Vreme čitanja: 4 minuta

Photo: Freepik

*Tekst je prvo obajvljen na sajtu AIER-a

Autor: Donald J. Budro

Ponekad treba da se potrudimo da razumemo zašto naši intelektualni protivnici razmišljaju drugačije od nas. Iskren napor da razumemo one sa kojima se ne slažemo ponekad će promeniti naše mišljenje. Ali, čak i kada to nije slučaj, takav napor može produbiti naše razumevanje stvarnosti.

Kako razumem stvarnost – a siguran sam većina prijatelja AIER-a (Američki institut za ekonomska istraživanja) – materijalne i etičke koristi slobodnog tržišta su toliko očigledne i neodoljive da ne mogu lako da razumem entuzijazam koji mnogi ljudi imaju za aktivnu državnu intervenciju u tržišne procese. Ali razumem i ovaj drugi deo stvarnosti: moje poverenje u slobodna tržišta, zajedno sa mojim oprezom prema intervenciji vlade, čini me relativno malom manjinom. Oni od nas koji žele da vlada bude mala i strogo ograničena — i, prema tome, koji žele da pojedinci imaju veoma široku slobodu da donesu mirne odluke koje žele na tržištima — daleko su brojniji od pojedinaca koji ne veruju da tržišta mogu isporučiti dovoljno dobara dosta naroda.

Čemu to nepoverenje? Šta moraju iskreni protivnici slobodnih tržišta imati na umu da bi opravdali svoj entuzijazam za zamenu tržišnih procesa vladinim uredbama? Evo mojih pretpostavki o tome šta većina iskrenih protivnika slobodnih tržišta ima na umu.

Ukupna količina materijalnog bogatstva dostupnog čovečanstvu uglavnom je nezavisna od ljudskih akcija i institucija.

Bogatstvo jednostavno postoji; ono se automatski pojavljuje iz prirodnih ili istorijskih sila sa malim ili bez ikakvog uticaja ljudi. Ljudske akcije (i institucije koje ih regulišu) određuju samo distribuciju tog bogatstva, ali ne i njegovu količinu ili kvalitet. Otuda, ako neki pojedinci imaju više bogatstva od drugih, razlog može biti jedino to što bogati pojedinci jednostavno imaju sreće ili, uživaju u nezasluženim prednostima u odnosu na druge – prednosti koje im omogućavaju da nepravedno prisvoje velike količine bogatstva.

U tolikoj meri koliko ljudske akcije ili institucije nemaju značajan uticaj na ukupnu količinu materijalnog bogatstva, poreske stope i regulatorne mere ne čine ništa da umanje bogatstvo čovečanstva. Ove mere utiču samo na distribuciju prirodnog bogatstva, a ne na njegovu količinu.

Cene i plate su proizvoljne, kreirane od strane moćnih nasuprot interesu slabijih.

Pošto se bogatstvo „proizvodi“ nezavisno od ljudskog delovanja, cene i plate određuju samo kako se to bogatstvo deli među kupcima i prodavcima i među poslodavcima i zaposlenima. Visoke cene distribuiraju više bogatstva prodavcima, a manje kupcima, dok niske cene čine suprotno. Visoke plate raspoređuju više bogatstva radnicima, a manje poslodavcima, dok niske plate čine suprotno. Državna kontrola cena i plata gotovo da nema uticaja na proizvodnju bogatstva; takva kontrola — ili njen nedostatak — određuje samo raspodelu bogatstva među kupcima i prodavcima. Iz toga proizilazi da suprotstavljanje statutima poput minimalnih plata znači podržavati interese pohlepnih poslodavaca na račun radnika, dok protivljenje korišćenju gornje granice cena za sprečavanje „podizanja cena“ signalizira podršku interesima pohlepnih trgovaca nad potrošačima.

Motiv za profit je antisocijalan.

Ako je ukupna količina bogatstva nezavisna od ljudskog delovanja, onda je potraga za profitom traženje nepravedno velikog dela ovog bogatstva. Tragati za profitom znači nastojati da se bližnji opljačkaju njihovog dela bogatstva. Opravdanja preduzetnika i biznisa željnih profita su, dakle, opravdanja pljačke. Oni možda iskreno ne razumeju grabljivu prirodu težnje za profitom, ali ovo neznanje ne opravdava njihovo podržavanje pljačkaša.

