Photo by Max Fischer
Odgovor je prilično jednostavan – biti nastavnik niti je dobro plaćeno, niti je lagodno radno mesto, i ima mnogo boljih prilika.
Završio se prvi upisni rok na osnovne akademske studije – iako slede dodatni rokovi gde se stanje može malo promeniti – vidljivo je da je nastavničke smerove na raznim fakultetima upisao veoma mali broj studenata.
Ovaj problem još uvek nije toliko vidljiv jer ga ublažavaju demografske promene – generacije koje izlaze iz obrazovnog sistema su mnogobrojnije nego one koje u obrazovni sistem ulaze, što onda vrši pritisak i na škole da zbog upisa manjeg broja đaka smanjuju broj odeljenja i fond časova za nastavnike.
Druga olakšavajuća okolnost je to što i dalje veliki broj nastavnika ne radi sa punim radnim vremenom (prošle godine to je bilo tek 31,400 nastavnika od njih 52,400, iliti 60%) što omogućava rezervoar nastavnika za angažovanje po potrebi kada se neko nastavničko mesto uprazni. Zbog ovoga se smanjenje interesovanja za upis na nastavničke fakultete i smerove još uvek nije pretvorio u masovni nedostatak nastavnog kadra.
Grafikon 1: Broj đaka u redovnim osnovnim školama. Izvor: RZS.
Disbalans između društvenih i prirodnih nauka
Ali stanje nije isto u svim oblastima. Prvi disbalans jeste između društvenih i prirodnih nauka – nastavnika istorije, srpskog jezika ili fizičkog vaspitanja ima dovoljno (možda i previše na tržištu rada) ali u isto vreme nastavnika matematike, fizike i hemije nema dovoljno. Postoje razlike čak i u okviru ovih polja – nastavnika srpskog ili engleskog za sada ima dovoljno, ali to nije slučaj sa nastavnicima nemačkog ili latinskog jezika. Poseban gorući problem je sa stručnim predmetima u srednjim stručnim školama.
Drugi disbalans jeste geografski – u manjim gradovima je profesija nastavnika značajno primamljivija nego u Beogradu ili Novom Sadu, u kojima je lakše pronaći drugi posao i gde su plate značajno veće u poređenju sa nastavničkim. Dok je prosečna plata nastavnika sa punim radnim vremenom oko 91,000 dinara dotle je prosečna zarada u Beogradu 125,000 dinara, u Novom Sadu 115,000 a u Arilju 75,000 dinara. Odnos nastavničke plate još je gori kada je uporedimo samo sa primanjima onih koji imaju fakultetsko obrazovanje.
Plata prema fondu časova
Poseban problem jeste taj što oko 40% angažovanih nastavnika nema pun fond časova pa ni ne prima punu platu, što i spušta prosečnu zaradu nastavnika, ali nastavničku profesiju čini još manje primamljivom. Jer dok se u drugim profesijama (bilo u javnom ili privatnom sektoru) podrazumeva angažman na puno radno vreme koji sa sobom nosi i punu platu, u obrazovanom sistemu to nije slučaj. Oni koji razmišljaju o tome da li da postanu nastavnici plata ne samo da je niska u poređenju sa drugim opcijama, nego često ne mogu da računaju ni na nju celu već samo na njen deo, što nastavnički poziv čini još manje primamljivim.
Drugi negativni faktori
Ali plata nije i jedini faktor koji utiče na ljude kada se opredeljuju za neko zanimanje. Tu su i uslovi rada, mogućnost napredovanja, osećaj svrhe ili misije. Obrazovanje kod nas i tu stoji jako loše. Napredovanja u poslu praktično nema – jednom kada postanete nastavnik, tu ste gde ste. Možete da dobijete čak i međunarodne nagrade za svoj pedagoški rad, ali to neće bitno uticati na vaš položaj i posao.
U sistemu zarada vlada uravnilovka, jer se plata obračunava prema fondu časova a ne prema zalaganjima i zaslugama nastavnika. Rad dobrih nastavnika je potcenjen, a loših nastavnika precenjen, i ne postoji korektivni sistem nagrada i kazni u skladu sa radnim rezultatima.
