Glavni urednik Talasa

Vreme čitanja: 4 minuta

Photo by Cibi Chakravarthi on Unsplash

Zašto nam francuski rafali ne trebaju?

Predsednik Vučić je tokom posete Francuskoj najavio da je sklopljen dogovor o kupovini vojnih aviona tipa rafal, a da će se ugovor zvanično potpisati za dva meseca. 

Skupa igračka

Svaka zemlja koja želi da bude vojno neutralna mora sama da se brine o zaštiti svog suvereniteta, jer neće imati saveznike na koje će moći da računa. Ovo važi i za avijaciju, tako da je načelno razumljivo htenje da sprska vojska ima flotu modernih aviona. Ali avijacija je veoma skup sport, i pomenutih 3 milijarde evra je jako veliki novac za zemlju našeg nivoa ekonomskog razvoja, jer je to čak 5% BDP-a. 

Za ovu sumu novca mogli bismo da izgradimo:

(1) brzu prugu od Beograda do Niša, ili 

(2) nov sistem beogradske gradske železnice, ili 

(3) hidroelektranu Đerdap III na Dunavu. 

Ova tri projekta nalaze se već godinama u projektnom delu državnog budžeta i to svaki po ceni rafala od 3 milijarde evra. Ali za njih nikako da se nađe novac i da se počne sa radovima, dok za rafale nekako para ima. Ako zanemarimo infrastrukturu, opet je prilično degutantno pričati o ovoliko velikoj nabavci vojne opreme u situaciji kada u Srbiji oko 400,000 ljudi živi ispod granice apsolutnog siromaštva, a država im ne pomaže dovoljno upravo zato što to može da je puno košta. 

Zato dolazimo u situaciju da stari bračni par na selu ne može da dobije socijalnu pomoć jer imaju nešto malo zaparložene zemlje (više od 0,5 hektara) koju ne mogu da obrađuju, a nemaju ni kome da je daju u zakup ili prodaju. Takođe, novčana socijalna pomoć koja je ionako veoma niska isplaćuje se samo do 9 meseci godišnje osobama sposobnim za rad – ako nisu uspeli da pronađu neki posao pa ostanu bez ikakvih prihoda, žalimo slučaj, ali vidite kako su nam lepi avioni što lete iznad vaše kuće! 

Spoljna politika – kec iz rukava

Jedan od mogućih razloga kupovine flote rafala jeste diplomatsko vezivanje za Francusku, kao deo procesa traženja novih partnera koji mogu biti bliži određenim srpskim interesima. Tu je svakako pitanje Kosova kao trenutno najvažnije – ovde su, naravno, karte podeljene. Francuska ne namerava da preispita svoju odluku vezano za priznavanje unilateralno proglašene nezavisnosti Kosova.

 Ali za razliku od Nemačke, čiji predstavnici imaju znatno tvrđi stav prema srpskim interesima u ovom pitanju (kao što je prvenstveno uspostavljanje funkcionalne i suštinske autonomije Srba na Kosovu kroz Zajednicu Srpskih Opština), ovo može biti kupovina uticaja u pokušaju da se pridobije francuska naklonost po ovim pitanju. 

Sa krvavim i po Rusiju za sada katastrofalnim ratom u Ukrajini, tiho je izgubljen jedan snažan oslonac za srpske interese na Kosovu. SAD deluje konstruktivnije raspoložena, ali bez jasnog evropskog odgovora na zastoj u procesu pregovora ne deluje da se stvari mogu pomaći sa mrtve tačke. Zato se ovo može tumačiti kao izvlačenje francuskog aduta u međunarodnoj partiji pokera. 

Domaća politika u službi spoljne 

Ova kupovina političkog uticaja kod trenutne francuske administracije ne mora da se vodi samo (ili uopšte) zaštitom srpskih diplomatskih interesa, već i domaćim političkim stanjem. Prilično jasne packe od strane Evropskog parlamenta kao i kritičan izveštaj ODIHR-a oko izbornih uslova i stanja demokratije u Srbiji režim nekako mora da ispegla. Naročito imajući u vidu bojkot opozicije novih beogradskih izbora početkom juna, i to da se izborni uslovi neće unaprediti do redovnih lokalnih izbora koji dolaze na red kasnije ove godine. Kako se Srbija bude bližila kupovini rafala, tako će verovatno francuskim političarima izborni uslovi u Srbiji delovati sve demokratičnije. 