Trgovina je antisocijalna jer je vođena motivom za profit.

Pošto je motiv za profit antisocijalan, sve što on motiviše – poput trgovine – takođe je antisocijalno. Trgovina je način na koji lukavi i privilegovani dobijaju na štetu lakovernih, iskrenih i potlačenih.

Demokratski izabrane vlade izražavaju volju naroda, i ova volja je sveta – i zaista dobra – sve dok narod nije zaveden lažnim idejama koje plasiraju plutokrate i njihovi plaćeni apologisti. Nažalost, obični ljudi lako padaju pod uticaj ideja i ideologija koje su protiv njihovih interesa.

Ponekad, na sreću, narod razume svoj interes i glasa u skladu s njim, kao što je to bio slučaj u SAD-u, kada je narod glasao za Frenklina Ruzvelta, Lindona Džonsona i Baraka Obamu. Ipak, često narod, u svojoj nevinosti biva prevaren – posebno od strane pohlepnih korporacija i njihovih plaćenih govornika – i glasa protiv svojih interesa, što je očigledno bilo kada je narod glasao za Ronalda Regana i Donalda Trampa. Ova tužna stvarnost opravdava mnoge nedemokratske oblike kolektivne akcije kako bi se dalje unapredili pravi interesi naroda. Takvi postupci se dešavaju kada dobronamerni i pametni vladini administratori i sudije nameću kontrolu na tržištima koju su zvaničnici previše korumpirani ili kukavički da bi ih nametnuli.

  • Rad za demokratsku vladu – kao izabrani predstavnik ili državni službenik – je plemenit; zato ih nazivamo „javnim službenicima“.

U najmanju ruku, rad za vladu, ili za neprofitne organizacije posvećene ograničavanju trgovine, znači izbegavanje rada u komercijalnom sektoru koji teži profitu. Državni zvaničnici motivisani da slede javni interes nesebično rade na „predistribuciji” ili „preraspodeli” plodova ekonomske blagodati prirode daleko od pohlepnih i privilegovanih, koji grabe za više od svog dela, ka potlačenim čija jedina nada za pristojan životni standard leži u uspesima njihovih šampiona u vladi.

Sav društveni poredak, uključujući i ekonomski poredak, dolazi od vlade.

Zaista ne postoji takva stvar kao što je „laissez faire“ ili nešto slično. Ukoliko vlada štiti imovinska i ugovorna prava na način koji to zagovaraju šampioni slobodnog tržišta poput Hajeka, Miltona Fridmana i Deidre Mekloski, ona isto tako aktivno interveniše u korist određenih grupa (uglavnom poslovnih interesa) kao i kada preraspodeli imovinu i resurse koristeći industrijsku politiku i konfiskatorsko oporezivanje.

Vlada, kao izvor svih društvenih uređenja, jednostavno nema izbora nego da odabere jednu vrstu uređenja u odnosu na druge moguće. Humanitarna vlada interveniše koristeći alate kao što su tarife i redistributivno oporezivanje kako bi osigurala da siromašni i potlačeni imaju veći pristup prirodnim bogatstvima. Okrutna vlada interveniše koristeći alate kao što su zaštita „prava privatne svojine“ i niske poreske stope, kako bi osigurala da bogati i moćni zadrže svoj nepravedno veliki udeo u prirodnom bogatstvu.

Ova lista nije iscrpna što se tiče relevantnih uverenja protivnika slobodnog tržišnog poretka. Takođe, nema svaki protivnik ovog poretka sva gore navedena uverenja. I mnoga od ovih verovanja, kada se drže, razlikuju se do detalja od onoga kako su ovde opisana. Ipak, gore opisana uverenja – bilo da se svesno drže ili samo kao neosvešćeni pretpostavke – uobičajena su među mnogim protivnicima slobodnog tržišnog poretka. Ova uverenja, gotovo je nepotrebno reći, duboko su pogrešna. Ali pogrešna ili ne, takva uverenja su široko rasprostranjena i i u velikoj meri objašnjavaju popularnu neprijateljsku reakciju prema poretku slobodnog tržišta. Takva uverenja moraju biti kritički osporavana ukoliko poredak slobodnog tržišta želi da preživi.