Glavni urednik Talasa

Vreme čitanja: 3 minuta

Photo: Dj. Kojadinović, V. Lalić, M. Ilić, M.Mitrović / RINGIER

Ako je negde moguće pronaći pomoć i saradnju u vezi sa uspostavljanjem minimalnih demokratskih procedura i izbornih uslova u Srbiji, to je Zapad. Jer Istok (bilo Rusija, bilo Kina) nema ni demokratiju kod kuće, da bi je sada nekako izvozio u Srbiju. Da bi mogla da računa na podršku po ovom pitanju, opozicija mora za početak da ne bude protiv interesa tog istog Zapada čiju pomoć želi i očekuje.

Osvježenje u Crnoj Gori

Dobar primer toga kako se promena režima može organizovati uz prećutnu podršku Zapada jesu političke promene u Crnoj Gori nakon dugotrajnih litija i protesta opozicije. Ipak, ni te promene se nisu desile same od sebe, već je opozicija ispunila nekoliko preduslova kako bi na svoju stranu pridobila međunarodne partnere. 

Prvi korak je bio nedvosmisleno preuzimanje ranije preuzetih međunarodnih obaveza – koliko god regionalni dušebrižnici lamentirali ili srpski nacionalisti to priželjkivali da će nove crnogorske vlade izvesti Crnu Goru iz NATO-a ili otpriznati Kosovo, to se nije desilo.  

Drugi korak je bio zajednički politički nastup, možda ne kroz predizbornu koaliciju ali svakako kroz međusobnu političku saradnju pre i tokom izborne kampanje. Ove dve stvari su ih učinili potencijalnim partnerima, nakon čega niko nije prolio puno suza za političkom sudbinom Mila Đukanovića. 

Slično tome, da bi opozicija postala partner za ’’kolektivni Zapad’’ , ona mora da se složi da ispunjava zapadne interese barem onoliko koliko i SNS. U suprotnom ne može da se nada podršci ovih zemalja za svoje osnovane pritužbe na stanje institucija, izborne i medijske uslove usled kojih ne može da pobedi na izborima. 

Šta su zapadni interesi?

Prvo, Zapad nije jedan entitet – ne može mu se poslati pošta ili račun za struju na neku određenu adresu. To je kolokvijalan naziv za skup političkih interesa raznih država ili nadnacionalnih institucija (koje su opet u određenoj meri pod uticajem svojih domaćih političkih prilika i donosilaca odluka). 

Prvenstveno to su SAD, potom EU i velike evropske zemlje poput Nemačke i Francuske. Ovi interesi su fluidni, i mogu se menjati, kako pod spoljašnjim uticajem (npr invazija Rusije na Ukrajinu), ili unutrašnjim političkim procesima (promena vlade u okviru same države). 

Trenutno ovi interesi su prilično jasni:

1. regionalna stabilnost (nemešanje u političke odnose u Crnoj Gori, nedavanje podrške secesiji Republike Srpske ili aktivno smirivanje ovog procesa)

2. de facto priznanje Kosova kroz neprotivljenje njegovom članstvu u međunarodnim organizacijama (što verovatno uključuje i UN) i rešavanje otvorenih bilateralnih pitanja kroz pregovore

3. političko odvajanje od Rusije – ako ne javno kroz uvođenje sankcija koje ionako ne bi imale nikakav uticaj na rusku privredu i državu, onda kroz naoružavanje ukrajinske vojske i davanje političke podrške Ukrajini u međunarodnoj areni

4. rudarenje litijuma, kao jedne od kritičnih mineralnih sirovina koje su neophodne evropskoj privredi u procesu dekarbonizacije i ostvarivanja veće energetske nezavisnosti od Rusije i Kine.

Opozicija protiv zapadnih interesa

Kada letimično prođemo kroz ovu listu interesa, vidimo da se opozicija njima baš i nije prilagodila, osim po pitanju Crne Gore i Bosne i Hercegovine. Po pitanju Kosova, većina opozicije je mnogo tvrđa nego trenutni režim.

Veoma slično je i po pitanju stava prema Rusiji, dok je po pitanju litijuma opozicija prilično jednoglasno protiv ili izbegava ovu temu. Sve dok je tako, ne treba da nas čudi to što SAD, EU i pojedinačne zemlje članice EU baš i ne pritiskaju predsednika Vučića zbog izbornih uslova. 

 

Da se neke istorijske okolnosti ponavljaju (kao tragedija ili farsa, ostaje da se vidi) dobar opis nam daje odnos britanskog premijera Vinstona Čerčila i njegovog izaslanika partizanskim jedinicma u Jugoslaviju, Ficroja Meklina. Na komentar da su partizani komunisti koje nakon rata ne interesuje demokratija i uspostavljanje monarhije, Čerčil je samo slegnuo ramenima pitavši ga da li on to planira da nakon rata živi u Jugoslaviji. Ne? Upravo tako. 

Da bi opozicija mogla da računa na međunarodnu političku podršku oko pritiska na vlast za uspostavljanje demokratskih institucija i izbornih uslova, neophodno je da ona ne bude protiv zapadnih interesa. U domenu politike nije dovoljno osloniti se na nečije politički proklamovane vrednosti i ideale da biste bili partneri, mnogo je važnije, kao i u životu van politike, imati neke zajedničke interese. 

Ujedinjenje opozicije kao prvi preduslov

Druga stvar koju opozicija treba da uradi jeste da postane kredibilan partner. Jer niko ne želi da se kladi na konja koji gubi trku. To mogu da urade samo ako se ujedine – bilo kroz predizbornu koaliciju (kao što je to bila Srbija protiv nasilja), bilo kroz javni sporazum o saradnji uprkos individualnom izlasku na birališta (kao u slučaju Crne Gore).

Opozicija mora da ima zajednički nastup po najvažnijim političkim pitanjima i taktici. Ne sme se dozvoliti situacija gde pola opozicije ide na izbore, a pola opozicije izbore bojkotuje kao što je to bilo nedavno. U ovom primeru, na izbore idu ili svi (da li u jednoj, da li u više kolona) ili niko. 

U suprotnom, ako se ove dve lekcije ne savladaju, politički život opozicije pretvoriće se u jedan beskrajan Dan mrmota.