Photo:Pixlr
Tekst je prvo obajvljen na sajtu WashingtonExaminer, a prenosimo ga uz saglasnost autora.
Industrijska politika je osuđena na propast iz istog razloga kao i planska privreda. Ovo je jedna od teza koju u knjizi istražuje cenjeni kineski ekonomista Džang Vejing, profesor na Univerzitetu u Pekingu.
Vejing, svetski priznat kao vodeći kineski zagovornik principa slobodnog tržišta, igrao je značajnu ulogu u oblikovanju ekonomske politike kineskog lidera Denga Sjaopinga tokom 1980-ih i 1990-ih godina. Međutim, Džangov uticaj je poslednjih godina opao kako se Kina pomerila ka državnoj industrijskoj politici.
U svojoj nedavno objavljenoj knjizi “Re-Understanding Entrepreneurship” koju je izdao Cambridge University Press, Džang kritikuje industrijske politike Kine i SAD-a. Prema njemu, ove dve politike su međusobno uticale jedna na drugu, što je dovelo do spirale grešaka: „Delimično kao odgovor na kinesku industrijsku politiku, američka vlada je takođe uvela svoju industrijsku politiku tokom proteklih decenija na ovaj ili onaj način. Primeri uključuju usvajanje Zakona o CHIPS-u i Zakona o smanjenju inflacije koje podržava predsednik Bajden.“
Ako su zapadni političari verovali da je ekonomski uspeh Kine rezultat državnog ekonomskog upravljanja ili industrijske politike, to je pogrešna interpretacija uspeha Kine, objašnjava Džang. U radnom dokumentu Svetskog ekonomskog foruma objavljenom pre pet godina navodi se da „privatni sektor Kine sada služi kao glavni pokretač kineskog ekonomskog rasta. Kombinacija brojeva 60/70/80/90 često se koristi za opisivanje doprinosa privatnog sektora kineskoj ekonomiji: oni doprinose 60% kineskog BDP-a, odgovorni su za 70% inovacija, 80% urbanog zapošljavanja i obezbeđuju 90% kineskog BDP-a. % novih radnih mesta. Privatni kapital je takođe odgovoran za 70% investicija i 90% izvoza.”
Od osamdesetih godina prošlog veka, Kina je doživela brojne neuspehe industrijske politike, a vrlo malo uspeha. Prema Džangu, uspesi Kine nisu rezultat državne intervencije u ekonomiji, već upravo suprotno.
Razlog zašto industrijska politika rutinski ne uspeva leži u pogrešnom uverenju da političari i državni službenici bolje razumeju najperspektivnije inovacije budućnosti od miliona preduzetnika i potrošača. Prema Džangu, greška je pretpostaviti da vlade mogu tačno predvideti budućnost.
Inovacije ne nastaju državnim planiranjem, već preduzetništvom. Političari ili klasična ekonomija ne razumeju dobro ulogu preduzetnika. Inovacije ne potiču iz naučnih studija tržišta, već iz implicitnog znanja (poznatog i kao intuicija) preduzetnika. Kada preduzetnici prave greške, što se dešava dovoljno često, budu kažnjeni na konkurentnom tržištu.
Problem sa državnom industrijskom politikom je što, iako može doneti kratkoročne uspehe, ona na duže staze propada. Kada dođe do neuspeha, oni se često ne ispravljaju, što omogućava političarima da nastave sa pogrešnim strategijama.
Ovaj ciklus intervencije i neuspeha ekonomista Ludvig fon Mizes nazvao je spiralom intervencije.
Džang prikladno sumira ovaj fenomen: „Vladini zvaničnici i stručnjaci uglavnom nisu voljni da priznaju sopstvene greške jer greške otkrivaju njihovo neznanje. Jedan od načina da prikriju greške je pružanje veće podrške neuspelim projektima. Rezultat je ponavljanje grešaka, jedna za drugom!“
Neuspeh industrijske politike često postaje očigledan tek kada se pogleda u prošlost, kao što je primer Japana, koji je u nekada tumačen kao veoma uspešan i model za primer za zemlje poput Kine i SAD. Međutim, novija istraživanja su pokazala da je 20 najuspešnijih japanskih industrija dobilo skoro nikakvu podršku države, dok je sedam najneuspešnijih industrija dobilo najveću državnu podršku.
Političari u SAD i Kini trenutno crpe inspiraciju iz najgorih politika jedni drugih, kao što Džang pokazuje: industrijska politika SAD pod Bajdenom „provocira kinesku vladu da bude tvrdoglavija u svojoj industrijskoj politici. Dakle, industrijska politika različitih zemalja može da ubrza drugu.”
Još jedan problem je što kada industrijska politika ne uspe, to se često prikriva procesom „samoopravdavanja“. Primer može biti promocija električnih vozila: „Ako vlada koristi zakone da zabrani upotrebu vozila na benzin i dozvoli samo električna vozila do 2030. godine, onda će eliminacija vozila na benzin predstavljati odlučujuću pobedu za električna vozila. Međutim, to ne dokazuje da je industrijska politika za podsticanje električnih vozila ispravna.“
Vladina politika bi mogla eliminisati tehnologiju koja ima veći potencijal. Potencijal napretka kod vozila na benzin je i dalje ogroman. Tržište, a ne političari, treba da odluči da li će prevladati inovativni motori sa unutrašnjim sagorevanjem ili električna vozila.
Ironija je da profesor ekonomije sa Univerziteta u Pekingu, vođen učenjima Ludviga fon Mizesa i Fridriha fon Hajeka, mora objašnjavati principe kapitalističke ekonomije i preduzetništva SAD.
Rajner Zitelman je autor knjiga “Moć kapitalizma”, “U odbranu kapitalizma” i “Kako da nacije izbegnu siromaštvo”.
*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.
Istoričar i sociolog, autor