Photo:Pixlr
Recesije su jedna od karakteristika tržišne privrede i ne mogu se izbeći. Neki ekonomski podaci iz SAD ukazuju na to da se recesija približava.
Možemo li da predvidimo recesije?
Na ovo ću dati omiljenu rečenicu ekonomista: zavisi. Recesije je veoma teško predvideti, iako se sa vremena na vreme u medijima pojavljuju nostradamusi koji su predvideli neku pojedinačnu recesiju, to najčešće nije potpuna istina. Postoji stara šala da su ekonomisti predvideli 15 od prethodnih 5 recesija.
Da bismo mogli da kažemo da je neko zaista predvideo recesiju, moramo da znamo i da li je predikcija dala i okvirni vremenski period i uzrok te recesije (kada će se desiti i zašto), inače se to predviđanje svodi na konstataciju da će pasti kiša. Kiše svakako povremeno padaju, tako da je ovo prilično samoispunjavajuće proročanstvo.
Da je recesije moguće predvideti primer nam daje Michael Burry, koga u neverovatnom filmu o krahu finansijskih tržišta 2007. tumači Kristijan Bejl. Njegov investicioni fond je uspeo da zaradi oko 800 miliona USD predvidevši krizu.
Trejler: https://www.youtube.com/watch?v=vgqG3ITMv1Q
Međutim, ni Burry nije sveznajući prorok. On se krajem drugog kvartala prošle godine ponovo kladio na recesiju i krah finansijskog tržišta SAD, ali (srećom) sada nije bio u pravu.
Indikatori recesije
Recesijom se smatra smanjenje BDP-a u dva uzastopna kvartala. Ovo usporavanje privrede vidi se kroz smanjenje potrošnje, proizvodnje i investicija, rast nezaposlenosti i slično. Problem sa ekonomskim predikcijama je to što se recesije predviđaju tek pošto se recesije dese, a ne pre toga.
Zato su se brojni ekonomisti trudili da pronađu neke indikatore koji mogu da predvide pojavu recesija – obično se u obzir uzima stanje na tržištu rada kroz porast broja nezaposlenih, broj izdatih građevinskih dozvola ili odnos kratkoročnih i dugoročnih kamatnih stopa. Neki indikatori su malo bizarni – na primer, Alen Grinspen, dugogodišnji predsedavajući američkog FED-a pratio je prodaju muškog donjeg veša kao prediktora recesije.
Kao važan indikator koji prate brojni ekonomisti javlja se Samovo pravilo – ekonomista Klaudija Sam tvrdi da je dobar prediktor recesije porast stope nezaposlenosti od barem 0,5% u poređenju sa zabeleženim minimumom u prethodnih 12 meseci. Ovo je zabeleženo u junu – nezaposlenost u SAD porasla je na 4,1% dok je prethodni minimum bio u julu prošle godine od 3,5%.
Grafikon1: Vrednost indikatora Samovog pravilo. Izvor: Federal Reserve Bank of Saint Louis.
Amerika je iza ćoška
Geografski, Amerika je daleko pa to da li će u njoj biti recesije ili ne na prvi pogled ne deluje previse važno, ali u globalizovanoj i isprepletanoj svetskoj privredi, Amerika je iza ćoška. Negativna ekonomska kretanja tamo vrlo brzo će doći ovde ko nas. Nasuprot ’’genijalnim’’ ekonomskim izjavama Mlađana Dinkića da je ’’kriza naša šansa’’, stvarnost je mnogo sumornija.
Dok se kriza na finansijskim tržištima u SAD osetila krajem 2007. dotle je srpska ekonomija počela da beleži pad privrednih kretanja već u trećem kvartalu naredne godine. Investicije su stale, proizvodnja je smanjenja, kao i potrošnja jer je mnogo ljudi izgubilo posao (nezaposlenost je skočila na oko 25%), dinar je devalvirao oko 20% itd.
Ukoliko se kriza u SAD ponovi, možemo da očekujemo ponovo slična kretanja i kod nas. Dodatni loši faktori su već pokazana slabost evropske privrede (nemačka privreda je skoro bila u recesiji) i nastavak rata i geopolitičkih tenzija u Ukrajini i na Bliskom istoku.
Kakva ekonomska politika nam treba?
Standardni kanali ekonomske politike za prevazilaženje recesija su aktivna monetarna i fiskalna politika. Međutim, u slučaju Srbije to izgleda kao da neko želi da igra košarku sa vezanim rukama iza leđa.
Fiskalna politika ’’ne radi’’ jer je Srbija mala i otvorena privreda – ako izdvajanjima iz budžeta želimo da održimo ukupan nivo potrošnje (jer se privatna potrošnja smanjuje) putem rasta plata i penzija, onda će se dobar deo ovog ’’fiskalnog multiplikatora’’ preliti u uvoz robe iz inostranstva.
Ostaje nam finansiranje izgradnje infrastrukture – tu je fiskalni multiplikator značajno veći jer se u Srbiji i dalje proizvodi velika količina građevinskog materijala. Ali javne investicije već su visoke (oko 5 milijardi evra ili 7% BDP-a), a građevinska industrija je već maksimalno zaposlena (toliko da nedostaje domaće radne snage pa se uvozi radna snaga iz inostranstva), pa tu nema prostora za rast.
Tu je i pitanje mogućnosti budžeta da plati tako nešto – javne finansije na prvi pogled u dobrom stanju, sa javnim dugom od oko 50% BDP-a. Ali dosta je samo jedna recesija da to promeni i javni dug brzo poraste, kao što je već bio slučaj tokom pandemije.
Monetarna politika takođe ’’ne radi’’ jer je naša privreda visoko evroizovana – većina kapitala je u evrima a manji deo je denominovan u dinarima, pa monetarna politika NBS putem dinarskih kamatnih stopa pogađa samo taj manji deo.
Glavni urednik Talasa