Osećaj svrhe ili misije je subjektivan, ali u velikom delu društva se obrazovanje ovako kakvo ga obrazovni sistem danas proizvodi ne ceni (pored anegdotalnih dokaza da veliki deo klinaca želi da budu jutjuberi ili tiktokeri, tu su i PISA istraživanja gde vrlo mali broj đaka, i još manji broj dobrih đaka, želi da postane nastavnik). Što znači da ni nastavnici neće imati čak ni društveni ugled koji su nekada ranije imali, kao nekakvu kompenzaciju. Nastavnici su u potpunosti nezaštićeni od pritiska sredine i kada je on opravdan i kada nije: prisutni su pritisci roditelja na nastavnike (što je dovelo do inflacije ocena) ali i u praksi i od strane dece.
Šta da se radi?
Nastavnička profesija mora da postane ponovo primamljiva dobrim đacima. Za to je neophodno da se povećaju plate, ali i da se one indeksiraju. Imajući u vidu velike rashode a ne baš sjajno stanje u javnim finansijama, ovo ne treba raditi preko noći, već u početku ciljano, tamo gde postoji najviše problema. Ako fale nastavnici matematike, da njihova početna plata bude veća od nastavnika fizičkog dok se taj disbalans je smanji.
Druga stvar treba biti i geografsko ciljanje: plate nastanika u Aleksandrovcu verovatno jeste dovoljno primamljiva da neko ko tamo živi odluči da postane nastavnik u osnovnoj i li srednjoj školi, ali to sigurno nije slučaj u Beogradu. Plate nastavnika treba da u sebi odražavaju i prosek zarada u tom mestu (jer od njih zavisi nivo lokalnih cena), jer 1,000 dinara nema istu kupovnu moć na Novom Beogradu i u Aleksandrovcu.
Strateško spajanje prirodnih i društvenih nauka umesto u njihovo besmisleno parcijalizovanje. Zašto nastavnik matematike u osnovnoj školi ne bi mogao da predaje i informatiku, hemiju ili fiziku? Novi planovi i programi na fakultetima koji bi spojili nastavu nekoliko izbornih predmeta bi tako nešto omogućili. Na osnovnim nivou obrazovanja, razlike između ovih predmeta nisu toliko velike da je to nemoguće, i veliki broj zemalja ima upravo takav pristup. Ovo bi smanjilo nedostatke za nekim kadrovima u obrazovnom sistemu, i omogućilo veću ispunjenost fonda časova za nastavnike.
Posao nastavnika mora da se olakša. Prvi korak je svakako ukidanje bespotrebne birokratije koju nastavnici moraju da popunjavaju i koji niko zaista nikada i ne pogleda, nego služi samo ispunjavanju forme. Drugi korak je smanjenje broja đaka u odeljenju – ova mera je skupa i nema puno efekta na kvalitet obrazovanja (u naučnim studijama, kvalitet nastavnika ima najveći efekat) ali će olakšati posao nastavnicima.
Treći korak je kreiranje online platformi za učenje gde će biti dostupan besplatan materijal za učenje za decu, kao i alatke za same nastavnike. Ovo bi bilo dobra kako za decu, tako i za nastavnike – deca bi mogla da imaju pristup lekcijama koje drže najbolji predavači, dok bi sami nastavnici imali manju potrebu da ponavljaju gradivo i više bi mogli da se posvete kreiranju kritičkog mišljenja među đacima umesto samo deklamovanju lekcija.
Četvrti korak je uvođenje mera za diferencijaciju i ocenu kvaliteta rada nastavnika, koji na osnovu svojih rezultata trebalo da budu nagrađeni, što bi ih motivisalo da nastave sa kvalitetnim radom umesto da se prepuste okruženju i da ulažu minimalan napor. Neke zemlje, kao Velika Britanija, imaju ovakav sistem, koji koristi algoritme u obradi podataka da bi se identifikovali kvalitetni nastavnici.
Ako nešto pod hitno ne uradimo, a za svaku od ovih mera potrebno je nekoliko godina da da neke vidljive rezultate, problem kvaliteta nastavnika i nedostatak nastavnog kadra će nastaviti da raste.
Glavni urednik Talasa