Kako da tržište rada prilagodimo demografskim promenama?
Photo by KOBU Agency on Unsplash
Demografska kretanja usled niske stope rađanja, ali i još uvek prisutne visoke stope emigracije, znači da se radna snage iz godine u godinu smanjuje. Ovo ima ozbiljne privredne posledice jer usporava ekonomski rast (što znači i usporavanje rasta plata i životnog standarda). Šta bi mogli da uradimo da ovaj problem ublažimo?
Aktivne politike tržišta rada
Prva stvar je povećanje aktivacije radne snage. U Srbiji i dalje postoji nedovoljno iskorišćeni pul radne snage na koji bi se trebalo osloniti, imajući u vidu 300,000 nezaposlenih, te još 180,000 neformalno zaposlenih u poljoprivredi. Ovo bi trebalo da pomogne privredi da pronađe potrebne radnike.
Ali problem leži u strukturi i geografskoj raspoređenosti ovih ljudi – najveći broj njih ima nizak nivo obrazovanja i kvalifikacija, i žive van urbanih centara u kojima je skoncentrisan gro ekonomskih aktivnosti (Beograd i Novi Sad). Drugim rečima, ovi ljudi ne odgovaraju potrebama tržišta rada i zato dolazimo u paradoksalnu situaciju u kojoj preduzeća ne mogu da pronađu radnike, dok nezaposleni ne mogu da pronađu posao.
U ovom domenu neophodno je da država poveća obuhvat i finansiranje aktivnih politika tržišta rada, što nema veze sa isplatom subvencija investitorima, već sa obukom i obrazovanjem nezaposlenih.
Povećanje obuhvata državnim uslugama
Još jedan pul potencijalne radne snage jesu oni koji su spremni i voljni da rade, ali to ne mogu jer se staraju o drugim članovima domaćinstva, koji su bolesni, jako mladi ili stari. Za svaku od ovih ciljnih grupa potreban je drugačiji pristup, ali zajedničko im je to što su troškovi socijalne politike prebačeni na domaćinstvo.
U slučaju brige o deci, neophodan je veći obuhvat jaslicama i vrtićima, kao i produženim boravkom za decu u nižim razredima osnovne škole. Trenutno prevelika reforma bi bila ukidanje dvosmenskog rada škola i prelaska na jednu smenu koja traje do popodnevnih sati, kao u nekim drugim evropskim državama.
Što se tiče starijih i bolesnih, tu je pitanje smeštaja u gerontološkim centrima, ali i proširenje institucionalizovane palijativne nege. Mnogo efikasniji pristup jeste i pružanje geronto usluga po samim domaćinstvima, u vidu asistiranog samostalnog života, u vidu par sati pomoći nedeljno.
Povezivanje brzom železnicom
Drugi korak trebao bi da bude veće povezivanje gradova saobraćajnom infrastrukturom, tako da neko ne mora da živi u Beogradu ili Novom Sadu da bi u njemu mogao da radi, jer brzom železnicom može brzo, sigurno i povoljno da stigne do posla iz Vršca, Valjeva ili Smederevske Palanke.
Dobar primer je izgradnja brze pruge do Novog Sada, i njen produžetak do Subotice, kao i najava sličnog razvoja od Beograda do Niša. Ali ostali železnički pravci (na primer do Sremske Mitrovice ili Užica, te Smedereva, Zrenjanina ili Šapca, nisu ni u planovima).
Bolja zdravstvena zaštita
Loša zdravstvena zaštita rezultira u skraćenom životnom veku, nižoj produktivnosti i velikom broju ljudi sklonjenih sa tržišta rada – od onih koji postaju invalidski penzioneri pa ne mogu više da rade do ljudi koji provedu nekoliko nedelja duže oporavljajući se od bolesti nego što je to neophodno.
Jedan uzrok toga je loša preventiva – naš zdravstveni sistem se više bavi lečenjem posledica nego uklanjanjem uzroka, kao što su loše životne navike (pušenje, alkohol, sedentarni način života). Drugi uzrok je samo lečenje koje je sporo usled dugačkih listi čekanja za dijagnostiku i tretmane, koji se često zakazuju mesecima unapred, do kada mali početni problem već preraste u veliki problem.
Produženje radnog veka u skladu sa životnim
Oko četvrtina stanovnika u Srbiji su penzioneri. Povećanje aktivnosti na tržištu rada neće biti previše efektivno ako se ova grupa ljudi zaobilazi. Na kratak rok, moguće je ponuditi dodatne benefite za aktiviranje mlađih penzionera (trenutno oni plaćaju sve poreze i doprinose, osim zdravstvenih, kao i ostali radnici) u okviru angažmana na skraćeno radno vreme, što bi neke od njih privuklo da dobrovoljno nastave sa radom.
Na dugi rok, treba ići na postepeno produženje životnog veka za odlazak u penziju, ali samo u skladu sa porastom očekivanog životnog veka. Ovo bi značilo da postoji automatska formula produžetka od po mesec ili dva godišnje za naredne generacije prilikom njihovog penzionisanja.
Vezivanje broja godina staža za očekivani broj godina života znači da će novi penzioneri duže raditi, ali da će provesti isti broj godina u penziji kao i prethodne generacije. Takođe, duži prosečni životni vek jeste i znak boljeg zdravlja i fizičkih sposobnosti starijih, da oni stvarno mogu da budu produktivni na radnom mestu.
Ovakve formule su već uvele pojedine evropske zemlje, na primer Danska, gde se u penziju sada ide sa 67 godina starosti, a postepeno povećanje godina života za odlazak u penziju uvele su i Nemačka i Italija. Ovakva mera kod nas bi značila da bi se, na primer, u penziju išlo svake decenije kasnije oko pola godine kasnije nego što je to sada slučaj.
Bolje obrazovanje
Dobro obrazovanje je prvi korak ka smanjenju neaktivnosti i nezaposlenosti, imajući u vidu profil radne snage kod nas. Zato bi trebalo prvo povećati obuhvat (oko 5% dece trenutno ne završava osnovnu školu), i povećati broj godina školovanja, ali i promeniti nastavne planove i programe te motivisati nastavnike i uspostaviti sistem ocene kvaliteta rada obrazovnog sistema.
Stečene veštine tokom školovanja trebalo bi da omoguće đacima ne samo da se uključe na tržište rada, i da se kreću kroz poslovni život, već i da njemu duže ostanu. Sa tržišta rada upravo najčešće ispadaju (u neaktivnost ili nezaposlenost) oni sa najnižim veštinama i nivoom obrazovanja.
Glavni urednik Talasa