Photo:Pixlr
Prilično je šokantno što uopšte u 2024. godini, vekovima nakon originalne epohe Prosvetiteljstva, raspravljamo o postojanju ili nepostojanju – ili, još gore i poraznije, o (ne)poželjnosti – slobode mišljenja i govora u akademskim sredinama.
Sama činjenica što se to dešava i što čitate tekst kao što je ovaj govori o porazu civilizacije i poplavi varvarstva. Nametati ovu temu, kako to rade „društveno osvešćeni“ krugovi ne može ni biti išta drugo do čin varvarstva i primitivizma. A ipak, bitka još kanda nije okončana, tako da itekako ima smisla razmisliti i razmotriti šta je to o čemu govorimo kada govorimo o akademskim slobodama, kao i kakve to posledice ima po celinu ljudske civilizacije u trećem milenijumu.
Tu skoro je prostrujala vest da je ciriški ETH (nem. Eidgenössische Technische Hochschule, odnosno Savezna tehnička visoka škola – divno skroman naziv za valjda najbriljantniju naučnu instituciju na planeti) odbio neku od idiotskih „politički korektnih“ woke mera za ograničavanje slobode izražavanja na kampusu. Divna vest – ali činjenica da je to vest je sama po sebi uznemiravajuća.
Ono što je čini vrednom pomena upravo je činjenica da se takve mere, najčešće promovisane od strane univerzitetskih administracija, sa epicentrom u „ljudskim resursima“, ali i pojedinim ideološki ostrašćenim studentskim grupama i asocijacijama, danas praktično smatraju normativnim stanjem.
Isto kao što se danas podrazumeva da ne možete dobiti projekat iz nuklearne fizike, entomologije ili arheologije Asirskog carstva ako ne napišete neki bedni paragraf – najćešće plagiran iz online političkog priručnika – na temu kako će vaš rad doprineti „afirmaciji represiranih manjina“, prosperitetu transzajednice, napretku Hamasa i drugih politički poželjnih terorista i suzbijanju ZlogNeokolonijalizmaCisHeteroBelihSupremacijskih muškaraca. Naravno, jer kako istraživati osobine kvark-gluonske plazme, metabolizam vodenih cvetova reda Ephemeroptera ili utvrditi da li keramika iz Ugarita pripada vladavini Tukulti-Ninurte I ili Sargona II ako se time ne borite protiv ZlogNeoKolonijalnogItdIslPatrijarhata?
Nikako. Čak i kada bi bilo moguće da na miru radite svoj istraživački posao, to bi bila indirektna podrška ZlomneokolonijalnomitdislPatrijarhatu, tako da ćete biti otkazani. U poznatom duhu ježovščine (doktrine koju je tokom Velike čistke 1934-1938 promovisao šef NKVD-a Nikolaj Ježov, pre nego što je i sam bio „pročišćen“ metkom u potiljak), „bolje streljati stotinu nevinih, nego da jedan neprijatelj naroda izmakne pravdi“.
U tom smislu se postmodernistička woke ideologija u akademskoj sferi odlikuje tolikom isključivošću i jednoumljem: dok ogromna većina studenata izjavljuje – u anonimnim anketama, naravno – da se samocenzuriše i plaši otvorenog izražavanja mišljenja, dotle među profesorima, a naročito akademskim birokratama i velikanima „ljudskih resursa“, procenat levičarskih ekstremista (navodnih „progresivaca“) vrtoglavo raste, dostiže i prestiže 50%, što rezultuje u atmosferi straha i cenzure pogubnoj po akademske slobode. Što reče Stiven Pinker, današnji „progresivci“ su najveći neprijatelji istinskog progresa.
U svetlu poplave ove vrste ekstremnog ideološkog bunila u akademskoj sferi, postavlja se prirodno pitanje: gde danas uopšte možemo da pronađemo univerzitetske slobode u onom smislu u kojem su nam ih zaveštali giganti Prosvetiteljstva? Imamo mapu ove – vrlo malecke – planete, pa da vidimo po redu.
