Photo:Pixlr
…Ima li, naposletku, nečeg doista smešnog u tome što se naš prijatelj spotakao i pao (u nadi da se nije povredio!) ili u tome što ne poznaje tekst pesme, pevajući uvrnutu verziju koja samo njemu ima smisla?
Ukoliko bismo pitali Aristotela, nesumnjivo bi nam rekao da ima, a njegovo objašenjenje bi, začudo, bilo veoma jednostavno – smejemo se stvarima koje nismo predvideli odnosno koje nismo očekivali! I zaista, ta teorija i danas pronalazi svoje pristalice, premda ona ne može da objasni smeh kod drugih vrsta, kao i naš svakodnevni smeh – vrlo vešto utkan u veliki broj socijalnih situacija koje, istini za volju, uopšte i nisu smešne! Međutim, odgovor na pitanje zašto je to tako nije nimalo lak, meandrirajući između dva polariteta koja se u javnom diskursu, nažalost, često isključuju; kako bismo to pokazali, skicirajmo kroki odnosa kulture i gena u nadi da ćemo (u nekom od tabora!) doći do odgovora.
Krajem XIX i početkom XX veka, razvoj prirodnih nauka i filozofije pozitivizma doveli su do novog pogleda na svet, praćenog benefitima industrijske revolucije; ideje determinizma, zajedno sa Darvinovom teorijom evolucije, afirmisali su stav da je većina stvari na ovom svetu predvidiva, da više nema potrebe za traganjima u nauci jer gotovo sve već znamo, kao i da sve što poželimo možemo da konstruišemo. Takođe, ne smemo zaboraviti i da je to doba kada smo popisali mnoge zvezve na nebu, pevali o asfaltu i bučnim prostorima grada (divni Majakovski!), vreme kada smo se (za razliku od dobrim delom neosnovane panike danas) radovali tehnologiji!
Dok je Bolcman obeshrabrivao mlade studente fizike smatrajući da ona više ništa nema da nam kaže, a jedan advokat branio svog klijenta na londonskom sudu pod izgovorom da (avaj!) nije mogao da postupi drugačije jer upravo fizika tvrdi da se sve dešava u ’neizbežnom kauzalnom poretku stvari’, svet se stihijski saživeo sa idejom da prirodni i društveni zakoni (nastali usled kompleksa koje su društvene nauke imale prema prirodnim – što najjasnije vidimo u ekonomiji) vode našu stvarnost i da mesta ’slobodi’ ima jako malo. Takav narativ posebno je bio trasiran u domenu psihologije, kada su na scenu stupili bihejvioristi, insistirajući na tzv. fizikalističkom modelu sveta.
Ipak, isti taj svet se promenio. Shvatili smo da je puno stvari koje ’nismo ni znali da ne znamo’, od kvantne fizike do egzoplaneta, kao i da je svet vrlo nepredvidiv, u šta su nas uverila društvena dešavanja polovinom XX veka; na tom tragu, ali i u odsustvu jakih autoriteta ideologije, religije ili specifičnih društvenih ’mantri’, pojedinac je tražio novo utočište, u želji da pobegne od ideala nauke za koje je smatrao da su novim otkićima dovedeni u pitanje i našao ga je, bar jednim delom, u vrlo nezdravom skepticizmu.
Šta to, zapravo, znači? Danas, više nego ikad, skloni smo da za ponašanje nestašne dece optužimo isključivo njihove roditelje, agresiju u celosti tretiramo kao ’društveni’ fenomen, a seksualnu orijentaciju kao rezultat instrinsičnih socijalnih procesa koji sa biologijom nemaju nikakve veze. Upravo u izobilju svega što nam je doneo društveni, tehnološki i ekonomski progres, našli smo vremena da doprinose nauke (koja uvek traga za boljim objašnjenjem, nikako ne bežeći od kritike) osporavamo i relativizujemo, pripisujući sve društvu – anonimnoj sili koja ne trpi atomizaciju – interpretirajući stvarnost kao da ’sve može i ne mora biti’.