Slabi vojni argumenti

Ali moramo da se branimo ako nas neko napadne! – ovo je moj omiljeni lažni argument, jer je poluisitinit.

Da, tačno je da zbog toga treba da imamo vojsku, naročito jer situacija na našoj južnoj granici (mada baš i ne znamo gde se ona nalazi) i nije baš najsjajnija. Međutim, sve zemlje oko nas su ili članice NATO-a ili pod njihovom direktnom zaštitom (Bosna i Hzercegovina i Kosovo*). Rat sa bilo kojim susedom istovremeno je i rat sa NATO savezom, a u tom slučaju nikakva flota rafala neće moći da promeni odnos snaga, kao što to nije mogla ni 1999. 

 

Takođe, onima koji se nadaju sukobu sa NATO-om prilikom koga bismo uspeli da povratimo Kosovo, izgleda niko nije objasnio da kupovina naoružanja od potencijalnog neprijatelja nije baš genijalna vojna strategija. Francuzi će morati da obučavaju naše pilote, da vrše redovan servis i remont i da kod njih nabavljamo rezervne delove – tako da nećemo imati sreće ako se njima budemo sukobili.

Ova lekcija u srpskoj istoriji je jasna – da je Kraljevina Srbija kupila austrijske topove iz Škode umesto francuskih iz fabrike Krezo, teško da bi došlo do pobeda na Ceru i Kolubari u Prvom svetskom ratu, upravo iz ovih razloga. Rasprave o tehničkim karakteristika francuske poljske artiljerije bile su važne, ali glavni razlog zašto su oni kupljeni, a ne austrijski, bio je politički, jer se računalo na mogućnost sukoba sa Austrougarskom. 

Ovaj argument o odbrani ima smisla u tom slučaju samo ako se odnosi na neke druge aktere – ali nešto sumnjam da će nas napasti Rusija, Kina ili neka treća zemlja. Ako ništa drugo, barem zato što mora da preleti preko NATO teritorije da bi došla do nas, a videli smo kako se to desilo sa neuspešnom posetom Sergeja Lavrova iz Moskve Beogradu, koja je baš zato otkazana. 

Kakvo vezivanje za Zapad nam treba?

Režim je u slučaju Ukrajine jako pametno odigrao igru, neuvodeći sankcije Rusiji ali zvanično podržavaju ukrajinski suverenitet i osuđujući rusku agresiju. Mnogo važnije, municija iz Srbije nesmetano ide za ukrajinsku vojsku zaobilznim kanalima. Što je diplomatska valuta koja se prilično ceni. Kupovinu rafala možda treba gledati kroz ovu širu sliku odnosa Srbije i Zapada. 

Kupovina rafala bi bila jasno i nedvosmisleno političko vezivanje za Zapad i otklon od Rusije, što bi zaista bilo veoma važno, naročito na dugi rok, kako ekonomski tako i politički. Ali mislim da bi naše vezivanje za Zapad bilo bolje da se desi kao želja za međusobno korisnom saradnjom baziranom na nekim zajedničkim vrednostima, poput liberalne demokratije, vladavine prava i tržišne privrede. A vidimo da nam sve fali, i to baš kao posledica političkog delovanja SNS-a i njihovih saveznika.

U suprtonom, ako je naše vezivanje za Zapad lišeno ovih temeljnih vrednosti, možemo da završimo kao Azerbejdžan koji iako je despotija i diktatura, Evropskoj uniji veoma važan partner kao siguran snabdevač prirodnim gasom u trenutku kada je prekinuto njegovo snabdevanje iz Rusije. Azerbejdžan je na ovome dosta profitirao – kako čisto finansijski, tako i politički, ispotiha izvršivši etničko čišćenje jermenskog stanovništva u Nagorno Karabahu. Ali to ne znači da je prosečni Azerbejdžanac od toga video koristi. Da li ćemo mi?