Svakako ne očekujemo da naiđemo na slobodu mišljenja u totalitarnim despotijama poput Severne Koreje, Kine ili Kube – bilo kakvu, pa samim tim i akademsku slobodu. Institucije visokog obrazovanja i istraživački instituti u ovim zemljama su pod striktnom kontrolom državnog i partijskog aparata sile, gde ništa nije prepušteno slučaju. Podrazumeva se da ove institucije služe Višim Ciljevima (videti pod Vuhanski institut za virologiju, videti pod najmanje 7 miliona mrtvih, hvala komunističkoj partiji Kine).
Gotovo identična situacije je u bliskoistočnom svetu, sa izuzetkom Izraela, koji je zapanjujući bastion akademske slobode, na srednjem istoku i Severnoj Africi. Ideologija – skrivena pod religijskom maskom – neupitna je prepreka slobodi govora, i to ne samo u Saudijskoj Arabiji i Iranu kao bastionima i inspiratorima sunitskog, odnosno šiitskog, ekstremizma, već i u drugim tradicionalnim akademskim centrima tog dela sveta, od Marakeša, preko Kaira, Damaska i Basre, sve do Pešavara, Kuala Lumpura i Džakarte.
Tužna ironija je da je velika srednjevekovna islamska kultura prosperirala u doba Omara Hajjama, Al-Horezmija, Avicene, Alhazena ili Al-Birunija upravo zahvaljujući tome što su ljudi razdvojili intelektualne delatnosti od sopstvenih, ali i društveno poželjnih, verskih shvatanja tog doba. Mnogi od tih velikana – Omar Hajjam je odličan primer – su bili gotovo agnostici u svojoj privatnosti i intelektualnoj slobodi koju su uživali. Nažalost, ta razdvojenost se u međuvremenu gotovo potpuno izgubila i to stanje stvari predstavlja jedan od glavnih argumenata kritičkih glasova poput Ajan Hirši Ali ili Reze Aslana koji opravdano pozivaju na istinsku reformu u islamskom svetu.
Slična situacija je u Rusiji, gde su akademske slobode uspostavljene još u 18. veku u najboljem duhu Prosvetiteljstva, ali masivno ukinute nakon dekabrističke pobune protiv režima cara Nikolaja I 1825. godine i de facto – a dobrim delom i de iure – nisu povraćene do današnjeg dana. Ako išta, veći deo 20. veka je proveden u kretanju unatrag. Ovo nije nikakva metafora ili hiperbola: u vrlo doslovnom smislu reči, ruski univerziteti za vreme Katarine II, onoliko koliko ih je bilo, jesu bili slobodniji nego bilo kada tokom prethodnih 200 godina i danas.
Moderna neosovjetska država svim silama radi na obnovi „tekovina“ boljševičke tiranije, uključujući totalnu državnu i partijsku kontrolu nad svim aspektima akademskog i intelektualnog života, u skladu sa zloglasnom mraksističkom doktrinom o „avangardi radničke klase“, obogaćenoj tipičnim staljinističkim fantazijama o „intenziviranju klasne borbe“. Na šta liče nekad veliki ruski akademski centri upozoravao je, između ostalih, pokojni Nobelovac Vitalij Ginzburg, jedan od najvećih naučnika 20. veka, ali džaba – u totalitarnoj sredini nema ko da čuje (videti pod Hilbert i Getingen dole).
Takođe, nije moguće očekivati akademsku slobodu u uslovima lokalnih plemenskih diktatura, kao što je slučaj u velikom broju afričkih zemalja. U retkim slučajevima kada afrički naučnici javno podignu glas, to nije – nasuprot opsesijama Zapadnih ekstremnih levičara i postmodernista – protiv navodnog ZlogBelačkogKolonijalizmaImperijalizmaRasizmaPatrijarhata, nego protiv lokalnih diktatora koji promovišu antinaučni, magijski i „tradicionalni“ način mišljenja; odličan primer toga je hrabri zimbabveanski fiziolog Prajd Čigvedere i njegova optužnica protiv pseudonaučnog zla oličenog u bivšem juđnoafričkom diktatoru Tabu Mbekiju.