Međutim, ima li smisla govoriti isključivo o genima i biološkom determinizmu ili isključivo o kulturi kao generatoru aktuelnog stanja i promena? Odgovor je, razume se, kompleksniji od toga, a na nama je da uz zdravu medijaciju između prirodnih i društvenih nauka reflektor, bar nakratko, ponovo usmerimo ka prvim, danas bespravedno optuživanim za sve i svašta.
Razjasnimo, za početak, nešto: gotovo polovinu osobina naše ličnosti nasleđujemo, dok ostatak (ukoliko je to uopšte merljivo!) oblikujemo i usmeravamo, što znači da ponašanje našeg dete jeste rezultat vaspitanja, ali i početnih uslova odnosno gena – ne zaboravljajući i da agresija ima jasno evolutivno poreklo. Mi smo, kao ljudi, isuviše kratko ovde da bismo se u celosti i tek tako, ’odvojili’ od nje.
Takođe, nije zgoreg spomenuti i da homoseksualno ponašanje ima jasne evolutivne odnosno biološke korene (da nije tako, ono ne bi opstalo ne samo kroz generacije, već i kod različitih vrsta sa jakim razlozima koji se tiču ostvarene društvene koristi – koje možda ne bi moglo da bude da su te jedinke imale svoje potomstvo), kao i da frojdovske interpretacije ’uznemiravanja u ranom detinjstvu’, u svetlu savremene nauke, imaju malo smisla, budući da se pokazuje da roditelji – za takvim oblicima ponašanja – posežu upravo onda kada se njihovo dete ne uklapa u stereotipične rodne obrasce. Dakle, još jedan poen za biologiju, a istaći ću još jedan kontroverzan primer.
U nedavnoj studiji sprovedenoj na Afroamerikancima, pokazano je da fluktuacija njihovih hormona u krvi, tokom socijalno neprijatnih situacija (npr., kada ih neko uvredi), znatno više varira u odnosu na američko stanovništvo bele puti, te da se od neprijatelja (čoveka koji ih je uvredio, ne znajući da je i to deo istraživanja!) sklanjaju nekoliko sekundi kasnije u poređenju sa već pomenutom kontrolnom grupom. Da li bi to bio slučaj da tlačiteljske ideologije rasizma nisu u velikoj meri oblikovale kulturu XIX veka, ne znamo, ali takva kultura je, nesumnjivo, poput povratne sprege favorizovala da se promena dogodi i na nivou biologije. Ukoliko uz to pomenemo i Libetove eksperimente iz osamdesetih godina koji pokazuju da se naši pokreti mogu očitati u motornom korteksu pre nego što ih osvestimo (čak trećinu sekunde kasnije!), vrlo je verovatno da će biologija dobiti još jedan bod.
Ipak, mislim da sve ovo može biti samo dobra uvertira za ono što sledi – u nadi da sam vam vratio bar malo vere u nauku spram iracionalne gluposti radikalnog skepticizma koji negira stvarnost kao takvu, svodeći sve na relativizovane jezičke konstrukcije (kao što reče Sokal, fizičar i kreator nadaleko poznate Sokalove podvale, ’ako ne verujete u nužnosti prirode i u isto vreme verujete da je sve stvar interpretacije, dođite u moju višespratnicu u Njujorku, skočite sa 15. sprata sa uverenjem da graviracija ne postoji – i vidite šta će se dogoditi!)
No, vratimo se našoj temi. Paradigma koja je danas posebno aktuelna svakako je teorija koevolucije kulture i gena, a nije zgoreg ilustrovati je primerima koji nam mogu doneti više od pukih paralelizama ili, ili.
Kada su ljudi počeli da peku hranu, pre više od 10.000 godina, režim naše ishrane se znatno promenio; od kombinacije biljnih plodova i živog mesa (dakle, šećera i masti koje smo u ovom periodu pleistocena, ledenog doba, intenzivno morali da unosimo – ali i zbog kojih danas toliko kriziramo za istim!), prešli smo na pečeno meso, što nam je obezbedilo duži životni vek jer je ono sadržalo manje bakterija i teže se kvarilo, a mi smo ga lakše i varili. Takođe, kultura ’pečenja’ mesa se odrazila i na našu biologiju: sistem za varenje počeo je da se prilagođava novonastaloj situaciji, a važnu ulogu dobile su i raličite bakterije naše mikroflore – koje počinju da nas kolonizuju krajem trudnoće i odmah po rođenju.
