativne delove svog života. Na primer, da slušate podkaste dok ste u teretani i radite vežbe, ili dok sređujete kuću, ili da decu odvedete u muzej na neku rukovođenu turu.
Kada razmislimo o tome, zapravo imamo mnogo prilika gde možemo da učimo tokom života. Ali nećemo videti sve te mogućnosti dok se ne oslobodimo ideje da obrazovanje mora biti povezano sa pohađanjem nastave u tradicionalnoj obrazovnoj instituciji.
„Ne volim da učim“
Drugi razlog zašto ljudi često prestaju da uče nakon fakulteta je taj što su stekli ideju da učenje nije prijatno. „Hvala Bogu da sam to konačno završio“, kažu dok izlaze sa poslednjeg završnog ispita. “Nikad više.”
Ne sumnjam ni na trenutak da su ti ljudi imali loše iskustvo u školi. Mnogim ljudima se to dešava. Ali opet, problem je u tome što smo mentalno povezali učenje sa formalnim školovanjem. Ljudi počinju da mrze školovanje, a pošto je školovanje način na koji se uči, pretpostavljaju da mrze učenje.
Ok, ali ako je učenje tako sjajno, zašto smo imali tako loše iskustvo u školiama?
Mislim da je glavni problem to što škola tera ljude da prate isti nastavni plan i program – da uče stvari koje ih ne zanimaju, a onda nemaju vremena da se bave onim temama koje im zaista jesu interesantne.
Drugi veliki problem je taj što škola primorava sve da idu istim tempom i da uče u istom okruženju od istog nastavnika. Kada razmislite o tome, postoji opsesija istovetnošću koja prožima tradicionalno školovanje. Kao da postoji samo jedan ‘’pravi put’’ koji svi treba da slede.
Ovo prilično liči na antički mit o Prokrustu. Prema legendi, razbojnik Prokrust je imao gvozdeni krevet, i svoje žrtve je terao da legnu u njega, ali da savršeno stanu. Ako su bili preniski (prektatki), rastezao bi ih dok ne budu dovoljno dugački. Ako bi bili previsoki, odsekao bi im noge. Oslanjajući se na ovaj mit, reč Prokrust se često koristi analogno da opiše situacije u kojima su ljudi primorani da se povinuju proizvoljnim standardima uprkos očiglednoj šteti koja je rezultat toga.
Uporedite Prokrusta sa tradicionalnom školom: učenici sa širokim spektrom sklonosti i interesovanja primorani su da uče iste stvari istim tempom u istoj vrsti okruženja od iste vrste nastavnika. Prinuđeni su da se uklope u Prokrustov krevet standardnog modela osnovne i srednje škole.
Da li je onda čudno ako iz škole odlaze demoralisani zbog učenja?
Dobra vest je da učenje ne mora da bude ovako. Ako možemo da se odmaknemo od jednoobraznog školovanja za decu, nećemo samo poboljšati živote miliona mladih ljudi. Takođe ćemo ih naštelovati da nastave svoje učenje tokom celog života, jer će imati priliku da učenje dožive kao nešto što je zaista zabavno.
Kako podsticati doživotno učenje?
Jasno je da je doživotno učenje nešto čemu vredi težiti. Na ličnom nivou, omogućava nam da tokom života doživljavamo nove stvari, čini nas sposobnijim da se prilagođavamo promenama i bolje opremljenim da prenesemo znanje i veštine deci. Ali da bismo stvorili svet doživotnih učenika, biće nam potrebna i promena načina razmišljanja i obrazovnih politika.
Jedini način da mnoštvo obrazovnih puteva procveta jeste da se državu izvučemo iz obrazovnog posla, i više odgovornosti ostavimo samim školama i nastavnicima. Ministarstvo prosvete treba da postavi standardne obrazovnih dostignuća – po principu, kada dete zavšri šesti razred ovo su znanja i veštine iz pojedinačnih predmeta koje želimo da ima. A onda sami nastavnici i škole odluče na koji je način najbolje te standarde dostići.
Ali čak i više od toga, moramo da izađemo iz ovog životnog puta obrazovanje-pa posao u koji smo svi podsvesno pristali. Umesto da na život gledamo kao na 15 godina obrazovanja nakon kojih sledi 45 godina rada, trebalo bi da vidimo posao i obrazovanje kao stvari koje se dešavaju tokom celog života, samo sa drugačijim rasporedom u različitim godišnjim dobima.
Glavni urednik Talasa