I tako, u misaonom eksperimentu obilaska planete, dolazimo do onoga što je u relativnim terminima najnoviji i po mnogo čemu najpodmukliji oblik napada na akademske slobode, dominantnog u Evropi, Severnoj Americi i većem delu Okeanije, a to je postmodernizam, socijalni konstruktivizam i naročito ono što se krije pod adekvatnom skraćenicom DIE, tj. diversity, inclusion, equity.
Diverzitet – raznovrsnost – je prilično jasno šta je, inkluzijom smo se bavili odavno i daleko pre najnovijeg pomodnog talasa mešanja inkluzivne vegete u sve i svašta, i gde ima smisla i gde nema.
Konačno, niko ne zna šta je zaista equity, i njeni ideološki promoteri nastavljaju da igraju na tu kartu: ne razumete, ali verujte nam na reč da je to nešto baš dobro. U onoj meri u kojoj je moguće definisati equity kao jednakost ishoda, u pitanju je najblaže rečeno besmislena ideja i neverovatno štetan cilj. Orvelovsko nametanje jednakosti ishoda upravo i jeste okosnica postmodernističkog pokreta za rušenje akademske slobode govora i ukidanja te ključne tekovine Prosvetiteljstva. (Da predupredimo sitničave kritike, da, da, poznato je da se dotični skup neartikulisanih ideja obično obeležava skraćenicom DEI, u kojoj su inkluzija i “equity” (štogod) zamenili mesta; moglo bi se argumentovati, međutim, da je DIE daleko adekvatniji akronim.)
Uzmimo uspešne manjine, poput jevrejske ili istočnoazijske u zapadnim zemljama. Poznato je, na primer, da Amerikanci azijskog porekla postižu ubedljivo najbolje rezultate na standardizovanim studentskim testovima, naročito iz domena matematike, prirodnih nauka i tehnologije. Rezonovanje DIE pobornika ide otprilike: oni imaju suviše poena na tim testovima – mora da su ih nekome ukrali!
Čini vam se da je ovakvo rasuđivanje lišeno smisla, čak suludo? Odlično razumete da znanje i nauka – baš kao ni nauka – nisu zero-sum game u kojoj se samo preraspoređuje postojeća vrednost, već aktivnosti koje po samoj definiciji stvaraju novu, prethodno nepostojeću vrednost? Ne samo što to sad znači da ste i sami deo problema i valja da budete otkazani, već i to što kažete pokazuje neopravdani respekt prema logici i razumu, koji danas više „ne pije vode“. Ne možete očekivati da budete beli muškarac i da budete rukovodilac recimo Tjuringovog instituta za veštačku inteligenciju, jer po dogmama DIE ideologije nije bitno jeste li sposobni ili ne, te šta ste postigli i imate u CV-u, nego treba da bude presudan vaš biološki određeni identitet.
Naravno, ako jednom proglasite uspeh, efikasnost i uopšte pamet ružnim rečima (ili se zaklonite iza masama omrznutog termina „elitizam“), u prvom koraku će najviše stradati oni koji su uspešni, efikasni i pametni. Ali – i sad dolazimo do ključnog dela za koji je neophodna, ahem, pamet – tu se stvar ne završava, pošto će u daljim koracima stradati svi, pošto će čitavo društvo biti uskraćeno za proizvode stvaralaštva i genijalnosti uspešnih, efikasnih i pametnih pojedinaca. Kvantna mehanika, Mona Liza, Sagrada Familia, vakcina protiv velikih boginja, Hamlet i Okovani Prometej, Mohendžo-Daro i Platonova Akademija, Koloseum i Ermitaž, nikada ne bi nastali da su njihovi tvorci bili podvrgnuti ispiranju mozga u nekom odeljenju „ljudskih resursa“.