Sa druge strane, tipičan primer koevolucije kulture i gena koji se dešava u drugačijem smeru, predstavlja pitanje naše netolerancije na laktozu. Poznato je da sisari, nakon perioda dojenja, više ne proizvode laktazu – enzim koji razlaže laktozu ili mlečni šećer – usled čijeg deficita imamo problem sa varenjem mleka. Ipak, čak trećina svetske populacije je danas tolerantna na laktozu, pa se postavlja pitanje kako je to moguće, budući da je konzumacija mleka od pripitomljenih životinja stara tek desetak hiljada godina!
Ako se setimo da su ljudi pripitomljavali neke od njih ne samo zbog hrane, već i iz religijskih i drugih razloga, jasno je da su određene životinje – i proizvodi koje nam daju – često bile deo naših rituala, svakodnevice i, na kraju, ishrane, pa je konzumacija mleka izvršila prirodnu selekciju i zadržala određeni broj ljudi koji mogu da ga ’prežive’ bez ozbiljnijih posledica. Mleko nam obezbeđuje masti, određenu količinu vode, pa se dijareja i ne čini kao preterano strašna stvar kada se setimo svega toga – između ostalog i sira u kome je ono duže moglo da o(p)stane! Dakle, zabeležićemo bod i za kulturu i za gene, no pre toga se može pružiti krucijalni dokaz hipotezi, oslanjajući se na najlepši ljudski ’izum’. Naravno, reč je o muzici.
Stiven Pinker, kontroverzni pisac naučno-popularne literature i psiholog-istraživač, bio je meta ozbiljnih kritika naučne zajednice kada je tvrdio da muzika nema baš nikakav evolutivni značaj za nas; ona je, prema njegovim rečima, evoluciona kremptima, aludirajući da parazitira na našem nervnom sistemu i njegovim mehanizmima koji su se razvili za druge funkcije (npr., dopaminski sistem nagrade, koji se aktivira tokom jela i seksualnih aktivnosti, kao i mehanizmi percepcije koji ne služe slušanju kul i zaraznih melodija, već uočavanju predatora – njihovog šuškanja, pozicije u prostoru i tome slično – jesu, ujedno, i bazični mehanizmi koji se nalaze u osnovi naše muzičke kognicije). Ipak, iako ta teorija načelno ima smisla, moramo se zapitati zašto je muzika u nama opstala tokom milenijuma?
Odgovor na to pitanje pruža nam tzv. teorija transformativnih tehnologija uma. Naime, naš nervni sistem se doista razvio iz sasvim drugih razloga nego što je to uživanje u muzici (pevanje kod ptica, te urlikanje rezus majmuna i slično razvili su se nezavisno od naše muzikalnosti i uglavnom imaju reproduktivnu funkiju), ali smo, shvativši da ga možemo upotrebiti za korisne stvari na tom tragu, počeli da ga eksploatišemo.
Danas znamo da muzika pomaže u procesu oporavka nakon, ali i tokom operacije, smanjujući stres u organizmu i prebacujući fokus na imaginaciju, pospešujući, tako, lučenje dopamina. Ona nam služi i kao sredstvo emocionalne regulacije, a istraživanja pokazuju i da jedinke koje su od ranog detinjstva bile izložena muzičkim stimulusima pokazuju viši stepen empatije i tolerancije na stres – od ratničih ceremonija, pa sve do savremenih ’soba za uništavanje’ i lupanja u lonac tokom korone, možemo ispratiti pomenuti trend.
