Photo by Eugenio Mazzone on Unsplash
Tekst je prvo obajvljen na sajtu Mises Institute, a prenosimo ga uz saglasnost autora.
Reći da se Džozef Stiglic, dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju koji predaje na Univerzitetu Kolumbija, protivi slobodnom tržištu je umanjivanje stvari. On nam govori da ne favorizuje potpuno centralno planiranje, ali želi ravnotežu između tržišnih i netržišnih aranžmana. Međutim, kada je reč o njegovim konkretnim predlozima, tržište se u njegovim očima uvek čini oskudno.
Zaista, njegov naslov veoma podseća na Put u robstvo (1944) Fridriha Hajeka, ali dok je Hajek tvrdio da centralno planiranje podriva slobodu, Stiglic navodi da samo ekonomija kojom dominira demokratska država rezultira slobodom.
Stiglicova knjiga sadrži niz zanimljivih argumenata, od kojih neki slede u ovom tekstu.
Počnimo sa njegovim argumentom protiv Puta u robstvo. Nacizam nije nastao, kaže Stiglic, zato što je bilo veoma malo državnog planiranja, već zato što ga nije bilo dovoljno. Nezaposlenost, a ne inflacija, bila je primarni faktor koji je doveo do brzog uspona Adolfa Hitlera na političku vlast u godinama pre nego što ga je predsednik, Paul fon Hindenburg, u januaru 1933. postavio za kancelara. Štaviše, Stiglic kaže da su Hajek kao i njegov kolega Milton Fridman bili svesni pravog uzroka Hitlerovog uspona na vlast, ali je namerno iskrivio istoriju da bi je potisnuo:
„Ne možemo a da ne dođemo do zaključaka koji su upravo suprotni Fridmanovim i Hajekovim. Pogrešno su tumačili istoriju – pretpostavljam namerno. Ozbiljni napad autoritarizma—Hitler, Musolini, Staljin—od kojeg se svet oporavljao u vreme kada su Hajek i Fridman pisali nije izazvan prevelikom ulogom države.
Umesto toga, ovi gnusni režimi izazvani su ekstremnim reakcijama na vlade koje ne rade dovoljno. Nije bio slučaj da je autoritarizam nastao u socijaldemokratskim državama sa velikim vladama, već pre u zemljama koje su obeležene ekstremnom nejednakošću i visokim nivoom nezaposlenosti, gde su vlade učinile premalo.“
Stiglicov argument zavisi od njegovog shvatanja da je previše državnog planiranja i potrošnje bilo potrebno da bi se izašlo na kraj sa visokom nezaposlenošću, i nigde u knjizi on ne govori o austrijskoj teoriji poslovnog ciklusa, što bi dovelo do suprotnih preporuka plana. (Da li je Hajek bio svesno nepošten i u odbrani svoje teorije poslovnog ciklusa? Osim ako stvarno nije, Stiglicovo pripisivanje nepoštenja njemu pada u vodu.) Pretpostavimo, međutim, da je Stiglic u pravu da je fašizam nastao kroz nedovoljnu kontrolu države nad privredom. (Ja, naravno, ne mislim da je u pravu.)
On nije učinio ništa da odgovori na Hajekov argument da sveobuhvatno centralno planiranje vodi gušenju slobode. Hajek potkrepljuje svoj argument detaljnim prikazom socijalističke misli 1920-ih i 30-ih godina, pokazujući da su vodeći socijalistički intelektualci u potpunosti prepoznali da centralno planiranje zahteva potiskivanje slobode.
Ukratko, i Stiglic i Hajek bi mogli biti u pravu; može biti slučaj da nam je potrebno planiranje da pobegnemo od autoritarnosti, alik i da planiranje potiskuje slobodu. Ne možemo pretpostaviti kao neupitnu premisu da je sloboda održiva!
Kada se okrenemo Stiglicovom pogledu na slobodu, postaje očigledno da on smatra da je teško da pomiri planiranje sa slobodom kako se ovaj koncept normalno shvata. On navodi da ekonomisti na slobodu osobe gledaju kao na alternative koje su dostupne u njegovom „skupu mogućnosti“ – grubo govoreći, što više opcija imate, vaša sloboda je veća. Tu nastaje problem. Sloboda jedne osobe, ovako shvaćena, ograničava slobodu drugih.
Ako, na primer, posedujem imovinu, moje mogućnosti se šire, ali vaše opcije se smanjuju jer niste slobodni da koristite moju imovinu bez moje dozvole. Čija sloboda treba da pobedi? (Stiglicov način gledanja na slobodu je Hobsov, u kom su sve radnje dozvoljene u „skupu mogućnosti“. On nema koristi od prirodnog zakona.)
Stiglic nema konkretan način da odgovori na ovo pitanje, a argumenti do kojih dolazi nemaju mnogo podrške osim njegove sopstvene intuicije o tome šta je razumno. Mnogima od nas njegove presude će izgledati uznemirujuće. Sloboda govora je vrednost, ali ima svoje granice smatra on. Ako su ljudi slobodni da propagiraju neistine koje su u suprotnosti sa naukom, svet se nalazi u opasnosti od katastrofe. Ljudi koji poriču da klimatske promene zahtevaju drastičnu akciju kako bi se ozelenila ekonomija, ugrožavaju živote miliona ljudi, a zar životi žrtava pandemije nisu vredniji od prava negatora nauke koji lažno tvrde da je vakcinacije protiv covida opasna? Njihova sloboda da to urade izazvala je mnoge smrtne slučajeve.
Čitaoce ove kolumne ne moramo podsećati da su Stiglicove tvrdnje o klimatskim promenama i vakcinaciji protiv covida, u najmanju ruku, veoma kontroverzne. Ovo nije mesto da se o njima dugo raspravlja, ali jedna stvar je vredna naše pažnje. Očigledno je pogrešno da nauka diktira politiku koju Stiglic favorizuje. Vodeći naučnici i lekari osporili su ove tvrdnje; zašto su njihovi stavovi isključeni iz delokruga nauke?
Da ponovim, Stiglic nema konkretan način da donosi sudove o slobodi. On ponekad prikriva takav nedostatak naučenim referencama na izbore iza vela neznanja Džona Rolsa, ali očigledno je da on ne razume taj koncept. Bez obzira na njegove propuste, Rols je imao argumente za izbore za koje je tvrdio da će ih ljudi donositi iza vela, ali Stiglic koristi tu ideju da svoju sopstvenu intuiciju oblači pseudofilozofskim govorom. Ako kaže: „Mislim da je šteta koju ljudima nanosi negiranje neograničene slobode govora za negatore vakcina protiv covid-a manje važna od štete nanete onima koji odustaju od vakcinacije tolerisanjem takvih govora,” dodajući tome da “ljudi ne bi donosili ovakav izbor iza vela neznanja” ne doprinosi ništa argumentu.
Stiglic sugeriše da izbore o slobodi treba rešiti „demokratski“, ali ako mislite da to znači da bi obični ljudi imali završnu reč o onome što se smatra demokratskim izborom, iznenadićete se. Bihejvioralna ekonomija, čije je Stiglic pristalica, naučila nas je da ljudi donose iracionalne izbore. Vođstvo naučnih stručnjaka je potrebno da bi se osiguralo da ljudi biraju u skladu sa svojim pravim blagostanjem, i možete biti sigurni da Stiglic sebe vidi među tim naučnim vodičima. Oni od nas koji na slobodu gledaju sa rotbardovskog stanovišta videće stvari drugačije.
*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.