Nije dovoljno reći da se protiv ovog dogmatskog zla treba boriti. Valja, takođe, pomenuti i besmislicu borbe protiv DIE ideoologije njenim sopstvenim sredstvima. Ovaj „kako mali Perica zamišlja“ pristup zagovaraju ektremisti na nacionalističkoj desnici, tipa Viktora Orbana, Matea Salvinija i brojnih beslovesnih trampista u SAD i širom sveta. Kao što je oduvek bilo i biće u istoriji, zamena jednog ekstremizma suprotnim ne dovodi niti može dovesti do unapređenja slobode (ili unapređenja bilo čega drugog sem bankarskih konta kontrarevolucionara, uzgred budi rečeno). Posebno kad je vrlo upitno šta je tu tačno suprotno – razlike između revolucije i kontrarevolucije su gotovo uvek samo kozmetičke i eventualno u nekim maglovitim obrisima ideološki zamišljene budućnosti, dok su prakse slične „kao jaje jajetu“.
I to su upravo ona Orvelova jaja iz kojih nikako da izađe omlet. Koji se obećava evo već skoro 250 godina, sve tamo od osnivanja Jakobinskog kluba. Već sama dužina proteklog vremena nam daje za pravo da posumnjamo da se omlet uopšte ima od čega napraviti i da ga ima smisla praviti.
Izgleda da su ta jaja skroz šuplja, baš kao i glave jakobinsko-boljševičkih equity ideologa.
(Ovde treba uočiti i da komentatori – najčešće u svojim udobnim Zapadnim foteljama i studijima, ne u sibirskim gulazima – koji opravdavaju savremenu rusku despotiju često pribegavaju identičnom demagoškom triku: „ne, nismo mi za jednoumlje i totalitarizam, vidite kako se borimo protiv njihovog jednoumlja i totalitarizma.“
Ovo je demagoški trik, a ne argument; ironično, potpuno identičan demagoški trik kao kada neprikriveni komunisti opravdavaju svoja masovna zlodela navodnom „borbom protiv fašizma“. Ne postoji nijedan jedini logički ili etički razlog zbog kojeg oštrica ne bi sekla u obe strane i zašto ne bi trebalo odbaciti oba zlikovačka kraja totalitarne potkovice. Naravno, sve može ako pljunete po logici i etici, o čemu najbolji dokaz pružaju briljantne akademske karijere srpskih malokalibarskih intelektualaca tipa Slobodana Reljića/Antonića ili Miloša Kovića, da počasnu doktorku Beogradskog univerziteta sa inicijalima Dž. B. ne pominjemo.)
Kada sve to oduzmemo, ostaje relativno mali broj zemalja u kojima akademska sredina nije izložena pritisku ideoloških nasilnika, nezavisno od detalja oznaka na njihovim crnim košuljama. Pored ETH-a i još nekih enklava akademskih sloboda poput Češke republike i Estonije, to su najvećim delom azijske zemlje, pre svega Japan, Koreja, Tajvan i Indija. U Indiji doduše vladajući hindu nacionalisti i populisti vrše poslednjih godina žestok pritisak na akademske sredine da se konformiraju i uvedu lokalnu, hinduističku verziju otrovne DIE ideologije. Mada ishod ove borbe ostaje da se vidi, možemo se nadati kako će suštinski anarhična priroda indijskog društva i kulture učiniti svoje i sprečiti takvu vrstu nasilnog ideološkog Gleichschaltung-a.
Takođe imamo i manje enklave u zemljama Zapada, kao što su Univerzitet u Čikagu, Rolston Koledž, univerziteti na Floridi i novopokrenuti Univerzitet Ostina u Teksasu, gde postoji jasna i ekplicitna spremnost da se osigura akademska sloboda mišljenja i da se odbace nakazne DIE dogme. Naravno, ovo ne znači da u tim sredinama ne postoje unutrašnji pritisci na akademske aktere, koji potiču iz same prirode polemičkog diskursa: na kraju krajeva sam termin potiče od grčke reči „polemos“ koja znači rat. Ali to je nešto što se ne može izbeći i što je realni i istorijski deo same definicije akademskog života.
