Glavni urednik Talasa

Vreme čitanja: 4 minuta

Photo by Dimitrije Milenkovic on Unsplash

*Tekst je pisan pred ponovljene lokalne izbore.

Bliže se lokalni izbori, od kojih su verovatno najznačajniji izbori u Beogradu, pa su izborne liste počele da se formiraju i neke od njih da predstavljaju kandidate za gradonačelnike. Da li nam je to potrebno?

Direktan vs indirektan izbor gradonačelnika

Izbor gradonačelnika može biti direktan, kao što je kod nas izbor predsednika – partije ili koalicije kandiduju osobu imenom i prezimenom na izborima. Mogu da postoje i dva kruga, ako nijedan kandidat u prvom krugu ne osvoji većinu glasova izašlih. Druga opcija je indirektan izbor, kao što se kod nas bira republička Vlada – partije kandiduju liste odbornika, a onda odbornici glasaju za gradonačelnika u lokalnoj skupštini. U ovom slučaju često se mora sastavljati koalicija jer nijedna partija nema većinu odbornika.

Kod nas je do 2007. važio direktan izbor gradonačenika, da bi on tada bio zamenjen indirektnim načinom izbora. Od tada je u praksi postalo nebitno ko je kandidat za gradonačenika (isto kao što je nebitno ko je kandidat za premijera) jer će o tome odlučiti posleizborna matematička kombinatorika – koje partijske liste mogu zajedno da stvore većinu, i ko će u okviru njihovog koalicionog dogovora uspeti da se nametne za tu funkciju. 

Dobra primer toga je to što je SPS na svakim lokalnim izborima u Beogradu nakon 2000. isticao svog kandidata za gradonačelnika. Iako, zapravo nikada nisu imali gradonačelnika a u gradskoj vlasti su neprekidno od 2008. 

Kandidat najjače partije

Ipak, i na izborima sa indirektnim izborom gradonačelnika ima smisla kandidovati nekoga za gradonačenika. Partija koja pledira da okupi većinu birača prema istraživanjima javnog mnjenja može da jasno artikuliše njenog kandidata za gradonačelnika jer će sasvim sigurno on to i biti. U Srbiji trenutno ovo važi za veći deo manjih gradova, gde SNS ili nova šira lista okupljena oko njega može da sama vrši gradsku vlast. 

Sličan slučaj bio je i sa opozicijom u Beogradu na prošlim lokalnim izborima održanim uz parlamentarne u decembru. Postojala je referendumska atmosfera, a opozicija se uglavnom ujedinila na jednoj listi, istraživanja javnog mnjenja su opoziciji davala dobre šanse da osvoji vlast – i u takvom scenariju kandidat opozicije bi sigurno zaista i bio gradonačelnik, čak i da je bila neophodna podrška drugih manjih koalicionih partnera. 

 

Na predstojećim lokalnim izborima opozicija se podelila. Deo opozicije i ne izlazi na te izbore jer ih svesno bojkotuje (SSP, Srce, Nova DSS), a oni koji izlaze su podeljeni u nekoliko kolona (biće sigurno barem dve grupacije, jedna malo ’’građanskija’’ i druga malo ’’nacionalnija’’) te nema puno smisla iz tog ugla kandidovati gradonačelnika. 

Kandidat kao marketinški potez

Ali razloga za isticanje kandidata zaista ima u domenu pridobijanja glasača. Dobar kandidat je dobar početak u svakoj izbornoj kampanji. Stoga je razumljivo zašto partije pribegavaju ovom potezu. Iako znaju da je realno mala šansa da baš on bude gradonačelnik, što usled njihovih izbornih rezultata što usled samih izbornih pravila.

Kandidat treba da kanališe energiju partijske liste, bude glasan medij komunikacije sa biračima i signal šta su politički prioriteti te liste. Razlog je što najveći deo birača ne čita partijske programe, već se prema političkim partijama određuje na osnovu njima prepoznatljivih lica. 

Ovo je bilo vidljivo baš i na beogradskim izborima 2018.  Tada je za gradonačelnika izabran Zoran Radojičić, ugledni lekar kome je to bio prvi politički angažman, a koji za tu funkciju bio kandidat SNS-a. Iako samo titualni gradonačelnik, jer su operativne odluke o vođenju grada donešene negde drugde, on je bio rešenje za kandidata jer svima bilo jasno da niko neće glasati za kandidata tipa Gorana Vesića. 

Ideološki profilisani kandidati opozicije

Pitanje kandidata za gradonačelnika aktuelizovano je novim lokalnim izborima u Beogradu. Pokret Kreni – promeni kandidovao je Sava Manojlovića, a koalicija oko ZLF-a Dobricu Veselinovića za gradonačelnika. Opozicioni birači, međutim, ne bi trebalo puno da se opredeljuju na osnovu toga – ukoliko su uopšte spremni da izađu na glasanje.

Videćemo kakvi će biti rezultati opozicije, ali teško da će oni biti bolji sada kada je deo opozicije odlučio da bojkotuje izbore. Čak i da opozicija uspe da osvoji većinu odbornika, sa dva jaka kandidata bi tek bilo pitanje ko bi od njih bio izabran na ovu funkciju, ili bi to bilo neko treće, neutralno i većini prihvatljivo lice. 

Kandidat ujedinjene opozicije na prethodnim beogradskim izborima bio je u poziciji centra po najvažnijim identitetskim pitanjima na kojima se lome polovi srpske politike. Sada su kandidati Veselinović i Manojlović mnogo jasnije ideološki profilisani levo ili desno, što može da odbije deo birača – ostaje da se vidi da li od jednog ka drugome, ka nekom trećem ili u apstinenciju / bojkot.

Nacionalne teme ne smeju da progutaju lokalne

Pošto se na lokalnim izborima ne glasa o članstvu u EU, statusu Kosova ili uvođenju sankcija Rusiji, već o organizovanju javnog prevoza, odnošenju smeća ili asfaltiranju ulica, ovakva jasnija ideološka profilisanost kandidata ne bi u teoriji trebalo da utiče na glasače. Ali u praksi sigurno hoće, jer političko ponašanja ima i kulturološki aspekt: glasanjem za jednog kandidata vi signalizirate vaše preferencije po brojnim drugim pitanjima jer one često idu ruku pod ruku ili su bar tako percipirane. Glasanjem iskazujete pripadnost “političkom plemenu’’. 

U širokoj koaliciji sa centrističkim kandidatom, većina opoziciono nastrojenih birača mogla je da se identifikuje sa kandidatom ili partijskom listom i da zažmuri na razlike između svoji idealnih preferencija u odnosu na postojeću ponudu. Po principu švedskog stola: jeste da ima ’’ovih’’ ali zato na listi ima i ’’mojih’’ pa će ih oni držati pod kontrolom. Ali sada, sa racepkanom opozicijom i ideološki profilisanim kandidatima, to je mnogo teže. 

Stoga pred opoziciju koja učestvuje na izborima stoji veliki izazov da se fokusira na gradske teme i to jasno komunicira potencijalnim biračima, da bi se izbegli argumenti ’’ja sam za opoziciju, ali neću da glasam za nacionalistu/komunistu’’ (ili kako javnost već ove kandidate percipira). Sa zatvorenom medijskom scenom, i potencijalno zabadanjem klipova u točkove ne samo od strane vlasti već i bojkotujuće opozicije, to je veoma izazovno.