Photo: Pixlr
Tekst je prvo obajvljen na sajtu Washington Examiner,a prenosimo ga uz saglasnost autora.
Prvi put sam se susreo sa teorijama italijanske ekonomistkinje Marijane Macukato pre nekoliko godina tokom debate sa jednim antikapitalistom. On je tvrdio da je država, a ne Stiv Džobs, odgovorna za nastanak ajfona, što je slučaj i za sve velike izume. Pošto vrlo dobro poznajem priču o stvaranju ajfona, bilo mi je jasno da on ne razume ulogu preduzetnika.
Preduzetnici nisu nužno izumitelji, niti su tipični naučni istraživači. Više su poput umetnika koji koriste svoju kreativnost da preoblikuju ono što već postoji i pretvore u nešto potpuno novo, odnosno u inovativne proizvode koji pružaju vrednost kupcima. Bilo bi apsurdno optužiti Pikasa da je samo ponovo kombinovao postojeće boje ili osporavati Karla Marksa tvrdnjom da je samo ponovno izmešao teorije Hegela, Adama Smita i Davida Rikarda.
Nijedan uspešan biznismen, bilo Sem Volton iz Volmarta ili Bil Gejts iz Majkrosofta, nije pokrenuo svoje revolucionarne ideje — oni su ih usvojili od drugih. I većina pronalazača, bilo da se radi o proizvodima kao što je Coca-Cola ili tehnologijama kao što je operativni sistem kasnije poznat kao MS-DOS, nisu se obogatili svojim kreacijama. Pravi ključ finansijskog uspeha leži u sposobnosti da se izgradi snažan poslovni model na osnovu tih ideja i efikasno zadovolje zahtevi potrošača na tržištu.
Dobar primer je recept za Coca-Colu, koji je izmislio farmaceut Džon Stit Pemberton. On je imao laboratoriju u Atlanti gde je proizvodio lekove. Među njegovim kreacijama bio je tonik sa lišćem koke i orašastim plodovima kola, napravljen da ublaži razne tegobe kao što su glavobolja, umor, impotencija i slabost. Lansiran 1886. godine, Pembertonov tonik je bio sirupasta mešavina i ubrzo se pokazao kao divan napitak kada se pomeša sa vodom.
Pemberton nije prepoznao ogroman komercijalni potencijal svog pronalaska i prodao je kompaniju i tajnu formulu za Coca-Colu nekolicini ljudi, uključujući i Asu Grigs Kandlera. Godine 1892. Kandler je sa bratom i dva investitora osnovao kompaniju Coca-Cola. Sveukupno, Kandlera je to koštalo samo 500 dolara. Postoji ogromna razlika između pronalazača i preduzetnika.
Macukato ima mnogo obožavalaca. Ipak ona pogrešno razume i stalno umanjuje ulogu preduzetnika, dok preuveličava ulogu države. To je pozicioniralo njeno delo na čelu duha vremena. Bivši predsednik Barak Obama bio je njen obožavalac, kao i nemački ministar privrede Robert Habek, koji je vodio nemačku ekonomiju u propast.
Američka ekonomistkinja Didra N. Makloski i italijanski politikolog Alberto Mingardi, su u knjizi „Mit o preduzetničkoj državi“ izneli kritičku analizu Macukatinog rada.
Njihova glavna zamerka je da Macukato ističe samo pojedinačne slučajeve u kojima je država uspešno promovisala inovacije, dok ignoriše daleko brojnije slučajeve u kojima je takozvana „industrijska politika” propala. Naravno, svako može navesti primere gde je država podstakla velike inovacije.
„Problem sa takvim biranjem samo onih slučajeva koji vama idu u korist je u tome što bi, imajući u vidu ogroman porast javne potrošnje od 1900. godine, bilo čudno da nijedan dolar nije finansirao nešto tehnološki relevantno”, navode oni.
Osim činjenice da navođenje nekoliko primera gde je država imala pozitivnu ulogu, ona ne dokazuje svoju osnovnu tezu. Macukato, takođe, navodi i brojne izume, među kojima je internet, kao direktan ishod delovanja države, što oni nisu, kao što autori pokazuju u poglavlju – Internet, na primer, nije izmislila država.
Da su političari i državni službenici posedovali nivo genijalnosti koji Macukato sugeriše, odavno bi bili izuzetno bogati, jer bi stvarali sve revolucionarne izume i inovacije u privatnom sektoru i ubirali finansijske nagrade. Kao što je bivši predsednik Ronald Regan jednom rekao: „Najbolji umovi nisu u vladi. Da jesu, biznis sektor bi ih oduzeo.”
Macukato i njene pristalice imaju idealizovan pogled na političare, dok kritikuju privatne preduzetnike zbog toga što daju prednost kratkoročnim dobicima. Oni veruju da političari uvek deluju da promovišu dugoročne interese svojih zemalja i da su političari sveznajući i poseduju nivo uvida koji prevazilazi nivo preduzetnika, kada je reč o određivanju inovacija koje imaju budućnost, a koje ne. U stvarnosti, svi znamo da se političari uglavnom bave time kako će proći na sledećim izborima i da na njihove odluke snažno utiču lobisti.
Samo broj projekata promovisanih industrijskom politikom koji su kasnije propali je legendaran. I iluzija da su političari i javni službenici pametniji od miliona preduzetnika i potrošača je smešna. Naravno, ne propradaju samo vladini projekti – i većina novih proizvoda lansiranih od strane privatnih preduzeća ima sličnu sudbinu.
„Ali to je barem dobrovoljno i ispravivo neuspehom, što država uvek može da izbegne dodatnim prinudnim porezima i odgovarajućim subvencijama svojim dobrim prijateljima“, pišu Mekloski i Mingardi.
Kada preduzetnici propadnu, kažnjeni su od tržišta — u najgorem slučaju bankrotiraju. Kada političari ne uspeju sa merom industrijske politike, troše još više novca poreskih obveznika na projekat kako bi prikrili svoje greške.
Rajner Citelman je autor knjiga „Moć kapitalizma”, „U odbranu kapitalizma” i „Kako da nacije izbegnu siromaštvo”.
*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.
Istoričar i sociolog, autor