Muzika nam tek naposletku služi za uživanje, predstavljaući bitan element naše identifikacije i komunikacije, ne zaboravljajući i da ne postoji kultura koja ne praktikuje muziku i, posebno, uspavanke, što svedoči o njenim komunikacionim potencijalima, odnosno protojezičkoj funkciji. Širok spektar ’upotrebe’ muzike je, pomenutom povratnom spregom, uticao na dalji razvoj našeg nervnog sistema koji je u milenijumima nakon toga zadobio i nove anatomske karakteristike – zadržavši muziku i ’muzikalnost’ kao inherentna svojstva, razvijao se u skladu sa stvaralačkim tendencijama kakve danas poznajemo i na temelju posebno razvijenih oblika percepcije (deo hipokampusa, zanimljivo, rezervisan je isključivo za muzičku memoriju!).
Zaključujemo, dakle, da su stvari daleko kompleksnije od binarnih opozicija kultura vs. geni i da stvarnost nije svodiva na puke redukcije ovog tipa. Prelistavajući Politiku iz tridesetih godina prošog veka, možemo primetiti da su ove teme čak i tada bile više nego aktuelne, kao i da je ideja ’interpretacije’ polako zauzimala mesto ozbiljnoj naučnoj argumentaciji – što su vrlo, podvlačim, vrlo različiti termini. Nažalost, retko se ističe važna činjenica da naučni diskurs ne proizvodi vrednosne sudove (to da osobe ženskog pola bolje vide nijanse crvene boje rezultat je činjenice da je crvena kodirana u X hromozomu i, razume se, ne vodi zaključku da su žene bolje od muškaraca – ni vice versa!), te danas možemo čuti raznorazne besmislice o tome kako je nauka mizogena i rasistička, a nadasve – politička aktivnost.
Iako ideja da je ’sve politika’ i nema puno smisla (vitgenštajnovski problem jezika, cirkularna definicija, te problem uzroka..), dodao bih još nešto – nauka proizvodi ’jeste’ ili činjeničke iskaze, ali ne i indikativne odnosno ’treba’ iskaze, što nas vodi zaključku da ona nikada ne može da nam kaže šta treba da radimo – između ’jeste’ i ’treba’ uvek se nalazi vrednosni sistem koji ne može biti tačan ili netačan ili, ako želite, objektivan. U tom smislu, čini se da u ozbiljnom naučnom diskursu nema prostora za ’ja tako mislim’ stavove i puke interpretacije na kojima se zasniva savremena ’humanistika’.
Na koncu, hajde da odgovorimo i na to pitanje – zašto se smejemo?
Imajući u vidu da se smeh razvio između dva i četiri miliona godina – kako bi označio zadovoljstvo trenutkom u kome je sve u redu, da nema opasnosti, te da imamo vremena za igru i učenje – shvatamo da se njegova primarna funkcija ne može svesti na zabavu.
Ipak, ’socijalni smeh’ predstavlja njegovu imitaciju koristeći prednosti koje nam smeh pruža (time manipulišemo u našim odnosima, više ili manje uspešno i spontano, pretvarajući sve što se dešava ili sve što nameravamo da ostvarimo u situaciji u okej trenutak). Činjenica je da se na svakih 150 ’smehova’ pojavi jedan iz ’zabave’, odnosno jedan koji nije društveno motivisan, što ukazuje da ova naizgled inherentno ljudska kategorija ima jasno biološko, a ne kulturno poreklo! Ipak, kultura predstavlja poligon u okviru koga se humor, empatija i altruizam oblikuju i ne samo to – već i prenose, praktikuju i duboko poštuju, a na tom tragu bih iskoristio priliku i da vam ispričam jednu anegdotu.
Naime, priča se da je Sokrat, tokom šetnje sa svojim učenicima, sreo jednog neistomišljenika koji ga je žustro kritikovao, rekavši mu da je štrokav, neugledan i neprijatan, obrastao u svojoj bradi, na šta su se njegovi učenici vrlo pobunili! Na njihovo iznenađenje, Sokrat im je rekao da se drže po strani i da je čovek u potpunosti u pravu: on jeste prljav i nikakav, no svojom je kognicijom uspeo da prevaziđe sopstvenu biologiju – što i danas ostaje jedan od najvećih izazova za čoveka.
Ha! Umalo da zaboravim dragi moji ’naukomrzistelji’ i skeptici – Ko se zadnji smeje, najslađe se smeje!
*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.
Doktorand Fakulteta muzičke umetnosti