Na kraju krajeva, sloboda mišljenja upravo i podrazumeva borbu mišljenja – a borba podrazumeva sukobe i tenzije. Beskonfliktna akademska sloboda je logička kontradikcija, takoreći oksimoron. U uslovima sukoba i konflikta naravno da će postojati ova vrsta unutrašnjih pritisaka da se usvoji ovo ili ono stanovište i istinska besmislica je zahtev koji se ponekad čuje od postmodernih pahuljica da akademski rad mora biti „siguran prostor“ bez tenzija i sukoba. Intelektualna sredina koja je „siguran prostor“ je sredina bez ijedne originalne misli.
Konačno, ako je nekome danas, u 2024. godini, potreban ikakav dalji dokaz o tome u kojoj meri su besmislene poluartikulisane „ideje“ bezobalnih identitetskih politika kojima postmoderna levica pokušava da uguši akademsku slobodu mišljenja, dovoljno je razmisliti o tome koga su sve od najvećih umova čovečanstva u prethodnih par godina pokušavali da otkažu.
Dovoljan test ludila koje danas vlada na dobrom delu „naprednih“ univerziteta, prevashodno na Zapadu, jeste razmisliti o tome šta bi se sa najvećim imenima nauke prethodnih vekova desilo da su, kojom nesrećom, živi u današnjem svetu. Platon, Aristotel, Eratosten, Arhimed, Hiparh, itd. – otkazani (prihvatali robovlasničko društvo, često i sami posedovali robove). Njutn – otkazan (misoginija, podržavao ropstvo). Leonardo da Vinči – otkazan (veličao aristokratiju, diskriminisao na osnovu izgleda). Molijer – otkazan (podsmevao se nepismenima, debelim ljudima, ženama u politici). Nikola Tesla – otkazan (zagovarao eugeniku, veličao američki kapitalizam). Holdejn – otkazan (zagovarao eugeniku, rasista, seksista, homofob, neće mu pomoći što je bio višedecenijski komunista). Fajnmen – otkazan (misoginija, seksualno uznemiravanje). Itd. isl.
Kritičari kojima će ovo zvučati preterano su verovatno isti oni koji su starom Davidu Hilbertu prebacivali da preteruje u čuvenom lakonskom opisu situacije sa matematikom u Getingenu. Tokom 19. i prve tri decenije 20. veka, univerzitet u Getingenu je bio apsolutni centar sveta kada je vrhunska matematika u pitanju; ljudi su išli na hodočašća u taj provincijski gradić u Donjoj Saksoniji da čuju predavanja neponovljivih genija kakvi su bili Gaus, Riman, Dirihle, Klajn, Neterova i sam Hilbert.
Onda se desilo ono što se desilo i malo kasnije, 1934. godine, na pitanje visokog nacističkog funkcionera postavljeno Hilbertu koji je već bio u dubokoj penziji (preminuo je u tom istom Getingenu početkom 1943. godine) „Kakva je situacija sa matematikom u Getingenu?“, veliki matematičar je odbrusio: “Nema je!” Što je, naravno, bilo tačno i Getingen nikada, do današnjeg dana, nije povratio ni delić nekadašnje slave. Što ne pokazuje samo toksičnost totalitarnog sistema kad je nauka u pitanju, već i da nijedna akademska zajednica, ma kako slavna i tradicionalno jaka, ne može da se odupre sistematskim nasrtajima. Ako to nije uspeo Getingen iz međuratnog perioda, zašto očekivati više od današnjeg Harvarda, Jejla, Sorbone ili, ponajmanje, od Beogradskog univerziteta.
Rečima jed(i)nog državnika novije istorije Srbije: „Vi možete od akvarijuma da napravite riblju čorbu, ali ne možete od riblje čorbe da napravite akvarijum. Skuvali ste ribe – gotovo je.“ To bi bila još jedna formulacija Drugog zakona termodinamike, odnosno strele vremena – što nije čudno, pošto je taj čovek imao naučno obrazovanje, za razliku od svih zlih klovnova koji od njegove smrti nama vladaju. Mislite o tome.
*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.
Naučni savetnik Astronomske opservatorije u Beogradu