Zavese od velura i Mizesova mudrost
Photo: Annie Spratt, Unsplash
Tekst je prvo obajvljen na sajtu FEEa, a prenosimo ga uz saglasnost autorke.
Ekonomski principi su svuda oko nas – ako znamo gde da gledamo.
Najbolje potrošen novac su mi roze zavese od velura. Bila je 2003. godina i sa veoma malo pripreme i novca sam se preselila u Englesku na studije. Došla sam sa dva prijatelja bez zagarantovanog smeštaja, ali kada si mlad veruješ da možeš da ostvariš sve što zamisliš.
Prethodno sam odbila jedinu opciju koju sam imala za smeštaj u kampusu jer je cena delovala previsoko, a verovala sam da ću se bolje snaći sama i ubedila sam kolege da mi veruju. Nakon prilično zastrašujućeg dolaska i mnogo muke, uspešno smo da obezbedili stan i uštedeli značajnu količinu novca. Međutim, pojavili su se dodatni troškovi, poput plaćanja javnog prevoza zbog udaljenosti od kampusa.
Stan na periferiji bio je jedan od razloga naše niske kirije, a drugi razlog je bio taj što je stan bio nenamešten – bez televizije, interneta, mašine za pranje veša , mašine za pranje sudova uz nekoliko komada nameštaja. Takođe, nedostajale su osnovne potrebštine koje bi smeštaj u kampusu imao, kao što je posteljina.
Ovo me dovodi do roze zavesa. Noći su bile ledene, ali nisam mogla da se nateram da potrošim novac na novi pokrivač koji ne bih mogla da zadržim posle puta zbog ograničenog prostora u koferu. Sve što sam kupovala moralo je biti funkcionalno i lako za bacanje. Tako da, umesto da tražim samo posteljinu, tražila sam bilo šta što bi me zagrejalo. Fokusirala sam se na funkcionalnost – na ono što je trebalo da uradi, a ne na to šta jeste. Svako ko je gledao film Titanik zna da lik Kejt Vinslet nije spasao čamac za spasavanje; spasila su je vrata — samo joj je trebalo nešto što bi moglo da pluta.
Kada je naša kupovna moć jaka, često trošimo više prema našim željama, stilu i statusu. Međutim, kada je novac ograničen, fokusiramo se na osnovne potrebe, a to može biti dobra stvar! Kada kupujemo zbog funkcije, mi smo snalažljiviji, manje rasipnički nastrojeni i pametni u pogledu potrošnje i štednje.
Za cenu od 4 funte (otprilike 4 dolara), uspela sam da kupim najtopliji pokrivač ikada: debele, roze, velur zavese iz lokalne prodavnice polovnih stvari. Iako je koštalo nekoliko funti više da ih operem u perionici, bila sam oduševljena kupovinom. Bilo je jeftino, obavilo je posao i bilo je neobično dobro rešenje za te hladne noći.
Sada, kad god trebam da razmišljam u vezi s velikim kupovinama, setim se tih zavesa. I to mi je dobro poslužilo, što možda i nije iznenađujuće, s obzirom na to da su moje strategije za uštedu novca u skladu sa austrijskim učenjima Karla Mengera i primenom prakse Ludviga fon Mizesa.
Dakle, šta su ključne pouke austrijske škole mišljenja? Evo nekih od osnovnih ideja:
1. Ekonomska vrednost robe i usluga je subjektivna – cenila sam zavese zbog njihove toplote i težine, a ne zato što su mogle da vise preko prozora.
2. Oportunitetni troškovi su važni – iako nisam cenila trošenje značajne sume na udobnost u svom stanu, cenila sam većinu svog novca na izlete i istraživanje Evrope. Uštedom na životnim troškovima, mogla sam više da potrošim na obilaske.
3. Nedostatak resursa podstiče kreativnost – da je moj stan bio potpuno namešten i ispunjavao sve moje potrebe, ne bih morala da razmišljam izvan okvira.
Tržište je zaista preduzetnički process – stav koji dele mnogi austrijski ekonomisti – i mi smo preduzetnička bića. Nikada se ne zadovoljavajte kada su opcije očigledne ili ograničene. Da sam se odlučila za stanovanje u kampusu, propustila bih toliko sjajnih uspomena i iskustava u jačanju karaktera (poput učenja da perem odeću u kadi ili kako da se ne izgubim kada sam primorana da hodam posle pauze tramvaja ili kako ceniti sjajne razgovore umesto gledanja TV-a).
Na kraju dana, vrednost može varirati, ali nikada nećete zažaliti zbog kupovine koja zaista zadovoljava neku potrebu, i na potrošaču je da proceni kada je potreba zadovoljena. Potrošač je zaista suveren u kapitalističkom sistemu, a Mizes je to prikazao u svojoj publikaciji iz 1944. “Birokratija“:
Pravi šefovi u kapitalističkom sistemu tržišne ekonomije su potrošači. Oni, svojim kupovinama i svojim uzdržavanjem od kupovine, odlučuju ko treba da poseduje kapital i upravlja fabrikama. Oni određuju šta treba proizvoditi, u kojoj količini i kog kvaliteta. Njihovi stavovi rezultiraju ili profitom ili gubitkom za preduzetnika. Oni čine siromašne ljude bogatima, a bogate siromašnima.
Potrošači su nemilosrdni. Nikada ne kupuju kako bi koristili manje efikasnom proizvođaču i zaštitili ga od posledica njegovog lošeg upravljanja. Potrošači žele da budu usluženi na najbolji mogući način. I rad kapitalističkog sistema prisiljava preduzetnika da se pokorava naredbama koje izdaju potrošači.
Potrošači nisu laki šefovi. Puni su hirova i fantazija, promenjivi i nepredvidivi. Nije ih briga za prošle zasluge. Čim im se ponudi nešto što im se više sviđa ili što je jeftinije, napuštaju svoje stare dobavljače. Ništa im nije važnije od sopstvenog zadovoljstva. Ne brinu ni o interesima kapitalista, ni o sudbini radnika koji gube posao ako kao potrošači više ne kupuju ono što su ranije kupovali.
Fascinantno je koliko se ove teme pojavljuju u svakodnevnom životu. Ekonomija je zaista svuda oko nas.
